Има (ли) ко хоће

Ако с једне стране имамо препоруку Немачке и Америке, а с друге препоруку Српске православне цркве и Владимира Путина, шта мислите, која је од те две препоруке добронамерна и у виду има наш интерес? Што значи да је сасвим јасно коју бисмо од тих препорука морали да прихватимо, али не значи и да је извесно да ће тако заиста и бити…

Медији ових дана тврде, а чини се да им се у овом случају може веровати, да су се у Вашингтону крајем прошле недеље састали политички директори министарстава спољних послова земаља Квинте (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Италија, све наши доказани пријатељи) како би се консултовали о финалној фази дијалога Београда и Приштине „који би требало да се одржи наредних месеци и да се крунише финалним споразумом између страна, за који се очекује да резултира нормализацијом односа. До сада се мислило да ова нормализација не подразумева признање Косова од Србије, већ само признавање реалности, односно дозвољавање учлањења Косова у УН, што би Србији омогућило чланство у ЕУ“.

САСТАНАК КВИНТЕ Да је овај састанак заиста одржан, потврдио је изокола председник Србије Александар Вучић – „Имамо одређена сазнања. Нешто се јесте дешавало, а шта – сазнаћемо“ – а сасвим директно и Бљерим Шаља, политички саветник Хашима Тачија: „Колико ми знамо, представници Квинте одржали су два састанка (у Вашингтону) за два специфична питања. Прва тема била је координација чланова Квинте када је реч о чланству Косова у међународним организацијама, укључујући Интерпол – надам се ове године – и потенцијално чланство у Унеско-у следеће године. Углавном, састанак је био о међународној заступљености Косова. Други састанак посвећен је искључиво дијалогу Косова и Србије, односно завршној фази дијалога.“

Какав је план разрађиван на овим састанцима?

О његовим основним цртама говори америчка дипломатска белешка са састанка који је, на истом нивоу политичких директора Квинте, одржан у Бриселу још 11. јануара 2010. Поверљива (confidential) депеша под ознаком 10BRUSSELS85, хвала „Викиликсу“: „Француска је рекла да смо све ближе тачки у којој шансе Србије за напредак у ЕУ интеграцијама постају угрожене њеним ставом према Косову, додајући да још нису одлучили када или како да повежу та питања. (…) Француска је рекла да ’међунемачки’ модел може да буде само привремено решење, и да морамо јасно да ставимо до знања Србији да неће моћи да уђе у ЕУ без признавања Косова. Велика Британија је сугерисала да би кључно било да се ова условљеност што раније угради у процес приступања ЕУ. (…) Француска је рекла да је међусобно признање циљ, и да Владу Косова треба да посаветујемо да у разговоре уђе с разумевањем да је то циљ. Рекавши ’не желимо да поновимо Кипар’, Француска је упитала желимо ли да мишљење (о српској кандидатури за ЕУ) учинимо зависним од међусобног признања.“

Што ће рећи да је још (барем) почетком 2010. одлучено шта тачно хоће да нам ураде – наш пристанак на улазак Косова у Уједињене нације по међунемачком моделу, потом и формално узајамно признање – тако да су поприлично наивни и/или необавештени сви који су и данас у стању да буду зачуђени због неспремности ових архитеката и градитеља крње косовске независности на компромис са Србијом. Да су, уосталом, икакав компромис желели, уместо нашег тоталног пристанка на капитулацију, не би било ни онаквог Ахтисаријевог плана, ни једностраног проглашења независности Косова, да се не враћамо сад на бомбардовање наше земље и све што му је претходило у Рамбујеу, а доајен америчке дипломатије Хенри Кисинџер описао је то као „провокацију, изговор за почетак бомбардовања“.
[restrict]

ЧАС(ОВИ) ОДЛУКЕ А једина непознаница из 2010. године – када ће нам урадити то што хоће да нам ураде – решава се, изгледа, управо ових дана. Ближи се, наиме, тренутак наше коначне одлуке.

Да је заиста тако, да је Запад заиста одлучио да заокружи своју косовску причу, сведочи већ и чињеница да мисија Еулекса на Косову – мисија формирана на основу Ахтисаријевог плана да би надзирала косовску независност док за тиме има потребе – свој мандат окончава за мање од месец дана, 15. јуна.

Посведочио је о жељи за убрзањем процеса и Словенац Игор Шолтес, посланик Европског парламента, а будите уверени да није он сам смислио да нам поручи, као што је пре неки дан поручио у Београду, да „као земља на путу европских интеграција“ – узгред буди речено, цитирана бриселска депеша признаје да су ЕУ интеграције Србије њихова „највећа предност“ у односу на нашу земљу – „Србија треба да покуша да реши сва најкритичнија питања до октобра и новембра ове године, јер ће касније бити много теже због избора у Европском парламенту.“

А и београдски „Данас“, позивајући се на саговорнике из дипломатских кругова, открива да су „државе Квинте поново поручиле званичном Београду након прошлонедељног састанка у Вашингтону (…) да ’нема више времена за губљење’ у нормализацији односа Београда и Приштине“, те да је „на прошлонедељним састанцима представника Квинте у Вашингтону речено да је крај ове или почетак 2019. рок да Србија прихвати споразум који би омогућио чланство Косова у Уједињеним нацијама“.

Противљење замрзнутом конфликту: Вес Мичел

ПОНУДА ЗАПАДА О њиховој журби, коначно – а та журба је лако објашњива, јер никада више они неће бити снажни као што су данас, а и данас су много мање снажни него што су били, што значи да је тенденција уочљива колико и неумољива – о журби дакле Запада сведочи и порука коју су, како је открио „Блиц“ у уторак, САД и њихови европски вазали доставили званичном Београду, а у чијем су писању „учествовали помоћник америчког државног секретара за Европу и Евроазију Вес Мичел, заменица високе представнице ЕУ за спољну политику Хелга Шмит и представник Велике Британије“ чије име није наведено.

Основну информацију – да је некакав предлог са Запада заиста стигао – Вучић је више-мање потврдио ове среде: „Ја нисам добио, у том смислу, план као план, али сам добио неке назнаке, нека начела, принципе и тако даље, у којима има неких пристојних ствари, али има и решења са којима апсолутно нисам сагласан.“ А за њим и премијерка Ана Брнабић, која је новинарима казала да јој је председник потврдио да је добио „неке вербалне предлоге“.

Па, какви су то предлози? И „Данас“, и „Политика“ и „Новости“, сви позивајући се на своје незваничне изворе, говоре о истој понуди: формирање Заједнице српских општина у замену за наш пристанак на улазак Косова у Уједињене нације.

У замену за ЗСО, као што је познато али да подсетимо, већ смо, Првим бриселским споразумом, (пре)дали и полицију, и правосуђе, и наше локалне власти на Косову и Метохији. Али ЗСО није формирана. А сада се од нас, у замену за то што смо већ добили али нисмо добили, тражи потпуна капитулација.

И то без икаквих гаранција, јер Запад је управо на примеру ЗСО-а убедљиво показао да се његовим гаранцијама не сме веровати.

Штавише, кад већ споменусмо Први бриселски споразум, подсетимо и да је још тада од Србије тражено да се обавеже да неће ометати улазак Косова у међународне организације, читај, Уједињене нације пре свих осталих. Па смо то одбили, да би нам се тај захтев сада вратио на сто као што све време и најављујемо, у замену за оно што смо већ добили када смо ономад тај захтев одбили. Читав овај бесмислени процес сад постаје и суров.

„Да постоји сламка за коју бисмо могли да се ухватимо и да нешто прихватимо, да конфликте решимо, да постоји сламка која би нам значила сигурност, безбедност за наше људе на Косову, стабилност у будућим односима, са великом радошћу бих вас о томе обавестио. То сада није случај“, каже тим поводом Вучић, и даље одбијајући да објасни шта би та сламка могла да буде, из чега пак проистиче и упитаност да ли он уопште тражи сламку спаса или тек смоквин лист. Као што је то пре њега упорно чинио Борис Тадић, сводећи српску косовску политику на маскирање сопствене издаје зарад даљег опстанка на власти.

ЗАМРЗНУТИ КОНФЛИКТ Да ли то сада чини и Александар Вучић? Дефинитиван одговор сазнаћемо тек када он буде повукао свој дефинитивни потез, један од једина два која му се нуде.

А то су, како је рекао председник Одбора за односе са ЕУ немачког Бундестага Гинтер Крихбаум, да се „са земљом као што је Косово има замрзнут конфликт“, или да се „отварају шансе за будуће генерације… Нерешене конфликте не можемо да увеземо. Кипар је био пример, и то не желимо да се понови.“

Или, нешто бруталнијим речима Американца Веса Мичела које преноси „Блиц“, „Србија мора то да прихвати. ’Ако не прихвати Вучић, има ко хоће, али је то онда крај и за њега и за Србију’, изговорио је Мичел неколицини представника НВО сектора“.

Насупрот пак Немцима и Американцима који се противе замрзавању конфликта тако што ћемо прихватити њихово решење и тачка, позиву руског председника Владимира Путина да се (речима његовог изасланика Сергеја Железњака) определимо за „дугорочно замрзнути конфликт“ придружила се сад практично и Српска православна црква, позивајући на „очување Косова и Метохије као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и са Резолуцијом 1244 Уједињених нација“.

Уместо да овакав став цркве дочека као охрабрење спрам оне Мичелове претње, тим пре што се и сам заклео над Уставом Србије да ће штитити тај устав и суверенитет и територијални интегритет Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, Вучић га је оценио као „нову околност и тешку новост“: „Све сам видео и све поштујем, само нисам нигде видео шта је решење. Да ли је решење да све негирамо, да будемо против свега, значи да имамо замрзнути конфликт и да чекамо неко боље време? (…) Ми смо доведени у веома тешку ситуацију, јер немамо сада да разговарамо ни о чему, ако бисмо се држали онога што је СПЦ донела.“

Али зар би нам решавање проблема по западном моделу донело бољу будућност? Хајде да закратко размислимо шта бисмо добили ако бисмо одбацили савете Српске православне цркве и Владимира Путина.

Дакле: Косово улази у Уједињене нације, чиме отвара пут свом несметаном и легалном уједињењу с Албанијом. Формира своју војску. Улази у НАТО. Срби и српске светиње на Косову и Метохији препуштени су им на милост и немилост, углавном немилост о чему нам говори све претходно искуство, а Србија више нема никакав механизам нити полугу утицаја или преговарачки адут у рукама да учини ишта више осим да немоћно протестује. Истовремено, и даље је од чланства у Европској унији далеко као што је била и пре тога. Још и даље од значајног економског напретка, кога у сваком случају не може бити док год робујемо (буквално) садашњем моделу развоја. Уводи санкције Русији јер је то следећи услов на њеном ЕУ путу. Пада и Република Српска, јер је и то услов. Народ је свим овим одрицањем од самог себе, при томе у замену за ама баш ништа, трајно траумиран и лишен наде у напредак… Зар је то рецепт за бољу будућност наше деце? Зар ће наша деца бити сигурнија с косовском НАТО војском пред вратима и Србијом на извол’те?

Ово је рецепт за потпуну пропаст, и свако противљење замрзавању конфликта до неког повољнијег тренутка само томе и води. Да ли нас томе води Александар Вучић?

Он каже да се противи замрзавању конфликта па је тешко одупрети се тој бојазни да нас води у пропаст, али каже и да „оно што ми тражимо, то је компромисно решење, оно што ми тражимо је да неко уважи не само интересе Срба на Косову, већ и интересе Србије. То је кључна реченица. Дакле, да се уваже интереси Срба на Косову, да они буду безбедни, да буду сигурни, да они имају будућност, али да се уваже и легитимни и легални интереси Републике Србије. Е, то је оно што сви други прескачу.“

Нисмо случајно цитирали ове његове речи, зато што се присећамо како је Родерик Мур, као заменик америчког амбасадора у Београду, у депеши 06BELGRADE1160 задовољно прокоментарисао да је Борис Тадић својевремено „сигнализирао даље кораке у правом смеру када је (…) рекао да је заштита Срба на Косову (тј. не борба против независности – Мурова напомена) његов главни захтев“.

А легитимни и легални интереси Србије о којима говори Вучић записани су у њеном уставу и у Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација. И СПЦ и Владимир Путин и елементарна логика и основи нагон за самоодржањем говоре нам да тога морамо да се држимо. Вес Мичел, Гинтер Крихбаум и остали њима слични, о Хашиму Тачију и Рамушу Харадинају да и не говоримо, траже да урадимо супротно, и то не траже зато што ће нама због тога бити боље већ, као и увек, зато што је то у њиховом интересу. Избор између ове две понуде – да се боримо за сопствени интерес или да робујемо туђем интересу – морао би да буде лак, ма колико тешке последице он са собом носио. Зато што избора заправо и немамо.      

[/restrict]

2 коментара

  1. Sta moze da potpise Vucic a da ne prekrsi Ustav Srbije.Jedini validni bi bio akt o kapitulaciji,posto je Kumanovski sporazum akt o prekidu neprijateljstava.NO pre p[otpisivanja kapitulacije Vucic mora objasniti narodu ko mas i zasto tera na kapitulaciju 2018 ako nismo kapitulirali 1999.Sve je to lepo objasnjeno u Narodnoj Rezoluciji.Naj veci protivnici Srbije nisu na zapadu oni su u Srbiji.Oni su u svim institucijama ove drzave.Od akademije do MZ.To je pro zapadni lobi koji za pare pokusava da nas ugura u NATO i EU bez obzira na pogubnost takve politike.To su ljudi koji ne dozvoljavaju da ova zeemlja krene dalje.Mnogo ih je takvih u Srbiji.Imaku oni pravo na svoj stav ali nemaju pravo da rade protiv interesa drzave koja je anti drzavnim Zakonima lisena mogucnosti brobe protiv takviih.Italijanski Sud je ustanovio da su njihovi vojnici oboileli zbog posledica rata u Srbviji a nazovi nasi eksperti ne dozvoljavaju da se istraze posledice bombardovanja.Ciji su oni pitam sve nas.Ima li dileme.Skot je na istom spisku kao i ti koji dele njegovo miosljenje.Upamet se braco Srbi.Ovo je naj blaza varijanta onoga sta ja mislim o takvima u Srbiji a puna ih je Srbija.

  2. unutrašnji dijalog

    KONTRA PITANJE. A ko je pripremio teren – svršen čin Briselskim sporazumom – da se preda i otme Kosovo (KiM), navodne normalizacije odnosa Srba i Albanaca – antisrpskog nastupa Kvinte, – nego perfidna (veleizdajnička) politika Aleksandra Vučića i Dačića?
    Naravno da je opcija preporuka SPC i Putina u srpskom interesu, ali je to vrlo neizvesno kao što je rečeno, jer je teren pripremljen za prvu opciju Nemačke i Amerike –
    finalizaciju da se otme i preda KiM koju Vučić perfidno sprovodi u Briselu diktatorskom politikom. Iskreno da kažemo, i druga opcija ne uliva naročiti optimizam i snagu (stav SPC) jer se ispoljava sa velikim zakašnjenjem od 5-6 god. Trebalo je u startu veleizdajničkog Briselskog sporazuma reagovati i zauzeti stav. Slično se odnosi i na Putina (Rusiju) koji nije obrazložio svoj stav (i prema Briselskom sporazumu) nego – podržava politiku Vučića o KiM? Sada svi govore da se u Briselu rešava STATUS KOSOVA – finalizacija u završnoj fazi, a 5-6 god Vučić je zvanično to prikrivao os srpskog naroda – nije dozvoljavao debatu BS u Narodnoj skupštini. Pretpostavlja se da je Putin imao saznanja kakav je “sporazum i status Kosova” odredjen, ali nije hteo da se zamera i konfrontira sa Srbijom zboh medjusobnih bratskih pravoslavnih odnosa na Balkanu.
    ZAMRZAVANJE BRISELSKOG SPORAZUMA – je treća najbolja opcija – da se ne preda – ne poklanja teritorija KiM, jer u suprotnom nikada Srbija neće moći da povrati teritoriju KiM (Briselski sporazum – albanska tapija na Kosovo, za na veka izgubljena teritorija, i gore od toga – širom su otvorene kapije za prodor islamizacije i ekspanzije i drugih separatističkih faktora: Sandžak, Jug Srbije, Udar na RS, Vojvodinu, unutrašnjih remetilačkih faktora Srbije…?

    VUČIĆEVA POLITIKA MEDIJSKOG RATA ZA KiM (ministra za informisanje u Miloševićev režimu) je totalno poražena od Vuka Draškovića, NVO Nataše Kandić, Sonje Biserko… albanskih separatista, što je veliki doprinos otimanju srpske teritorije (barem pola da je pripalo Srbiji Kiparskim modelom). Vučić je imao prilike da koriguje svoj politički pristum: nije reagovao, čutao je od 90-tih god na izjave EU da neće da “ponavljaju grešku” Kiparskim modelom (podela teritorije) što je očigledna opcija da se otme aKosovo, ćutao je na blokiranje povratka 250.000 proteranih Srba sa KiM (da bi Albanci napravili državu), ćutao je na spoljni pritisak na Srbiju od 2000-te do 2008 god da Srbija prihvati REALNOST NA kOSOVU (Albanaca navodno dva miliona, Srba 150.000…) da se otme KiM, prihvatio i potpisao Briselski sporazum (sa formulacijom odredjivanja statusa Kosova (albanska država), predaje i veleizdaje KiM (vekovne srpske teritorije).
    STOP Briselskoj sporazumu – veleizdaji i razbijanja Srbije!!! …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *