Nevidljivi film

Srpska javnost jedva čeka da se suoči s filmom Teret Ognjena Glavonjića, koji je najavljen kao suočavanje sa zločinačkom prošlošću Srbije u ratu 1999. i „šamar u lice mitomanskoj naciji“

Prošlo je više od mesec dana od završetka Kanskog festivala, a još nema domaće premijere filma Teret Ognjena Glavonjića, koji je predstavljao srpsku kinematografiju na ovoj svetskoj smotri. Neobično, zaista. Pošto doživi svetsku premijeru film se obično prikaže i kod kuće i ovaj događaj željno očekuje domaća javnost. Sačekaćemo koliko treba da vidimo film koji je opisan kao „originalno, hrabro i važno umetničko delo“ i „duboko intimno doživljavanje“, (najava direktora Filmskog centra Srbije Bobana Jevtića pred Kanski festival). U međuvremenu, ovaj film je i dalje – nevidljiv. Srpska javnost jedva čeka da se sa njim suoči, s obzirom da je sam autor najavio ovaj događaj kao suočavanje sa zločinačkom prošlošću Srbije u ratu 1999. godine, a jedan njegov frontmen kao „šamar u lice mitomanskoj naciji, koja guta zvanične verzije o zaverama svetskih moćnika, dok joj se pred nosom odvijala operacija etničkog čišćenja i asanacije terena“.

[restrict]

Gola diletantska laž

Ovako teške reči izrečene su posle premijere filma Dubina dva istog autora, koji je, u stvari, dokumentarni pretekst i autorski program za Teret. Zato ćemo ovde podsetiti čitaoca da je film Dubina dva ne samo prikazan nego i nagrađen na beogradskom „Beldoksu“ (istom onom na kome je glavni gost Bernar-Anri Levi dobio tortu u lice!). Radilo se, da podsetimo, o produkciji Fonda za humanitarno pravo i njegove beogradske perjanice Sandre Orlović, čija je tema narativ o kamionu punom leševa (navodno albanskih) koji su tajne službe Miloševića vozale po Srbiji, od Đerdapa, gde je taj kamion „isplivao“, do Batajnice gde je bio „uništen“. Ceo materijal o ovom slučaju, koji je direktno sponzorisao rečeni Fond, našao se, naravno, u Hagu, gde nije osobito impresionirao čak ni onakav tribunal, ali su ostale gomile zvučnih zapisa sa raznim „svedočenjima“ o navodnom masovnom srpskom zločinu nad nevinim šiptarskim stanovništvom, koje je rečeni Fond svakako želeo da plasira u javnost. Nije se dugo čekalo i Fond se pojavio u ulozi filmskog producenta pred naročitim zadatkom: Kako prikazati masovni srpski zločin bez ijednog validnog dokaza, samo na osnovu tonskih izjava osoba od kojih mnoge nemaju ime niti im je lice prikazano, a glas izmenjen, dakle poznatim sredstvima „false flag“ spinovanja i drugim sredstvima lažljive slike.
Medijski rat „false flag“ tehnikom (krivica za neko veliko nepočinstvo pripisuje se zastavi, simbolu ili liku protivnika, a ne stvarnom izvršitelju) već više od deceniju bukti na svim svetskim televizijskim i kablovskim kanalima i preti da izazove Apokalipsu. Holivudske i britanske produkcije igranog filma osnovane na propagandnim spinovima poslednje vrste daju svoj doprinos ovom sunovratu ekrana, a i dokumentarni film nudi svoje mogućnosti u takvom hibridnom ratu. U slučaju filma Dubina dva ljudi Nataše Kandić, dobro plaćeni i iskusni u ovom poslu, našli su se pred velikim izazovom: da od ničega naprave umetničko nešto, poslasticu za neoliberalne filmske festivale, koja hrabro osuđuje zločin (na ovom stupnju već se pojavljuje čarobna lozinka – genocid) nad „nevinim“ Albancima, u vreme otvorenog rata, koji je NATO, sa istim tim nedužnim Albancima, vodio na Kosovu i Metohiji protiv srpskog naroda i međunarodnog prava, 1999. godine.
Isti ljudi i mlade žene Kandićeve pronašli su u Pančevu nekog Ognjena Glavonjića, do tada poznatog po delu Živan pravi pank festival, sa kojim su postigli ovakav dogovor: pošto dotični prikuplja materijal za igrani film na temu „isplivalog“ kamiona sa leševima, a nema izgleda da ikog od producenata zainteresuje za ovaj projekat, oni (tj. Fond za humanitarno pravo) snabdeće ga priličnom količinom audiozapisa zaostalih iza propale kampanje u Hagu i koliko god treba novca da preduzme nešto efektno. Posao je sklopljen i rečeni Glavonjić dao se, posle skoro dvadeset godina, na snimanje predela na Kosovu, Đerdapu i okolini Beograda ne znajući, prema vlastitoj izjavi, ni šta snima i zašto to čini. Zatim je došao do fenomenalne ideje: spojiće zvučna „svedočenja“ sa praznim hodovima svoje kamere i povezati ove babe sa žabama svakog bogovetnog montažnog spoja. „Ideološka montaža“ učiniće svoje, slika i ton spojiće se u neki asocijativni sklop i baš to će biti ne samo dokaz o srpskom genocidu nad Albancima“, nego i „potresno svedočanstvo o ljudskoj patnji“, koje pleni svojom snagom upravo stoga što se u njemu ne vide ljudi nego neki turobni pejzaži i čuju izmešani, neidentifikovani i „mutirani“ glasovi gledaocu nepoznatih ličnosti, snimljeni ko zna kada i u kom pravnom, istorijskom i psihološkom okruženju. Dokazi par excellence! Sve gola diletantska konstrukcija i laž, pod vidom umetničke istine. Ali, sada na scenu stupa moćna svetska mašinerija duboke države, njene pare i veze.

Film „postgenocidnog društva“

Dubina dva pobeđuje usred Beograda na „Beldoksu“ 2016, uz aplauze drugosrbijanske klike i mame montažerke ovog filma, koja je izjavila: „Nisam videla nijedno telo, ni jednu konkretnu stvar. Uspeli ste da mi dočarate jednu jako bitnu temu, ljudsku temu kroz pejzaže i na taj nežniji način na koji je meni bilo lakše da to sve prihvatim.“ Odmah su upriličene i odgovarajuće „kritike“ angažovanih anonimnih pera, od kojih jedno kaže: „Glavonjićev film predstavlja svakako jedinstven pokušaj dokumentarističkih suočavanja sa zločinima u srpskom postgenocidnom društvu. To jedinstveno mesto delimično je prouzrokovano kohortom zvanične ćutnje koja više od decenije i po od masovnih ubistava albanskog stanovništva i orkestriranog zataškavanja zločina detaljno posvedočenog u filmu – i dalje predstavlja društveni konsenzus“. Beograd ćuti. Srpsko postgenocidno društvo (to smo, valjda, svi mi zajedno) ne dira u umetničke slobode, pogotovu ne one koje važe za jednu od najmoćnijih NVO, nego im još i pripomaže i pruža opipljive benefite. Ali ono orkestrira zvaničnu šutnju (da ispravimo srbizam na neoustaškom sajtu odakle je preuzet ovaj citat), koja na svaki način ide naruku ovoj kitici protusrpske promidžbe.
Evo, dakle, pozadine, kako je opisuje sam Glavonjić: „O ovome se pričalo samo kad je otkriveno, u maju 2001 godine i to samo da bi se uklonio jedan čovek a to je Milošević i da bi se isporučio Hagu… Mi svi govorimo da su to kosovski Albanci. Ne , to su bili građani Jugoslavije, Srbije, albanske nacionalnosti. To je zločin u kom je država kroz svoje službe, paravojsku, ubijala sopstvene građane.“ A zatim: „Nekako smo shvatili da film treba da bude nešto što razbija toliko raširene nacionalističke mitomanije. Toliko su se primile u glavama. Film treba da se obraća mladim fašistima, kao udarac u te mitomanije.“ Mada polupismeno – dovoljno jasno. Sad se tek vidi da onoliki novac i trud, uloženi u jednu propalu hašku ujdurmu, nisu sasvim straćeni.
Film doživljava svoju promociju 2016 – a gde bi drugo? – na Berlinalu, vazda spremnom da podržava sve vrste disidenata u postkomunističkom bloku, na kome Glavonjić drži vatrene govore u duhu tamošnjeg ubeđenja „da su svi stereotipi o Srbima ispravni“. Posle toga otvaraju mu se vrata tridesetak svetskih festivala soroševskog profila (Firenca, Kasel, Vizbaden i sl) na kome osvaja jedanaest nekih nagrada, dobija pohvale neoliberalne štampe i upisuje se u listu proganjanih i uvređenih. Takođe u Prizrenu, na izvesnom Dokufestu, osvaja nagradu za najbolji dokumentarni film. Tom prilikom Dubina dva je, naravno, prikazana u Prištini posle čega je usledio važan razgovor – Glavonjić kaže „serija monologa, ispovesti, razmišljanja i sabiranja utisaka naglas, te reči zahvalnosti onih koji su u filmu prepoznati da nisu zaboravljeni“. Zatim je, naravno, bio i Sarajevo Film Festival, gde je film prikazan u sekciji „suočavanje sa prošlošću“, kome su značajan doprinos dali Robert Bosch Stiftung i Al Jazeera Balkans. Reakcija političara do sada nije bilo“ veli Glavonjić, osim što su „neki rekli da je to laž, da se to nije desilo, tako da sam već u startu obeležen“.

Zmijsko seme

Prava priča, međutim, tek počinje.
Glavonjić od početka hoće da pravi dugometražni igrani film i sve opisano bila je samo predigra za veći zalogaj: „izviđanje lokacije za igrani film“ o vozaču ukletog kamiona koji prevozi leševe po Srbiji, naslućuje šta prevozi i počinje da pati od griže savesti. To je siže dugometražnog igranog filma Teret: stvar kao stvorena za veće izložbe i planetarnu medijsku promociju. I sada slušajte dobro: „Zato ovaj film želim opisati kao jedno filmsko seme. To seme se može ili ne mora primiti u glavi ili srcu gledaoca, može ili ne mora dobiti pravi smisao i novu snagu kada i ako proklija na tom ‘tlu’ protiv sistema koji je postavljen tako da bi se negovali oni kojima su razni dželati heroji. Živimo u društvu koje se guši u lamentiranju, žalu za prošlim, raznim patetičnim i sentimentalnim oblicima samozaljubljenosti i samoviktimizacije.“ Prepoznajete, valjda, staru melodiju i leksiku Fonda za humanitarno pravo, Nataše Kandić, ali i gomile sličnih NVO, osnovanih sa istim zadatkom. Prava meta celog ovog projekta – šamar u lice Srbiji – sama po sebi bila je dovoljna da angažuje ljubav i novac vrlo poznatih finansijera.
Tako je film prikazan u Kanu, u sekciji „Petnaest dana autora“, sa podrškom evropskog fonda za koprodukciju Eurimages, francuskog nacionalnog filmskog centra „Si-En-Sija“, holandskog Hubert Bals Fond-a, švajcarskog Visions Sud Est-a, Hrvatskog audiovizuelnog centra, Vojvođanskog pokrajinskog sekretarijata za kulturu i – verovali ili ne! – Filmskog centra Srbije, zvanične agencije države Srbije za film.
Protivno svim očekivanjima, ovo umetničko delo prošlo je u Kanu potpuno nezapaženo. Od najavljenih hvalospeva kritike – ništa. Do ovdašnje javnosti doprla je jedino kritika iz američkog „Verajetija“, uzdržano pozitivna, ali bez nagoveštaja da bi ovaj film mogao da računa na neki vid distribucije na Zapadu i bez preporuke za arthouse ili indie festivale, što „Verajeti“, u principu, čini. I to bejaše sve u Kanu. Čak ni u Perovićkinoj Velikoj iluziji iz Kana na RTS-u ni reči o Teretu. Osim intervjua sa Glavonjićem, ni kritičarka „Politike“ Lakić, obično izdašna u kritikama kad je o domaćem filmu reč, ne napisa ni slovca o ovom filmu.
Nevidljivi film, par excellence.
Šamar je, međutim, pukao po Srbiji, ne samo o trošku francuske, holandske i hrvatske bratije nego i srpske države i to u punom kapacitetu. Teret su u Kanu promovisali predstavnici državnog organa za film (Filmski centar Srbije) sa direktorom Bobanom Jeftićem na čelu, a proizveden je sredstvima srpskih poreskih obveznika, iz Nacionalnog fonda za umetničko stvaralaštvo.

Kapacitet da ne može biti državniji

Iz Ministarstva kulture su odmah požurili da se ograde i tom prilikom, nehotice, saopštili u čemu je pravi problem: „Ministarstvo finansira redovne i programske aktivnosti Filmskog centra Srbije, kao što je slučaj sa još 41 ustanovom kulture, ali je konkurs u ingerenciji Filmskog centra i njegovih komisija. Mi nismo cenzor za projekte koji su odabrani za finansiranje, za koje su saglasnost dali direktor i Upravni odbor. Nismo pozvani da dajemo ocene o kvalitetu i umetničkim dometima filma Teret, niti o političkim konotacijama koje može da izazove.“ Odgovor malroovski širok, dostojan Pontija Pilata. U Novom Sadu nisu bili ni izdaleka ovako sofisticirani: na žestoke kritike odgovorili su da je „novac za ovaj projekat izdvojila prethodna vlast 2013. i 2014“, navodno lično pokrajinski premijer Bojan Pajtić. I tu nema šta da se mudruje. Vlast oduvek podržava filmove koje ona želi.
Kada je o odgovornosti Ministarstva kulture reč, ponovo skrećemo pažnju da je problem poodavno u odsustvu društvenog interesa u upravljanju Filmskim centrom Srbije. Ministarstvo otvoreno kaže da odluke o svim pitanjima srpske kinematografije, pa i one koga će finansirati i ko će predstavljati Srbiju u svetu, ne donosi nijedan društveni i stručni organ osim direktora i Upravnog odbora FSC. Tako su Nada Popović Perišić, kao predsednica Upravnog odbora FCS i Boban Jeftić, direktor istog, dobili faraonska ovlašćenja u srpskom filmu. Kao što je već poznato, prošle nedelje Vlada Srbije je, bez objašnjenja, razrešila Nadu Perišić Popović dužnosti predsednice Upravnog odbora FCS. O deonicama direktora Bobana Jeftića pisaćemo u sledećim brojevima „Pečata“.

[/restrict]