Проф. др Милан Брдар – У научној заједници кључа (2. део)

Када ће бити тренутак да се шире реагује, ако не сада када се Одељење друштвених наука САНУ видљиво исказало као провинцијална прчварница за намирење личних интереса?

Разговарала Невенка Стојчевић Фотографије Милан Тимотић

Печатов саговорник проф. др Милан Брдар, аутор „отвореног писма“ упућеног председнику Српске академије наука и уметности (САНУ) др Владимиру Костићу, а поводом актуелног избора кандидата за звање дописног члана ове институције, у разговору за наш лист појашњава због чега је поменути избор „невиђена научна брука“ и због чега верује ( његово уверење у научној и интелектуалној заједници Србије није усамљено!) да конкурс „мора да буде поништен“.

Да ли је било и других јавних реаговања на овогодишње изборе у Академији, или наши интелектуалци – као што је уобичајено – ћуте, мотивисани веровањем да ће тако обезбедити успешну личну каријеру?
У научној заједници кључа тако да се може очекивати да ће бити захтева за поништење овог избора. Не ради се само о томе какви су кандидати изабрани, иако је то довољно за узбуну. Реч је о томе да смо сви ми остали лично оштећени. Питам сваког човека од науке како би реаговао када би био суочен са неги­рањем свог четрдесетогодишњег рада? За сада, што се тиче појединаца и спремности на акцију, преовладава ћутање. Поред мене огласио се још један колега, чији је критички текст ових дана објављен у новинама, али је разочаравајућа чињеница да кандидати о томе не говоре рачунајући да ће покварити своје следеће шансе. А ћутање је и неодговорно. Ми морамо да говоримо о својој кући, јер Академија јесте и наша кућа. Неки који су тамо засели мисле да је само њихова, и штавише, да су „изнад реално­сти“. Поража­вајућа је чињеница да бројни самопрокламовани критички интелекту­алци, у последњих 20 до 30 година веома селективно упражњавају своју критичност, тако да их нема нигде ни у овом случају. Када ће бити тренутак да се шире реагује, ако не сада када се Одељење друштвених наука видљиво исказало као провинцијална прчварница за намирење личних интереса. Какав је то осећај одговорности када наше радове ни погледали нису, када су сви пакети с нашим књигама остали нетак­нути. Мени је члан Одељења још 2009. рекао „нисам те читао, а и немам намеру…“. Али увек има намеру да гласа! За такву ситуацију одговорно је и Председништво, пошто су Одељењу прикључили пет историчара од којих се очекивало да допринесу поправљању стања. Свака част! Да ли они могу да гласају као пуноправни чланови Одељења, то је питање Статута. У Сваком случају, својим гласањем су допринели да стање постане још горе, него на изборима 2012. и 2015. године. Нико од тих историчара и чланова Одељења није „универзални“ дух и капацитет, а нас толико кандидата покривамо јако широке области. Зато су имали проблем компетентности, да би дали објективну оцену. Ко их је спречавао да ангажују стручњаке споља? Као филозоф изабран је филозофски аматер. Као кандидат и бивши председник Филозофског друштва морам да због тога дигнем глас, јер то је посебан скандал. Не мора дотични да буде филозоф по образовању, али његово дело мора да буде филозофско. А он у библиографији има само један филозофски спис, међу бројним радовима из економије, менаџмента, геополитике и екологије. Није проблем у овој ширини јер живимо у времену мултидисциплинарности, тако да се и многи од нас крећу кроз различите дисциплине. Али људи који су гласали на основу једног списа (ако су га и погледали), толико су арогантни да их није занимало има ли још некога за ту категорију. Одакле им право да не узму у обзир 3.500 страна неспорног филозофског дела другог кандидата? Академик Крестић је, на пример, изјавио да је „гласао по својој савести“. Питам шта значи гласати по савести, а не завирити нити у један пасус књиге кандидата које ћеш одбити? Хоће ли се у овој држави икада схватити да што си на вишем нивоу то си одговорнији. Ови људи мисле да су недодирљиви зато што их не дирамо. Ово што се збива са Академијом може да буде и веома крупна политичка ствар!

[restrict] Наслућујете, или имате аргументе у прилог том уверењу?
Ја говорим само у границама аргумената које имам, на основу личног искуства и без импровизације. Сада сам био кандидат из два разлога. Први је да сам веровао у акцију Председништва, да ће историчари заиста поправити стање и да ће поштено гласати. Други разлог је чисто истраживачког типа, јер ове ствари не може да каже нико ко није био кандидат и ко не чита са своје коже. Рећи да пакети с радовима нису ни отворени може само онај ко је то видео. Ако су од нас већ направили магарце, ми ћемо показати да смо коњи још увек способни за трку. Верујем да у овоме нећу бити усамљен. Зар ћемо дозволити да се Академија урушава? Рачунам да имамо пуно право да говоримо, да као припадник научне елите ове земље имамо обавезе према националној култури, народу и држави. Са становишта тих обавеза можемо да им поручимо – „У памет се“, како је говорио књаз Данило Црногорцима. Не играјте се, није то ваша лична ствар. Засад нећемо да признамо да је све пропало што се тиче САНУ. Пошто не очекујемо много, захтевамо поништење конкурса.

Ви сте и раније изнели оцену да је стање на Одељењу друштвених наука забрињавајуће. Поводом ситуације на овом Одељењу чак има мишљења да је реч о „смишљеним настојањима да се друштвене науке у САНУ постепено потисну, за почетак маргинализују и на крају сасвим затру“. Коме и зашто смета Одељење друштвених наука?
Да неко с врха Академије покушава да Одељење уништи, ми који посматрамо споља то не можемо да видимо. Али већ девет година гледамо како се Одељење гаси изборним одлукама самих чланова Одељења. И о томе треба коначно проговорити. Пошто је дошло до ноката, Академија сада има изванредну прилику да угаси Одељење друштвених наука. Нешто томе налик се управо дешава, али првен­ствено акцијама чланова Одељења јер је описаним изборима већ дове­дено на ивицу гашења. Одељење сада има четири члана, а кандидати који иду на Скупштину не уливају никакво поверење да ће њиховим избором бити појачано. Имамо међутим разлога за мишљење да ће Одељење у будућности да да буде политички хетерогеније, а то значи да ће бити много тешко постићи консензус око било чега.

Да ли стављање на листу кандидата знатног броја припадника леволи­берално оријентисане елите указује, како оцењује Немања Рајак, на „јасну агенду“ ових снага и њихов програм „да се инфилтришу у друштвене системе, изазивају конс­тан­тне турбуленције у друштву праћене медијским спектаклима”? Према Рајаку, они теже ка монополисању власти, где се „троцкисти постављају као месије који једини могу да се изборе са свим препрекама које углавном себи сами постављају“.
То је тачна дијагноза, и у тој акцији реч је намери освајања Академије изнутра. Многа имена са шире листе кандидата који припадају поменутој „елити“ била су разлог за први јавни скандал у јануару месецу. Листа је представљала бруку због већине кандидата без познатог дела, али зато политички хиперангажованих. Неки су се чак и повукли са те листе када су видели с ким су у друштву. То већ довољно говори. Сад имамо овај други скандал са изабраним кандидатима од предложених „спољашњих“ кандидата, о чему ћемо званично сазнати 11. јуна. Реч је, у ствари, о дрским потезима недостојних, што је историјски гледано левици иманентно. За себе су увек били свеци, грешници и ђаволи су увек други. Овде се ради о војсци неолибералне провенијенције, у Европи и САД-у то су бивши троцкисти, који вуку кола неолиберализма. Не мора да значи да су они лично били наклоњени Лаву Троцком и читању његових писанија, него су они били троцкисти по логици своје праксе. Између осталог, и по спремности да жртвују своје студенте, да студенти разбијају зидове својим главама а они да пролазе комотно. То је Лав Троцки хтео 1923. године. Пропалу утопију заменили су крпежом неолибарализма, а у ову акцију избора за Академију, по свој прилици, умешан је Џорџ Сорош својим фондом. Док је дотични добио „захвалницу“ од свог земљака Орбана да у Мађарску више не долази, по неким најавама се изгледа ради на томе да се од Београда направи његово упориште за Европу. Њима иде наруку ова недодирљивост Академије, и ћутање, па ваљда рачунају кад убаце своје људе да ће изнутра моћи да „оперишу“, а то нико неће „видети“. Све се уклапа у програм „промене свести и преваспитавања Срба“. У тај план добровољно се укључују и они људи из поменутог Одељења који су спремни да се закуну у свој патриотизам.

Говори се да је овакав избор кандидата и дефинитивна потврда да иза актуелне афере, као и афере „Меморандум“, у ствари стоје политички интереси, заправо наум да се затре све што носи придев српско а сама Академија добије печат националистичке установе, док се у њој истовремено инсталира све што је у својој бити атеистичко и антисрпско?
Сасвим могуће. Универзитет је управо тој матрици увелико подлегао. На Београдском универзитету је тешко опстати као Србин. Човек експлицитно патриотског опредељења на факултете друштвених наука БУ углавном не може да уђе без обзира на научно дело. Они ретки који су се ипак „провукли“ и који истрајавају заслужују дивљење. Академија је у континуитету на удару, а циљ тих синхронизованих напада је управо у томе да се институција освоји изнутра. То је почело од времена Меморандума, јер су комунисти стаљинистичке титоисти­чке партије констатовали да се у Академији збива нешто мимо њихове контроле. И утркивали су се у пљувању Академије, што је наша нацио­нална брука. То што они нису имали национални осећај не разрешава их историјске одговорности. И док су сви они – од градског, универзитетског и Централног комитета, утркивали у унижавању Академије, хрватски националисти су се наслађивали у Градској кавани у Загребу и говорили – „ови Срби су глупи, они не схватају да је све што пише у Меморандуму истина, Југославија је само тако могла функционирати“. А овде и дан-данас имамо мудраце који нису прочитали Меморандум, али зато имају своје мишљење о њему и олако Академији приписују све и свашта. Пошто тада нису успели да освоје Академију, иза њих су дошли наследници, бивши носачи кафа и бурека политичким функционерима који пропалу комунистичку утопију замењују европском, па у име празних универзалија и даље оцрњују народ и све с придевом „српски“. Питање је и да ли је српски народ њихов, јер то што с народом ради овдашња интелигенција преседан је у свету.

Шта бисте, на крају, поручили Академији?
Пошто важи формула да свако добије оно што заслужује, ајмо људи да се тргнемо и пробудимо, не бисмо ли избегли да као исход нашег ћута­ња и инерције не добијемо оно најгоре. Па да бар будемо поносни што смо усред ове опште кризе барем спречили пропадање Академије. Овде мора да реагује научна заједница, јер сутра ће се поставити питање где је ко био. Неко све ово „записује“, и сви морамо да водимо ‘рачуна, од некада уважених чланова Академије до нас који их критикујемо, о томе да нема славе пре смрти. Дакле, до смрти си дужан да радиш тако да се бар не избрукаш, ако већ нећеш бити славан.

Могло је и практичније

Свесни смо да за читање свих наших радова треба много времена, али све је могло да се обави и много практичније. У свакој установи која је предложила кандидате постоје људи који познају наш рад. Постоје и реферати наших унапређења које су они могли да узму и прочитају, што би умногоме скрати­ло процедуру. Све то су потписали људи од науке и струке . Тако би добили пресек дела стечен много брже него класичном методом. И нико не би могао да то замери. Поента свега је да, на жалост, чак и у САНУ имамо неодговор­ност као на многим другим важним местима и „тачкама“ друштва.

Део шире стратегије

Све ово што се догађа у Академији и другим институцијама државе део је шире стратегије’. Истовремено, ми Срби као народ немамо националну стратегију самоодбране. У нашем потпуно исполитизованом амбијенту одбрана било чега српског доживљава се као патолошки феномен. Да подсетим, поред српске књижевности у овој земљи постоји још само Српска академија наука и уметности, немамо српску војску него Војску Србије. Хтели су да и из назива Академије избаце придев српски. Зато се ово наставља као освајање институција изнутра, и зато сада имамо на делу популаризацију НАТО-а која тече паралелно са причом о штети од осиромашеног уранијума. Сорош стоји иза тога, са задатком пробраних екипа да иду по свим местима у Србији и причају нам да треба да упознамо НАТО „како бисмо га више волели“. Они су прошле недеље демонстрацијама избачени из Ужица. Али негде ће и да заседну. У вези с тим имамо и заказан сусрет стотину интелектуалаца на Фрушкој гори одакле ће несумњиво да се организовано разиђу „у стрелце“.

Безнадежно?

Потпредседник Зоран Поповић, на конференцији за новинаре од 11. јуна, изјављује да у спровођењу конкурсне процедуре „није направљен ниједан прекршај“ и да „грешака апсолутно није било“. Критике су, како рече, дело оних „који су изгубили па имају право да се љуте“. Истовремено, каже да „свако има право да приложи жалбу“, не запажајући да је то само провидна фраза. Уверење да грешке није било очи­гледно сведочи, или да не постоји свест о димензијама прекршаја, или да се арогантно и увредљиво прелази преко те истине. Обмана јавности коју је он том приликом починио побуђује на питање: Није ли стање у САНУ безнадежно, није ли она, дугогодишњом патологијом аутономије, већ урушена изнутра до те мере да јој ни критичка указивања споља не могу бити од помоћи.

[/restrict] hairy women займ под 0 процентов на карту быстробыстрый займ через систему контактмикрофинанс займ

Један коментар

  1. Милан Гордић

    Које је време дошло када један професор на Мегатренду хоће да буде примљен у САНУ!?! Већи кредибилитет од њега има сваки средњошколски професор филозофије. И још самог себе предлаже и оцењује. А не зна да се у САНУ не стиже на основу конкурса, него избором, и то избором који врше чланови САНУ на основу строго постављених критеријума. Тако се ради у свим академијама на свету, осим у Турској, Сверној Кореји и сличним земљама где локални диктатор бира лично 50% академика. Можда ће једног дана бити кандидат и сам Мића Мегатренд.

    5
    3

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *