Проф. др Радослав Гаћиновић – Инспирисани Обилићем

Тешка времена увек изнедре велике људе. Тако је Аустроугарска монархија насилном политиком створила све предуслове за стварање покрета Млада Босна

Моје интересовање за Младу Босну потиче од раних дана младости, а поникло је у мојој породици. Сећам се да сам као мали дечак проводио дане на једној високој стени која се издизала изнад места на коме је некада била кућа у којој се родио Владимир Гаћиновић. Одатле сам посматрао путеве којима је Владимир отишао у свет, у историју. Ко се бави науком зна да је сваки почетак тежак, а пошто се код мене појавио интризички мотив да што успешније представим јавности моја сазнања о Младој Босни, то је за мене био изузетан изазов. Жеља да напишем и објавим нешто значајно о Младој Босни тињала је у мени још од студентских дана, а претворила се у стварност одмах након што сам одбранио докторску дисертацију на Правном факултету Универзитета у Београду пре више од 25 година. Сматрао сам да је и моја обавеза према породици, нацији и науци да осветлим дубинске димензије настанка и деловања омладинског ослободилачког покрета Млада Босна – каже у разговору за Печат, проф. др Радослав Гаћиновић, научни саветник у Институту за политичке студије у Београду, овогодишњи добитник Награде „Печат времена“.

Монографија Млада Босна, која је недавно изашла у издању „Евро бука“, бави се важном историјском и правном теоријом у покушају да се разјасне узроци и димензије догађаја с почетка XX века. Како су текла истраживања, прикупљање грађе и рад на књизи?
Настојао сам да на основу историјских чињеница, анализе научних радова домаћих и страних аутора, свих расположивих архива, укључујући и породични архив и веома значајних сазнања које сам стицао од раних дана младости у својој породици осветлим дубинске димензије омладинског ослободилачког покрета Млада Босна. У писању књиге много ми је помогла методологија научноистраживачког рада коју сам учио током постдипломских студија на Факултету политичких наука у Загребу и искуство које сам годинама стицао бавећи се научноистраживачким радом.

[restrict] Словите за познаваоца Младе Босне. Да ли сте током рада на књизи открили нешто ново?
Највише су ме изненадили фалсификатори историје, чак и у лику познатих професора који су свој научни и лични дигнитет погазили стављајући се у службу политичких интереса неких првенствено западних држава. Невероватно је са колико незнања и мржње они наступају према видовданских херојима, а тиме посредно и према српском народу у целини. Наравно да није лако доћи до нових сазнања о Младој Босни након једног века, али сам ипак успео да у монографији интерпретирам нека нова сазнања, а то је првенствено структура и организација Младе Босне, као и доказ да је ова ослободилачка организација имала свој веома јасан програм деловања.
Млада Босна, омладински ослободилачки покрет са почетка XX века, оставила је незаобилазну историјску, политиколошку, филозофску и правну тековину, која сведочи о слободи, храбрости, достојанству, национализму у најпозитивнијем смислу речи, као највећим европским вредностима тога времена. Млада Босна је настала и развијала се по фазама: прво, основана је као револуционарна група ђака, револуционара, који су и тада разумели каква је улога Аустроугарске монархије у Босни и Херцеговини, посебно након анексије коју је јавно обнародовао цар Фрањо Јозеф 6. октобра 1908. Ова група настала је након што је Петар Кочић 1907. поменуо израз Млада Босна у листу Отаџбина. Насилно понашање монархије доприносило је масовном окупљању народа око групе револуционара и тако револуционарна група Млада Босна прераста у тајну организацију у првој половини 1910. након ауторског текста Млада Босна који је објавио Владимир Гаћиновић у Алманаху Просвјете. Тада скоро сви ђаци револуционари прихватају идеју Владимира Гаћиновића и програм који је касније изложио у радовима Смрт једног хероја, Крик очајника и Онима који долазе.
Омасовљењем, Млада Босна прераста у покрет почетком 1914. када већина Срба и муслимана и део Хрвата у Босни и Херцеговини постају чланови тог покрета.
Књига почиње догађајима с почетка ХХ века који су променили ток историје, наставља се колонизацијом БиХ од стране Аустроугарске монархије, што постаје узрок опште нестабилности на Балкану. Како су изгледали први наговештаји рата који је уследио?
Начелник Генералштаба аустроугарске војске Хецендорф је први пут предложио превентивни рат против Србије 1906. затим је то поновио 1908–1909, потом 1912–1913, у октобру 1913. и мају 1914. године. Између 1. јануара 1913. и 1. јануара 1914. године он је 25 пута предлагао рат против Србије. Хецендорф је за те планове имао пуну подршку фелдмаршала грофа Хелмута фон Молткеа, шефа генералштаба немачке војске, једног од водећих припадника Ратне странке Немачког рајха. Поред тога Аустроугарска и Немачка су лансирале најцрњу пропаганду против Србије, најинтензивније почетком 1914. године, као нпр. на Бал плацу где су инсистирали да се у свим канцеларијама аустријске владе истакне максима Србију треба уништити (Serbija delenda est), а Немци су поздрављали Србе речима Ale Zerben musen šterben што значи Сви Срби морају умрети. Талас србофобије захватио је целу Монархију. Франц Фердинанд је на вечери на Илиџи, дан пре убиства, поверио шефу своје оперативне канцеларије, пуковнику Мецгеру „да је у Конопишту одлучен непосредни напад на Србију одмах после маневара“. Састанак цара Вилхелма и Франца Фердинанда одржан је 12. јуна 1914. у Конопишту где је донета одлука да се крене у напад на Србију без објаве рата одмах након завршених маневара аустроугарске војске у источној Босни.
Незадовољство народа у БиХ расте а омладина почиње тајно да се организује. Како заправо настаје Млада Босна и који су њени, како кажете, „корени“?
Тешка времена увек изнедре велике људе, политичаре, научнике, хероје. Тако је Аустроугарска монархија насилном политиком створила све предуслове за стварање покрета и организација који ће се супротставити њеном насиљу. Млада Босна је никла искључиво у БиХ и своје корене натапала напредним идејама које су њени чланови стицали на познатим светским универзитетима. Ова омладинска ослободилачка организација је настала од мале групе 1907, омасовила се захваљујући њеним веома познатим члановима, где је значајну улогу имао њен оснивач и идејни вођа Владимир Гаћиновић. Одлучност за борбу до слободе младобосанце додатно ојачава Алтузијева теорија о народној суверености, јер су они усвајајући ту теорију били уверени да суверена власт припада само народу, а не некој окупаторској сили. Такође, њихову одлуку за борбу појачала је теорија Џона Лока у делу о грађанској владавини, а посебно цитат: „Ко год се служи силом без права, доводи себе у ратно стање са онима против којих се њоме служи, а у томе стању се све раније везе поништавају, сва права се гасе и свако је у праву да брани себе и прижи отпор нападачу.“ Ђузепе Мацини био је за младобосанце прави и велики човек. Владимир Гаћиновић је по узору на Младу Италију дао име овој организацији Млада Босна. Многи његови цитати су били попут светог писма за младобосанце, као рецимо: „Нема на свету каријере светије од каријере завереника, који постаје осветник човечанства и тумач вечних природних закона.“ Јунаштво Милоша Обилића и поетика српског владике и песника Радивоја Томова били су стална инспирација и завет за борбу до слободе. Дакле, Млада Босна је поред наведеног постала једна велика идеја коју су веома добро разумели радници, сељаци и интелектуалци у БиХ и за коју су сви били спремни дати и живот, што се и у пракси потврдило.
Неминовно питање односи се и на вашег претка, идејног вођу Младе Босне. Ко је заправо био Владимир Гаћиновић?
Оснивач и идејни вођа Младе Босне дипломирао је на Филозофском факултету у Фрибургу на Гијовој етици. Приче која сам о Владимиру слушао у својој породици упоређивао сам с писањем његових сабораца о њему и оне се у потпуности поклапају. Био је веома образован, интелигентан, интуитиван, амбициозан, велики хуманиста, човек широких видика и чврстих уверења, увек је желео да буде први, најбољи. Говорио је више светских језика уверен да су слобода и част највеће вредности. Такође, био је велики алтруиста и пријатељ. Његове главне бриге су биле националне, био је непомирљиви присталица најљуће националне борбе и револуције. Владимир је широм света на најбољи могући начин представљао своју родну Билећу, Херцеговину и српство у целини и он ће за породицу и за многе Србе остати вечно светионик. Његово дело нас у породици подсећа да су национално опредељење, професионализам, самокритичност, одговорност и велико осећање родољубља смисао постојања.
Смрт Владимира Гаћиновића није до краја расветљена. Шта ваша породица зна о овом догађају а шта бележи историја?
Владимир је неколико дана након што је дипломирао седео у кафани с двојицом Француза. Један од њих био је француски заробљеник у Немачкој, одакле је ослобођен на основу француско-немачког споразума о размени онеспособљених и болесних заробљеника, с тим да до краја рата остану у Швајцарској. Био је социјалиста, Жоресов присталица и сарадник листа L`Humanité. Гаћиновић се с њим често виђао и разговарао. Други Француз звао се Габријел Ришар. Као француски заробљеник побегао је из Немачке у Швајцарску, где је остао и није морао да се врати у команду. Радио је у Српском новинском бироу у Женеви као преводилац и редактор француског билтена. Са овим Французима Гаћиновић је те вечери остао у разговору у кафани до два сата по поноћи. Пили су пиво и јели колаче. Из кафане је Владимир отишао у свој стан у предграђу Кастелберг. Спавао је мирно, али чим је ујутро устао и узео прве гутљаје кафе, почео је да осећа неподношљиве болове у стомаку, од којих је изненада изгубио свест. Превезен је у болницу и под сумњом да има упалу слепог црева подвргнут је операцији. Владимир је умро у суботу 11. августа 1917. у два и по сата по подне. Сахрањен је у Женеви 14. августа уз бројно присуство народа. Смрт Владимира Гаћиновића готово да се временски подудара са стрељањем пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, начелника Обавештајног одељења Главног генералштаба Војске Краљевине Србије. После смрти Гаћиновића његови рођаци и пријатељи тражили су да се изврши обдукција, јер су сумњали да је реч о убиству, али конзулат Србије у Швајцарској био је против тога, наводно да се не би замерили Швајцарцима. Међутим, др Димитрије Коњевић је ипак извршио обдукцију леша Владимира Гаћиновића и записао да је у желуцу покојника на три места пронашао перфорације проузроковане тровањем, највероватније арсеником. Драго Љубибратић, у књизи Владимир Гаћиновић, за његову смрт оптужује аустријску и француску обавештајну службу, јер су за то имале заједнички интерес због преговора о сепаратном миру с Хабзбуршком монархијом који су се тих дана водили управо у Фрајбургу, између грофа Арманда Ревертера, поузданика грофа Отокара Чернина, аустроугарског министра спољних послова, и грофа Армана, мајора Обавештајног одељења француског Генералштаба. Преговори су вођени на бази очувања Монархије, али као федералистички реорганизоване католичке подунавске монархије, под скиптром Хабзбурга. Према Љубибратићевим тврдњама, први аустријски услов био је уклањање лица одговорних за Сарајевски атентат, као обезбеђење за будућност. Идеолог атентатора Владимир Гаћиновић био им је ту, у Фрајбургу, надохват руке.
Истакнути припадник Младе Босне проф. др Перо Слијепчевић, који је с Гаћиновићем друговао скоро петнаест година, уверен је да је убиство његовог пријатеља и саборца организовала и извела Бела рука, организација одана регенту Александру Карађорђевићу. Иако је Гаћиновић био врхунски конспиратор, након хапшења црнорукца Велимира Вемића, 1916. године, на основу код њега пронађеног списка чланова организације Уједињење или смрт, ипак је утврђено да је Владимир Гаћиновић био члан те организације, заведен под редним бр. 217, у групи бр. 203. Иако узроци Гаћиновићеве смрти вероватно никад неће бити разјашњени, обдукциони налази указују да је отрован арсеником, a ми у породици највише верујемо мишљењу проф. др Пера Слијепчевића. Владимир Гаћиновић сахрањен је 13. августа 1917. године на гробљу Сен Жорж у Женеви, 1934. његови посмртни остаци пренесени су на православно гробље Свети Марко, на Кошеву у Сарајеву, а 22. новембра 2002, у 11 сати, извршена је ексхумација његових посмртних остатака, који су 20. јуна 2003. сахрањени на породичном гробљу у Качњу код Билеће.
Где смо ми данас у светлу чињенице да је ето, прошло стотину година и да смо од победника и узора почетком XX века, крајем истог доспели на маргину?
Краљевина Србија је након победе у Великом рату достигла највећи ниво славе и поштовања у свету. Међутим, српска странпутица настаје стварањем Краљевине СХС, државе без правног темеља, а по мишљењу многих Срба тамнице српског народа. Југославија је убрзала расрбљавање Срба и у њој се убрзано разграђује српски национални идентитет, а убрзава консолидација хрватства и других антисрпских организација на територији сваке Југославије. О устројству Краљевине СХС велике примедбе имале су силе Антанте, посебно Француска и Русија. Председник француске владе Жорж Клеменсо уместо честитке краљу у Београду шаље неку врсту саучешћа, а на мировној конференцији у Версају 1919. године, када је озваничен завршетак Првог светског рата, Клеменсо је рекао: „Приликом закључења ове наше конференције мира, ја морам, пре него што сиђем са овог подијума, да изразим велико жаљење што с политичке позорнице света нестаје једно велико историјско име а то је Србија.“ Дучић је након стварања Југославије био веома тужан и тада је рекао: „Српкиње ће рађати Југословене, а Хрватице Хрвате.“ После Првог светског рата више од дванаест хиљада хрватских, словеначких и муслиманских официра и подофицира, који су се од 1914. до 1918. године у саставу Аустроугарске монархије борили против Срба и Србије, краљ Александар унапређује за по један или два чина и упућује их у састав новостворене југословенске војске. Хрватима, Словенцима и Муслиманима опрашта све почињене ратне злочине над Србима. У Хрватску и Словенију усмерава највећи део капитала и новац за изградњу виталних делова државне економије. У новој војсци нема места за славне српске војводе. Словенац Марко Натлачен, који је 1914. написао песму Србе на врбе постаје бан Дравске бановине, а Тугомир Алауповић, познат по антисрпском деловању, први министар вера у новој држави. Према проценама краљ је око 60 одсто банковног капитала Краљевине СХС концентрисао у Хрватској. Поп Антон Корошец, велики противник Срба у Краљевини Југославији, био је више пута министар, председник југословенске владе, а у влади Цветковић–Мачек министар унутрашњих послова. Срби се маргинализују, а територије с хрватским и словеначким живљем добијају све већи углед у Краљевини. Такав тренд се наставља и у другој Југославији, где Устав из 1974. разграђује Србију, а Срби у Хрватској никада нису могли да добију чак ни културну аутономију. Такав тренд државног терора над једним народом се наставља све до краја Југославије и примене ничим изазване НАТО агресије над Србима, као увод у отимање вековних српских територија, тј. КиМ.
У таквим околностима јављају се фалсификатори историје који су имали задатак да сву кривицу за Први светски рат пребаце са Немачке и њених савезника на Русију и Србију. Управо тако фалсификатори историје настоје да окриве Гаврила Принципа као главног кривца за Први светски рат, за шта не постоји никакво упориште у науци. Такође, за већину човечанства Принцип је национални херој који је дао све што један човек може дати за слободу свога народа. То потврђују многе чињенице, а посебно бих истакао да су Музеј „Младе Босне“ у Сарајеву све до грађанског рата посетиле многе угледне делегације из света и с високим поштовањем се односили према лику и делу припадника Младе Босне. Године 1954. тај музеј посетила је Елеонора Рузвелт и у књигу утисака је записала између осталог да су „ови млади људи својим жртвовањем и храброшћу задужили читав свет и да би сенама Гаврила Принципа требало да се поклони цео свет“.

[/restrict]