Почетна / Дух времена / Живот у гвозденом кавезу

Живот у гвозденом кавезу

РЕЛИГИЈСКИ КОРЕНИ ЛИБЕРАЛНОГ КАПИТАЛИЗМА: КУЛТ БОГА МАМОНА (трећи део)

Стварајући „дух капитализма“, протестантизам је заправо створио „гвоздени кавез“, као нежељену и „ненамеравану последицу“, и то кроз све више бирократизован поредак из кога је искорењено свако „спонтано уживање у животу“. „Пуританци су“, примећује Макс Вебер, „желели да раде на свом послању, а ми смо на то принуђени.“ Једна од застрашујућих последица тога је и „рашчараност света“ као крајњи исход све веће рационализације, типичне за дух протестантизма, и овладавања светом путем калкулације

Став цркве и црквених отаца о богаћењу и стицању је од почетака хришћанства изричит. Ко троши богатство на себе, опомиње Свети Јован Златоусти, губи га, а ко га троши на друге, чини га својим. Богатство које припада само једном човеку штети и њему и другима.
За Симеона Новог Богослова, они који су опседнути страшћу за златом нису господари, већ робови своје страсти. Згртање богатства је грех, јер онемогућава сиромашним да га користе.
Тома Аквински, најзначајнији теолог католичке цркве, чије су титуле и Doctor Angelicus и Doctor Universalis, први износи теолошки аргумент којим оправдава власништво: стицање и поседовање служи заједничком добру. „Тај став је“, примећује грчки социолог Георгије Мандзаридис, „имао широки ефекат у каснијој теологији.“ Тешко је не приметити да је он у тесној вези са чињеницом да је католичка црква у то време (баш као и данас) поседник који поседује значајан део друштвеног богатства, те да се, такође, користи услугама лихвара и сама убира камату, док номинално негира њену оправданост, позивајући се на свете оце цркве.
Све до појаве протестантизма, и католичка и православна црква осуђују камату и лихву. И овде је став црквених отаца савршено јасан: црква забрањује верницима лихву и зеленашење. Тако Свети Јован Златоусти зеленашење пореди са „жетвом без земље, плуга и кише“, док Василије Велики, још снажније указујући на неприродност камате и лихварства, примећује да све што расте престаје да расте када дође до своје природне величине, што се не односи на новац привилегованих. Ово опажање о „неприродности камате“, уочава Мандзаридис, добија посебну актуелност у нашем времену – времену „казино економије“, вртоглавог раста финансијских мехурова и пирамидалних схема, које закономерно доводе до кризе, а потом до слома. Слом је, међутим, неминован: „Да би се криза спречила“, додаје Мандзаридис, „осмишљен је ’одрживи развој’ – а он не спречава него само одлаже експлозију.“

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Крај

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *