Живот у гвозденом кавезу

РЕЛИГИЈСКИ КОРЕНИ ЛИБЕРАЛНОГ КАПИТАЛИЗМА: КУЛТ БОГА МАМОНА (трећи део)

Стварајући „дух капитализма“, протестантизам је заправо створио „гвоздени кавез“, као нежељену и „ненамеравану последицу“, и то кроз све више бирократизован поредак из кога је искорењено свако „спонтано уживање у животу“. „Пуританци су“, примећује Макс Вебер, „желели да раде на свом послању, а ми смо на то принуђени.“ Једна од застрашујућих последица тога је и „рашчараност света“ као крајњи исход све веће рационализације, типичне за дух протестантизма, и овладавања светом путем калкулације

Став цркве и црквених отаца о богаћењу и стицању је од почетака хришћанства изричит. Ко троши богатство на себе, опомиње Свети Јован Златоусти, губи га, а ко га троши на друге, чини га својим. Богатство које припада само једном човеку штети и њему и другима.
За Симеона Новог Богослова, они који су опседнути страшћу за златом нису господари, већ робови своје страсти. Згртање богатства је грех, јер онемогућава сиромашним да га користе.
Тома Аквински, најзначајнији теолог католичке цркве, чије су титуле и Doctor Angelicus и Doctor Universalis, први износи теолошки аргумент којим оправдава власништво: стицање и поседовање служи заједничком добру. „Тај став је“, примећује грчки социолог Георгије Мандзаридис, „имао широки ефекат у каснијој теологији.“ Тешко је не приметити да је он у тесној вези са чињеницом да је католичка црква у то време (баш као и данас) поседник који поседује значајан део друштвеног богатства, те да се, такође, користи услугама лихвара и сама убира камату, док номинално негира њену оправданост, позивајући се на свете оце цркве.
Све до појаве протестантизма, и католичка и православна црква осуђују камату и лихву. И овде је став црквених отаца савршено јасан: црква забрањује верницима лихву и зеленашење. Тако Свети Јован Златоусти зеленашење пореди са „жетвом без земље, плуга и кише“, док Василије Велики, још снажније указујући на неприродност камате и лихварства, примећује да све што расте престаје да расте када дође до своје природне величине, што се не односи на новац привилегованих. Ово опажање о „неприродности камате“, уочава Мандзаридис, добија посебну актуелност у нашем времену – времену „казино економије“, вртоглавог раста финансијских мехурова и пирамидалних схема, које закономерно доводе до кризе, а потом до слома. Слом је, међутим, неминован: „Да би се криза спречила“, додаје Мандзаридис, „осмишљен је ’одрживи развој’ – а он не спречава него само одлаже експлозију.“

[restrict] Калвин и његови следбеници преокрећу овакав став и учење цркве; камата и лихва постају „богоугодне“. То је сасвим логична консеквенца убеђења да је материјално богатство знак Божје милости. Искључиви циљ неког друштва постаје економија и економски прогрес (али у смислу хрематистике о којој је говорио Аристотел). На тај начин, упозорава Мандзаридис, протестантизам „поново оживљава једно од гледишта формулисаних у Старом завету. У складу с тим, богатство као позитивно стање сведочи о Божјем благослову и благонаклоности, а богаташ се сматра благословеним од Бога и његовим миљеником. Тако се успех у економском животу посматра као средство самопотврђивања одређене личности“ (Георгије Мандзаридис: Социологија хришћанства). Управо зато је протестантизму с католичке стране пребациван „материјализам“, златољубље па и „мамонизам“, у знаку секуларизације хришћанства и губљења хришћанске вере.

Свет без смисла и значења

Првобитно религиозна, калвинистичка инспирација „духа капитализма“ с временом ишчезава, а либерални капитализам се преображава у посветовљену, секуларизовану религију која је изгубила своје религијске корене или заборавила на њих. Они прелазе у област архетипова и колективно несвесног, али ти архетипови и надаље снажно условљавају живот појединца и друштва. Очигледан пример за то су Сједињене Државе: друштво у коме су прагматизам, хоризонталност и утилитаризам задобили статус праве религиозне догме. Идеја „заједнице праведних и Богом изабраних“ претвара се у идеју „најпрогресивнијег друштва“, које наставља да предњачи у „демократији“ и „просперитету“.
Стварајући „дух капитализма“, закључује Вебер, протестантизам је заправо створио „гвоздени кавез“, као нежељену и „ненамеравану последицу“, и то кроз све више бирократизован поредак из кога је искорењено свако „спонтано уживање у животу“. „Пуританци су“, примећује Вебер, „желели да раде на свом послању, а ми смо на то принуђени“. Једна од застрашујућих последица тога је и „рашчараност света“. То је крајњи исход све веће рационализације, типичне за дух протестантизма, и овладавања светом путем калкулације. Растућа демитологизација, демистификација, одбацивање свега божанског и „разбожавање природе“ коначно осуђују модерног човека Запада на живот у свету без смисла и значења.
Модерни човек приморан је на живот у таквом „гвозденом кавезу“, из кога је прогнано сакрално и митско, на живот лишен не само митске димензије већ и сваке животне радости. Њиме доминира економија („економија као судбина“), утилитарни рационализам, калкулација, ефикасност и исплативост, растућа бирократизација и непрекидни рад на увећавању капитала, који престаје да буде средство и постаје циљ сам по себи.

Либерални рецепт за колонизацију

Модел либералног капитализма поникао је у протестантској (калвинистичкој) Европи, али се коначно уобличио у Сједињеним Државама. С њим је блиско повезан либерализам као његова основна и, у случају САД, једина политичка идеологија.
Способност усвајања и примене либерално-капиталистичког модела у том периоду изједначавана је са самим прогресом, благостањем и модернизацијом друштва. Напредне земље биле су оне које су (стварно или само привидно) прихватале овај друштвени и економски модел.
Током краткотрајног историјског периода овај модел је претендовао на универзалност. Френсис Фукујама говорио је о планетарном тријумфу либералне демократије, видећи у њој „крајњу тачку“ друштвене и идеолошке еволуције. Овај мислилац је предвиђао „крај историје“, после чега ће читав свет бити претворен у јединствено планетарно тржиште.
Неолиберални рецепт за привреду прописан је такозваним Вашингтонским консензусом који су крајем 80-их формулисали ММФ, Међународна банка за обнову и развој и Министарство финансија САД, као „универзално примењив у свакој држави и на сваку привредну структуру“, а чије спровођење наводно гарантује постизање друштвеног благостања и успешан привредни развој. Овај ригидни економски модел, између осталог, налаже стабилан валутни курс, обавезу либерализације (каматних стопа и царина), дерегулацију тржишта, отвореност и подстицаје за страна улагања. Реч је, заправо, о систему принуде, наметања једног (либералног) модела незападним и нелибералним друштвима.
Показало се да такав модел не обезбеђује развој, него, напротив, гарантује привредну стагнацију, сиромашење и трајно заостајање. Државе које су, попут Кине, успеле да створе динамичну привреду и подигну животни стандард сопственог становништва фактички су одбациле Вашингтонски консензус. Како примећује економиста Бранко Павловић, „Кина углавном није прихватила ништа од ’истине Вашингтонског консензуса’, осим ниског буџетског дефицита и ниске инфлације, тако да се незапамћени раст БДП-а у историји који је Кина остварила извесно не може тумачити неолибералним концептом“.
Државе које су га доследно примењивале, попут јељцинске Русије или Србије после 2000. године, осудиле су саме себе на сиромаштво, урушавање привреде и, на концу, самог друштва и његових структура. У међувремену, (нео)либерални модел је доспео у кризу или је у потпуности исцрпљен и у САД, као и земљама Западне Европе, где се, почев од раних 70-их година прошлог века, завршава епоха благостања, праћена растом реалног дохотка и животног стандарда. После тога наступа криза која ће довести до социјалне експлозије 2008. „Најгоре од свега је то што су Г20 (19 најразвијенијих економија света и ЕУ)“, додаје Бранко Павловић, „на свом састанку у Сеулу новембра 2010. године одустале од Вашингтонског консензуса и усвојиле сасвим друге норме за раст светске економије. Али су старе мере задржале у пракси, као идеалне за неоколонизацију и наставиле да их препоручују и примењују у државама у којима то могу.“
Преостаје да закључимо да не постоји универзални рецепт, „примењив у свакој држави и на сваку привредну структуру“. Модел успешног привредног развоја за сваку земљу понаособ одређују конкретни друштвени услови, расположиви ресурси, наслеђе и менталитет, знања и искуства, степен суверенитета… и то је задатак његових политичких елита. Православне земље нису ни инфериорне ни супериорне протестантским, католичким, исламским, будистичким или конфучијанским. Инфериорне су једино политичке елите које спроводе један споља наметнут и у основи непримењив рецепт, неспособне да нађу адекватан модел развоја једног друштва.

[/restrict]

Крај