Зона сумрака / ТЕРОРИСТА И ПАРТИЗАН

Иако дела Мелвида Јашаревића, који је 2011. из аутоматске пушке пуцао на америчку амбасаду у Сарајеву, и Далибора Јауковића, који је на дипломатско представништво САД у Подгорици бацио бомбу, након чега се убио, изгледају потпуно исто, она то нису. Разлика је мала, али суштинска 

Зашто је Мелвид Јашаревић терориста, а Далибор Јауковић нервно растројени појединац, завапили су одмах по нападу на америчку амбасаду у Подгорици аналитичари и новинари из муслиманског дела БиХ. У неким хрватским медијима ни овакво питање није постављено, те је Јауковић одмах проглашен за „српског терористу“. Пошто је релација терориста–херој субјективна ствар и зависи од угла посматрања, ми се нећемо тиме бавити. Занимљивији је много политичко-правни и научни приступ у којем се прави објективна разлика између терористе и партизана.

Чувени немачки политички и правни теоретичар Карл Шмит још у време Хладног рата, шездесетих година прошлог века сматрао је да је веома важно разложно објаснити разлику између „партизана“ и „револуционарног борца“, који се деценијама касније претворио у „терористу“. Отуд је настало његово дело „Теорија о партизану“. Према Шмитовим речима, партизан, заиста, има циљеве генерално ограничене на територију која је његова. Било да жели да оконча страну окупацију или смени политички режим који сматра нелегитимним, његова акција се спроводи у односу на ту територију. Он, дакле, има логику земље. С друге стране је „револуционарни борац“ који се, иако има бројне сличности с партизаном, од њега умногоме разликује. „Револуционарни борац“, чије особине касније преузима терориста, идентификује се са „апсолутном агресивношћу једне идеологије“ или претендује да отелотвори идеал „апстрактне правде“. Он нема карактер тла и није везан само за једну територију. Напротив, читава Земља је поље његове акције. Такође, „борац револуције“, односно „терориста“ лишава се свих ограничења у избору средстава и, уверен да води апсолутно „праведан“ рат, радикализује се истовремено и у идеолошком и у моралном смислу. Његов непријатељ је апсолутан, а рат бесконачан.

Ако у овај оквир поставимо Јауковића и Јашаревића, јасно је ко је шта. Под условом да је Јауковићев мотив за овај чин, као што се претпоставља, било противљење НАТО-у и „окупацији“ у којој се, како је он то сматрао, налази његова земља, он је партизан. Партизан је и јер је његов акт у сваком случају територијално ограничен. Не би он ишао у Брисел да подмеће бомбе у метро, или у Њујорк да се авионом закуцава у Светски трговински центар. Такође, његове мете нису били цивили, него званичници онога што он сматра „окупационом силом“. Највероватније не би Американце убијао јер су Американци него јер су „окупатори“. С друге стране, Јашаревићева идеологија је таква да је за свој циљ могао да изабере било шта. Он је с подједнаким жаром напад могао да изврши и у Бриселу, Вашингтону или у Сирији, на страни Исламске државе. Његов циљ није ослобођење одређене територије него наметање одређене идеологије (вехабизам који се у овом случају лажно представља као вера) читавом свету. Његов непријатељ је апсолутан, јер је слуга ђавола, а рат му не зна за границе.

Данашњем обичном човеку може, међутим, бити тешко да схвати ове разлике и лако ће „два лудака“ ставити у исти кош. Писац и стручњак за безбедносна и обавештајна питања Перси Кемп исправно указује да је западни човек од „ренесансе направио антропоцентристички избор и у центар универзума ставио човека, а не Бога, и страх од пакла заменио страхом од смрти“. Рационалност секуларизованог западног света онемогућава схватање мотива који потичу из логике коју је и сам тај западни свет познавао у прошлости – да постоје циљеви (добри или лоши, наравно) за које је неко спреман да да свој живот, па су сви који тако размишљају, без обзира на своје особине, сврстани у исти кош – терористи које краси „фанатизам“ сличан злочиначком лудилу.

Када се из овог угла сагледају ствари, и дилема о томе да ли је Гаврило Принцип био терориста – нестаје. Јасно је да он није хтео да по рецимо Паризу шири неку идеологију, већ је жудео за ослобођењем своје земље од стране окупације. Његов напад није био насумичан него усмерен директно у оно што представља симбол окупације. Насупрот томе, они које домаћи аутошовинисти, којима је Принцип терориста, сматрају снагама добра у суштини су терористи. Не само да су носиоци Француске револуције отворено себе проглашавали терористима (реч је настала за њиховог вакта 1794. године у Француској која је била у рату са готово целом Европом желећи да јој донесе оно што је сматрала „слободом“) него и акције данашњег светионика слободе и демократије, САД, имају карактеристике тероризма. И њихов рат је глобални, непријатељ апсолутни а сукоб бесконачан. Подсетимо само да је крајем септембра 2001. Бела кућа свој план за рат против тероризма назвала шифрованим именом „Бесконачна правда“ (Infinite Justice), а „бесконачна правда“ по својој дефиницији не познаје ограничења.              

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *