Невидљиви филм

Српска јавност једва чека да се суочи с филмом Терет Огњена Главоњића, који је најављен као суочавање са злочиначком прошлошћу Србије у рату 1999. и „шамар у лице митоманској нацији“

Прошло је више од месец дана од завршетка Канског фестивала, а још нема домаће премијере филма Терет Огњена Главоњића, који је представљао српску кинематографију на овој светској смотри. Необично, заиста. Пошто доживи светску премијеру филм се обично прикаже и код куће и овај догађај жељно очекује домаћа јавност. Сачекаћемо колико треба да видимо филм који је описан као „оригинално, храбро и важно уметничко дело“ и „дубоко интимно доживљавање“, (најава директора Филмског центра Србије Бобана Јевтића пред Кански фестивал). У међувремену, овај филм је и даље – невидљив. Српска јавност једва чека да се са њим суочи, с обзиром да је сам аутор најавио овај догађај као суочавање са злочиначком прошлошћу Србије у рату 1999. године, а један његов фронтмен као „шамар у лице митоманској нацији, која гута званичне верзије о заверама светских моћника, док јој се пред носом одвијала операција етничког чишћења и асанације терена“.

[restrict]

Гола дилетантска лаж

Овако тешке речи изречене су после премијере филма Дубина два истог аутора, који је, у ствари, документарни претекст и ауторски програм за Терет. Зато ћемо овде подсетити читаоца да је филм Дубина два не само приказан него и награђен на београдском „Белдоксу“ (истом оном на коме је главни гост Бернар-Анри Леви добио торту у лице!). Радило се, да подсетимо, о продукцији Фонда за хуманитарно право и његове београдске перјанице Сандре Орловић, чија је тема наратив о камиону пуном лешева (наводно албанских) који су тајне службе Милошевића возале по Србији, од Ђердапа, где је тај камион „испливао“, до Батајнице где је био „уништен“. Цео материјал о овом случају, који је директно спонзорисао речени Фонд, нашао се, наравно, у Хагу, где није особито импресионирао чак ни онакав трибунал, али су остале гомиле звучних записа са разним „сведочењима“ о наводном масовном српском злочину над невиним шиптарским становништвом, које је речени Фонд свакако желео да пласира у јавност. Није се дуго чекало и Фонд се појавио у улози филмског продуцента пред нарочитим задатком: Како приказати масовни српски злочин без иједног валидног доказа, само на основу тонских изјава особа од којих многе немају име нити им је лице приказано, а глас измењен, дакле познатим средствима „false flag“ спиновања и другим средствима лажљиве слике.
Медијски рат „false flag“ техником (кривица за неко велико непочинство приписује се застави, симболу или лику противника, а не стварном извршитељу) већ више од деценију букти на свим светским телевизијским и кабловским каналима и прети да изазове Апокалипсу. Холивудске и британске продукције играног филма основане на пропагандним спиновима последње врсте дају свој допринос овом суноврату екрана, а и документарни филм нуди своје могућности у таквом хибридном рату. У случају филма Дубина два људи Наташе Кандић, добро плаћени и искусни у овом послу, нашли су се пред великим изазовом: да од ничега направе уметничко нешто, посластицу за неолибералне филмске фестивале, која храбро осуђује злочин (на овом ступњу већ се појављује чаробна лозинка – геноцид) над „невиним“ Албанцима, у време отвореног рата, који је НАТО, са истим тим недужним Албанцима, водио на Косову и Метохији против српског народа и међународног права, 1999. године.
Исти људи и младе жене Кандићеве пронашли су у Панчеву неког Огњена Главоњића, до тада познатог по делу Живан прави панк фестивал, са којим су постигли овакав договор: пошто дотични прикупља материјал за играни филм на тему „испливалог“ камиона са лешевима, а нема изгледа да иког од продуцената заинтересује за овај пројекат, они (тј. Фонд за хуманитарно право) снабдеће га приличном количином аудиозаписа заосталих иза пропале кампање у Хагу и колико год треба новца да предузме нешто ефектно. Посао је склопљен и речени Главоњић дао се, после скоро двадесет година, на снимање предела на Косову, Ђердапу и околини Београда не знајући, према властитој изјави, ни шта снима и зашто то чини. Затим је дошао до феноменалне идеје: спојиће звучна „сведочења“ са празним ходовима своје камере и повезати ове бабе са жабама сваког боговетног монтажног споја. „Идеолошка монтажа“ учиниће своје, слика и тон спојиће се у неки асоцијативни склоп и баш то ће бити не само доказ о српском геноциду над Албанцима“, него и „потресно сведочанство о људској патњи“, које плени својом снагом управо стога што се у њему не виде људи него неки туробни пејзажи и чују измешани, неидентификовани и „мутирани“ гласови гледаоцу непознатих личности, снимљени ко зна када и у ком правном, историјском и психолошком окружењу. Докази par excellence! Све гола дилетантска конструкција и лаж, под видом уметничке истине. Али, сада на сцену ступа моћна светска машинерија дубоке државе, њене паре и везе.

Филм „постгеноцидног друштва“

Дубина два побеђује усред Београда на „Белдоксу“ 2016, уз аплаузе другосрбијанске клике и маме монтажерке овог филма, која је изјавила: „Нисам видела ниједно тело, ни једну конкретну ствар. Успели сте да ми дочарате једну јако битну тему, људску тему кроз пејзаже и на тај нежнији начин на који је мени било лакше да то све прихватим.“ Одмах су уприличене и одговарајуће „критике“ ангажованих анонимних пера, од којих једно каже: „Главоњићев филм представља свакако јединствен покушај документаристичких суочавања са злочинима у српском постгеноцидном друштву. То јединствено место делимично је проузроковано кохортом званичне ћутње која више од деценије и по од масовних убистава албанског становништва и оркестрираног заташкавања злочина детаљно посведоченог у филму – и даље представља друштвени консензус“. Београд ћути. Српско постгеноцидно друштво (то смо, ваљда, сви ми заједно) не дира у уметничке слободе, поготову не оне које важе за једну од најмоћнијих НВО, него им још и припомаже и пружа опипљиве бенефите. Али оно оркестрира званичну шутњу (да исправимо србизам на неоусташком сајту одакле је преузет овај цитат), која на сваки начин иде наруку овој китици протусрпске промиџбе.
Ево, дакле, позадине, како је описује сам Главоњић: „О овоме се причало само кад је откривено, у мају 2001 године и то само да би се уклонио један човек а то је Милошевић и да би се испоручио Хагу… Ми сви говоримо да су то косовски Албанци. Не , то су били грађани Југославије, Србије, албанске националности. То је злочин у ком је држава кроз своје службе, паравојску, убијала сопствене грађане.“ А затим: „Некако смо схватили да филм треба да буде нешто што разбија толико раширене националистичке митоманије. Толико су се примиле у главама. Филм треба да се обраћа младим фашистима, као ударац у те митоманије.“ Мада полуписмено – довољно јасно. Сад се тек види да онолики новац и труд, уложени у једну пропалу хашку ујдурму, нису сасвим страћени.
Филм доживљава своју промоцију 2016 – а где би друго? – на Берлиналу, вазда спремном да подржава све врсте дисидената у посткомунистичком блоку, на коме Главоњић држи ватрене говоре у духу тамошњег убеђења „да су сви стереотипи о Србима исправни“. После тога отварају му се врата тридесетак светских фестивала сорошевског профила (Фиренца, Касел, Визбаден и сл) на коме осваја једанаест неких награда, добија похвале неолибералне штампе и уписује се у листу прогањаних и увређених. Такође у Призрену, на извесном Докуфесту, осваја награду за најбољи документарни филм. Том приликом Дубина два је, наравно, приказана у Приштини после чега је уследио важан разговор – Главоњић каже „серија монолога, исповести, размишљања и сабирања утисака наглас, те речи захвалности оних који су у филму препознати да нису заборављени“. Затим је, наравно, био и Сарајево Филм Фестивал, где је филм приказан у секцији „суочавање са прошлошћу“, коме су значајан допринос дали Robert Bosch Stiftung и Al Jazeera Balkans. Реакција политичара до сада није било“ вели Главоњић, осим што су „неки рекли да је то лаж, да се то није десило, тако да сам већ у старту обележен“.

Змијско семе

Права прича, међутим, тек почиње.
Главоњић од почетка хоће да прави дугометражни играни филм и све описано била је само предигра за већи залогај: „извиђање локације за играни филм“ о возачу уклетог камиона који превози лешеве по Србији, наслућује шта превози и почиње да пати од гриже савести. То је сиже дугометражног играног филма Терет: ствар као створена за веће изложбе и планетарну медијску промоцију. И сада слушајте добро: „Зато овај филм желим описати као једно филмско семе. То семе се може или не мора примити у глави или срцу гледаоца, може или не мора добити прави смисао и нову снагу када и ако проклија на том ‘тлу’ против система који је постављен тако да би се неговали они којима су разни џелати хероји. Живимо у друштву које се гуши у ламентирању, жалу за прошлим, разним патетичним и сентименталним облицима самозаљубљености и самовиктимизације.“ Препознајете, ваљда, стару мелодију и лексику Фонда за хуманитарно право, Наташе Кандић, али и гомиле сличних НВО, основаних са истим задатком. Права мета целог овог пројекта – шамар у лице Србији – сама по себи била је довољна да ангажује љубав и новац врло познатих финансијера.
Тако је филм приказан у Кану, у секцији „Петнаест дана аутора“, са подршком европског фонда за копродукцију Eurimages, француског националног филмског центра „Си-Ен-Сија“, холандског Hubert Bals Fond-a, швајцарског Visions Sud Est-а, Хрватског аудиовизуелног центра, Војвођанског покрајинског секретаријата за културу и – веровали или не! – Филмског центра Србије, званичне агенције државе Србије за филм.
Противно свим очекивањима, ово уметничко дело прошло је у Кану потпуно незапажено. Од најављених хвалоспева критике – ништа. До овдашње јавности допрла је једино критика из америчког „Верајетија“, уздржано позитивна, али без наговештаја да би овај филм могао да рачуна на неки вид дистрибуције на Западу и без препоруке за arthouse или indie фестивале, што „Верајети“, у принципу, чини. И то бејаше све у Кану. Чак ни у Перовићкиној Великој илузији из Кана на РТС-у ни речи о Терету. Осим интервјуа са Главоњићем, ни критичарка „Политике“ Лакић, обично издашна у критикама кад је о домаћем филму реч, не написа ни словца о овом филму.
Невидљиви филм, par excellence.
Шамар је, међутим, пукао по Србији, не само о трошку француске, холандске и хрватске братије него и српске државе и то у пуном капацитету. Терет су у Кану промовисали представници државног органа за филм (Филмски центар Србије) са директором Бобаном Јефтићем на челу, а произведен је средствима српских пореских обвезника, из Националног фонда за уметничко стваралаштво.

Капацитет да не може бити државнији

Из Министарства културе су одмах пожурили да се ограде и том приликом, нехотице, саопштили у чему је прави проблем: „Министарство финансира редовне и програмске активности Филмског центра Србије, као што је случај са још 41 установом културе, али је конкурс у ингеренцији Филмског центра и његових комисија. Ми нисмо цензор за пројекте који су одабрани за финансирање, за које су сагласност дали директор и Управни одбор. Нисмо позвани да дајемо оцене о квалитету и уметничким дометима филма Терет, нити о политичким конотацијама које може да изазове.“ Одговор малроовски широк, достојан Понтија Пилата. У Новом Саду нису били ни издалека овако софистицирани: на жестоке критике одговорили су да је „новац за овај пројекат издвојила претходна власт 2013. и 2014“, наводно лично покрајински премијер Бојан Пајтић. И ту нема шта да се мудрује. Власт одувек подржава филмове које она жели.
Када је о одговорности Министарства културе реч, поново скрећемо пажњу да је проблем поодавно у одсуству друштвеног интереса у управљању Филмским центром Србије. Министарство отворено каже да одлуке о свим питањима српске кинематографије, па и оне кога ће финансирати и ко ће представљати Србију у свету, не доноси ниједан друштвени и стручни орган осим директора и Управног одбора ФСЦ. Тако су Нада Поповић Перишић, као председница Управног одбора ФЦС и Бобан Јефтић, директор истог, добили фараонска овлашћења у српском филму. Као што је већ познато, прошле недеље Влада Србије је, без објашњења, разрешила Наду Перишић Поповић дужности председнице Управног одбора ФЦС. О деоницама директора Бобана Јефтића писаћемо у следећим бројевима „Печата“.

[/restrict]

Један коментар

  1. Златко

    Овај исти текст је изасао у Експресу пре месец дана. Скоро од речи до речи, само је наслов промењен.

    2
    4

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *