Ima (li) ko hoće

Ako s jedne strane imamo preporuku Nemačke i Amerike, a s druge preporuku Srpske pravoslavne crkve i Vladimira Putina, šta mislite, koja je od te dve preporuke dobronamerna i u vidu ima naš interes? Što znači da je sasvim jasno koju bismo od tih preporuka morali da prihvatimo, ali ne znači i da je izvesno da će tako zaista i biti…

Mediji ovih dana tvrde, a čini se da im se u ovom slučaju može verovati, da su se u Vašingtonu krajem prošle nedelje sastali politički direktori ministarstava spoljnih poslova zemalja Kvinte (SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Italija, sve naši dokazani prijatelji) kako bi se konsultovali o finalnoj fazi dijaloga Beograda i Prištine „koji bi trebalo da se održi narednih meseci i da se kruniše finalnim sporazumom između strana, za koji se očekuje da rezultira normalizacijom odnosa. Do sada se mislilo da ova normalizacija ne podrazumeva priznanje Kosova od Srbije, već samo priznavanje realnosti, odnosno dozvoljavanje učlanjenja Kosova u UN, što bi Srbiji omogućilo članstvo u EU“.

SASTANAK KVINTE Da je ovaj sastanak zaista održan, potvrdio je izokola predsednik Srbije Aleksandar Vučić – „Imamo određena saznanja. Nešto se jeste dešavalo, a šta – saznaćemo“ – a sasvim direktno i Bljerim Šalja, politički savetnik Hašima Tačija: „Koliko mi znamo, predstavnici Kvinte održali su dva sastanka (u Vašingtonu) za dva specifična pitanja. Prva tema bila je koordinacija članova Kvinte kada je reč o članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama, uključujući Interpol – nadam se ove godine – i potencijalno članstvo u Unesko-u sledeće godine. Uglavnom, sastanak je bio o međunarodnoj zastupljenosti Kosova. Drugi sastanak posvećen je isključivo dijalogu Kosova i Srbije, odnosno završnoj fazi dijaloga.“

Kakav je plan razrađivan na ovim sastancima?

O njegovim osnovnim crtama govori američka diplomatska beleška sa sastanka koji je, na istom nivou političkih direktora Kvinte, održan u Briselu još 11. januara 2010. Poverljiva (confidential) depeša pod oznakom 10BRUSSELS85, hvala „Vikiliksu“: „Francuska je rekla da smo sve bliže tački u kojoj šanse Srbije za napredak u EU integracijama postaju ugrožene njenim stavom prema Kosovu, dodajući da još nisu odlučili kada ili kako da povežu ta pitanja. (…) Francuska je rekla da ’međunemački’ model može da bude samo privremeno rešenje, i da moramo jasno da stavimo do znanja Srbiji da neće moći da uđe u EU bez priznavanja Kosova. Velika Britanija je sugerisala da bi ključno bilo da se ova uslovljenost što ranije ugradi u proces pristupanja EU. (…) Francuska je rekla da je međusobno priznanje cilj, i da Vladu Kosova treba da posavetujemo da u razgovore uđe s razumevanjem da je to cilj. Rekavši ’ne želimo da ponovimo Kipar’, Francuska je upitala želimo li da mišljenje (o srpskoj kandidaturi za EU) učinimo zavisnim od međusobnog priznanja.“

Što će reći da je još (barem) početkom 2010. odlučeno šta tačno hoće da nam urade – naš pristanak na ulazak Kosova u Ujedinjene nacije po međunemačkom modelu, potom i formalno uzajamno priznanje – tako da su poprilično naivni i/ili neobavešteni svi koji su i danas u stanju da budu začuđeni zbog nespremnosti ovih arhitekata i graditelja krnje kosovske nezavisnosti na kompromis sa Srbijom. Da su, uostalom, ikakav kompromis želeli, umesto našeg totalnog pristanka na kapitulaciju, ne bi bilo ni onakvog Ahtisarijevog plana, ni jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, da se ne vraćamo sad na bombardovanje naše zemlje i sve što mu je prethodilo u Rambujeu, a doajen američke diplomatije Henri Kisindžer opisao je to kao „provokaciju, izgovor za početak bombardovanja“.
[restrict]

ČAS(OVI) ODLUKE A jedina nepoznanica iz 2010. godine – kada će nam uraditi to što hoće da nam urade – rešava se, izgleda, upravo ovih dana. Bliži se, naime, trenutak naše konačne odluke.

Da je zaista tako, da je Zapad zaista odlučio da zaokruži svoju kosovsku priču, svedoči već i činjenica da misija Euleksa na Kosovu – misija formirana na osnovu Ahtisarijevog plana da bi nadzirala kosovsku nezavisnost dok za time ima potrebe – svoj mandat okončava za manje od mesec dana, 15. juna.

Posvedočio je o želji za ubrzanjem procesa i Slovenac Igor Šoltes, poslanik Evropskog parlamenta, a budite uvereni da nije on sam smislio da nam poruči, kao što je pre neki dan poručio u Beogradu, da „kao zemlja na putu evropskih integracija“ – uzgred budi rečeno, citirana briselska depeša priznaje da su EU integracije Srbije njihova „najveća prednost“ u odnosu na našu zemlju – „Srbija treba da pokuša da reši sva najkritičnija pitanja do oktobra i novembra ove godine, jer će kasnije biti mnogo teže zbog izbora u Evropskom parlamentu.“

A i beogradski „Danas“, pozivajući se na sagovornike iz diplomatskih krugova, otkriva da su „države Kvinte ponovo poručile zvaničnom Beogradu nakon prošlonedeljnog sastanka u Vašingtonu (…) da ’nema više vremena za gubljenje’ u normalizaciji odnosa Beograda i Prištine“, te da je „na prošlonedeljnim sastancima predstavnika Kvinte u Vašingtonu rečeno da je kraj ove ili početak 2019. rok da Srbija prihvati sporazum koji bi omogućio članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama“.

PONUDA ZAPADA O njihovoj žurbi, konačno – a ta žurba je lako objašnjiva, jer nikada više oni neće biti snažni kao što su danas, a i danas su mnogo manje snažni nego što su bili, što znači da je tendencija uočljiva koliko i neumoljiva – o žurbi dakle Zapada svedoči i poruka koju su, kako je otkrio „Blic“ u utorak, SAD i njihovi evropski vazali dostavili zvaničnom Beogradu, a u čijem su pisanju „učestvovali pomoćnik američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju Ves Mičel, zamenica visoke predstavnice EU za spoljnu politiku Helga Šmit i predstavnik Velike Britanije“ čije ime nije navedeno.

Osnovnu informaciju – da je nekakav predlog sa Zapada zaista stigao – Vučić je više-manje potvrdio ove srede: „Ja nisam dobio, u tom smislu, plan kao plan, ali sam dobio neke naznake, neka načela, principe i tako dalje, u kojima ima nekih pristojnih stvari, ali ima i rešenja sa kojima apsolutno nisam saglasan.“ A za njim i premijerka Ana Brnabić, koja je novinarima kazala da joj je predsednik potvrdio da je dobio „neke verbalne predloge“.

Pa, kakvi su to predlozi? I „Danas“, i „Politika“ i „Novosti“, svi pozivajući se na svoje nezvanične izvore, govore o istoj ponudi: formiranje Zajednice srpskih opština u zamenu za naš pristanak na ulazak Kosova u Ujedinjene nacije.

U zamenu za ZSO, kao što je poznato ali da podsetimo, već smo, Prvim briselskim sporazumom, (pre)dali i policiju, i pravosuđe, i naše lokalne vlasti na Kosovu i Metohiji. Ali ZSO nije formirana. A sada se od nas, u zamenu za to što smo već dobili ali nismo dobili, traži potpuna kapitulacija.

I to bez ikakvih garancija, jer Zapad je upravo na primeru ZSO-a ubedljivo pokazao da se njegovim garancijama ne sme verovati.

Štaviše, kad već spomenusmo Prvi briselski sporazum, podsetimo i da je još tada od Srbije traženo da se obaveže da neće ometati ulazak Kosova u međunarodne organizacije, čitaj, Ujedinjene nacije pre svih ostalih. Pa smo to odbili, da bi nam se taj zahtev sada vratio na sto kao što sve vreme i najavljujemo, u zamenu za ono što smo već dobili kada smo onomad taj zahtev odbili. Čitav ovaj besmisleni proces sad postaje i surov.

„Da postoji slamka za koju bismo mogli da se uhvatimo i da nešto prihvatimo, da konflikte rešimo, da postoji slamka koja bi nam značila sigurnost, bezbednost za naše ljude na Kosovu, stabilnost u budućim odnosima, sa velikom radošću bih vas o tome obavestio. To sada nije slučaj“, kaže tim povodom Vučić, i dalje odbijajući da objasni šta bi ta slamka mogla da bude, iz čega pak proističe i upitanost da li on uopšte traži slamku spasa ili tek smokvin list. Kao što je to pre njega uporno činio Boris Tadić, svodeći srpsku kosovsku politiku na maskiranje sopstvene izdaje zarad daljeg opstanka na vlasti.

ZAMRZNUTI KONFLIKT Da li to sada čini i Aleksandar Vučić? Definitivan odgovor saznaćemo tek kada on bude povukao svoj definitivni potez, jedan od jedina dva koja mu se nude.

A to su, kako je rekao predsednik Odbora za odnose sa EU nemačkog Bundestaga Ginter Krihbaum, da se „sa zemljom kao što je Kosovo ima zamrznut konflikt“, ili da se „otvaraju šanse za buduće generacije… Nerešene konflikte ne možemo da uvezemo. Kipar je bio primer, i to ne želimo da se ponovi.“

Ili, nešto brutalnijim rečima Amerikanca Vesa Mičela koje prenosi „Blic“, „Srbija mora to da prihvati. ’Ako ne prihvati Vučić, ima ko hoće, ali je to onda kraj i za njega i za Srbiju’, izgovorio je Mičel nekolicini predstavnika NVO sektora“.

Nasuprot pak Nemcima i Amerikancima koji se protive zamrzavanju konflikta tako što ćemo prihvatiti njihovo rešenje i tačka, pozivu ruskog predsednika Vladimira Putina da se (rečima njegovog izaslanika Sergeja Železnjaka) opredelimo za „dugoročno zamrznuti konflikt“ pridružila se sad praktično i Srpska pravoslavna crkva, pozivajući na „očuvanje Kosova i Metohije kao integralnog dela Srbije, po svim međunarodnim standardima, a ujedno u skladu sa Ustavom Srbije i sa Rezolucijom 1244 Ujedinjenih nacija“.

Umesto da ovakav stav crkve dočeka kao ohrabrenje spram one Mičelove pretnje, tim pre što se i sam zakleo nad Ustavom Srbije da će štititi taj ustav i suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo, Vučić ga je ocenio kao „novu okolnost i tešku novost“: „Sve sam video i sve poštujem, samo nisam nigde video šta je rešenje. Da li je rešenje da sve negiramo, da budemo protiv svega, znači da imamo zamrznuti konflikt i da čekamo neko bolje vreme? (…) Mi smo dovedeni u veoma tešku situaciju, jer nemamo sada da razgovaramo ni o čemu, ako bismo se držali onoga što je SPC donela.“

Ali zar bi nam rešavanje problema po zapadnom modelu donelo bolju budućnost? Hajde da zakratko razmislimo šta bismo dobili ako bismo odbacili savete Srpske pravoslavne crkve i Vladimira Putina.

Dakle: Kosovo ulazi u Ujedinjene nacije, čime otvara put svom nesmetanom i legalnom ujedinjenju s Albanijom. Formira svoju vojsku. Ulazi u NATO. Srbi i srpske svetinje na Kosovu i Metohiji prepušteni su im na milost i nemilost, uglavnom nemilost o čemu nam govori sve prethodno iskustvo, a Srbija više nema nikakav mehanizam niti polugu uticaja ili pregovarački adut u rukama da učini išta više osim da nemoćno protestuje. Istovremeno, i dalje je od članstva u Evropskoj uniji daleko kao što je bila i pre toga. Još i dalje od značajnog ekonomskog napretka, koga u svakom slučaju ne može biti dok god robujemo (bukvalno) sadašnjem modelu razvoja. Uvodi sankcije Rusiji jer je to sledeći uslov na njenom EU putu. Pada i Republika Srpska, jer je i to uslov. Narod je svim ovim odricanjem od samog sebe, pri tome u zamenu za ama baš ništa, trajno traumiran i lišen nade u napredak… Zar je to recept za bolju budućnost naše dece? Zar će naša deca biti sigurnija s kosovskom NATO vojskom pred vratima i Srbijom na izvol’te?

Ovo je recept za potpunu propast, i svako protivljenje zamrzavanju konflikta do nekog povoljnijeg trenutka samo tome i vodi. Da li nas tome vodi Aleksandar Vučić?

On kaže da se protivi zamrzavanju konflikta pa je teško odupreti se toj bojazni da nas vodi u propast, ali kaže i da „ono što mi tražimo, to je kompromisno rešenje, ono što mi tražimo je da neko uvaži ne samo interese Srba na Kosovu, već i interese Srbije. To je ključna rečenica. Dakle, da se uvaže interesi Srba na Kosovu, da oni budu bezbedni, da budu sigurni, da oni imaju budućnost, ali da se uvaže i legitimni i legalni interesi Republike Srbije. E, to je ono što svi drugi preskaču.“

Nismo slučajno citirali ove njegove reči, zato što se prisećamo kako je Roderik Mur, kao zamenik američkog ambasadora u Beogradu, u depeši 06BELGRADE1160 zadovoljno prokomentarisao da je Boris Tadić svojevremeno „signalizirao dalje korake u pravom smeru kada je (…) rekao da je zaštita Srba na Kosovu (tj. ne borba protiv nezavisnosti – Murova napomena) njegov glavni zahtev“.

A legitimni i legalni interesi Srbije o kojima govori Vučić zapisani su u njenom ustavu i u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. I SPC i Vladimir Putin i elementarna logika i osnovi nagon za samoodržanjem govore nam da toga moramo da se držimo. Ves Mičel, Ginter Krihbaum i ostali njima slični, o Hašimu Tačiju i Ramušu Haradinaju da i ne govorimo, traže da uradimo suprotno, i to ne traže zato što će nama zbog toga biti bolje već, kao i uvek, zato što je to u njihovom interesu. Izbor između ove dve ponude – da se borimo za sopstveni interes ili da robujemo tuđem interesu – morao bi da bude lak, ma koliko teške posledice on sa sobom nosio. Zato što izbora zapravo i nemamo.      

[/restrict]