Шминкање издаје

Док нас амерички конгресмен Елиот Енгел охрабрује својим разочарањем због тога што Србија и Русија блокирају улазак Косова у УН а Федерика Могерини напушта састанак са Рамушем Харадинајем, актуелна српска власт сигнализира подршку епохалној идеји да се Србија отараси косовског бремена тако што ће признати независност своје јужне покрајине

Нисмо могли ни да пожелимо бољи исход првог путовања Рамуша Харадинаја у Брисел у функцији косовског премијера. Он се тамо, наиме, посвађао с ЕУ шефицом дипломатије Федериком Могерини па је она „нервозно напустила састанак и није се више вратила“, при чему наравно нисмо довољно наивни да бисмо помислили да се Могеринијева заиста наљутила и заиста на Харадинаја, већ смо уверени да је реч о кудикамо значајнијем развоју догађаја који би могао повољно да се одрази и на наш случај. Те је стога и додатно несхватљиво што је, судећи по симпатијама које је према предлогу Владана Кутлешића о будућем статусу наше јужне покрајине изразио председник Србије Александар Вучић, унутрашњи дијалог о бриселском дијалогу почео да се креће у правцу кувања жабе.

 

САСТАНАК У БРИСЕЛУ У Бриселу је елем, према извештају америчког Радија Слободна Европа – наглашавамо чији је да нас име не би заварало, а то је иначе и била намера његових твораца – у Бриселу је прошле недеље праштало као никада до сад: „Европска унија је отказала заказану конференцију за штампу са косовским премијером Рамушом Харадинајем која је требало да буде одржана после састанка Савета за стабилизацију и придруживање… Према наводима поузданих извора који су присуствовали састанку, атмосфера на састанку је од самог почетка била напета, а кулминирала је када је премијер Косова Рамуш Харадинај, наводно, инсистирао на јачем ангажовању Сједињених Држава у дијалогу. ’Она (Федерика Могерини) је ово узела лично и нервозно напустила састанак и није се више вратила’, рекао је извор за РСЕ (име познато редакцији).“

Слично ће и немачко-швајцарски „Блиц“: „Савет је, тврди наш извор, протекао веома лоше. ’Албанци су били јако навалентни у погледу додељивања визне либерализације Косову и укључивања Американаца у дијалог са Србијом. Шефица ЕУ дипломатије то је схватила лично и напустила састанак Савета пре његовог завршетка’, наводи саговорник ’Блица’ из Брисела. ’Када је реч о дијалогу са Србијом, Харадинај је инсистирао на томе да на његовом крају мора доћи до међусобног признања две државе. Федерика Могерини се с тим није сложила и ситуација се тада додатно затегла’, открива наш саговорник.“

Више верујемо овим извештајима него немуштим званичним покушајима да се извештаји оспоре; где има дима, уосталом, има и ватре, а оваквог дима није било никада. Али покушајмо да растерамо тај дим да бисмо видели шта се иза њега крије.

 

СУКОБ БРИСЕЛА И ВАШИНГТОНА Харадинајево залагање за појачано америчко присуство у дијалогу с Београдом не представља новост, па отуда ни изненађење, ни за јавност ни за Федерику Могерини. Нити је ново запажање да косметски Албанци не раде ништа без америчког одобрења и подстицаја. А додајмо овом ређању познатих чињеница и податак да Могеринијева није позната по импулсивним реакцијама, да не идемо сад предалеко констатацијом да није нарочито позната ни по израженом поседовању личности која би уопште могла да буде увређена.

Какав закључак из свега овога извлачимо? Пре свега, да напуштање састанка није била њена импулсивна него реакција извршена с предумишљајем, како би била упућена порука. Коме? Харадинају? Очигледно да не, исувише је он ситан да би се на њега потезало овако крупно оружје као што је демонстративно напуштање састанка; да је само његов тај захтев за укључивање Американаца у бриселски дијалог, то јест да није и амерички, достајала би и само једна реч Могеринијеве да се читава прича заврши.

Тако да гест Федерике Могерини заправо и не може да се протумачи другачије до као порука коју је Европска унија упутила Сједињеним Америчким Државама. Као што је преко Рамуша Харадинаја Америка од Европске уније захтевала да се жустрије укључи у бриселски дијалог – слутимо да је незадовољна ефикасношћу Европске уније – тако је Европска унија сад преко Харадинаја Сједињеним Државама узвратила да се не мешају више него што су већ умешане.

А да је наша дијагноза прилично тачна, посведочио је ових дана из Приштине амерички конгресмен Елиот Енгел, иначе, предводник демократа у конгресном Комитету за спољне послове. Не само што је наставио да инсистира на укључивању САД у дијалог – „САД свакако треба да се укључе у то иако је то питање ЕУ“ – и приде појаснио да се Американцима жури – „Разговори у Бриселу су веома важни, али је битно имати и један временски рок како би се Косово могло прикључити Европској унији и НАТО-у“, пренео је „Глас Америке“ његове речи – него је и речима и делом додатно демонстрирао своју подршку Харадинају, тако што је с евидентним одобравањем подсетио да је „премијер Хараднај више пута поновио да би се осећао сигурније када би у разговоре у Бриселу биле укључене и Сједињене Америчке Државе“, а онда су њих двојица пред новинарима разменили пригодне поклоне; Харадинај је Енгелу уручио поштанску маркицу са сопственим ликом, нећемо сад о манирима и скромности, „док је амерички конгресмен Харадинају уручио заставу САД која је 4. јула ове године, на Дан независности Америке, била истакнута на згради америчког Конгреса“. И све то после Харадинајевог инцидента с Могеринијевом.

Непроглашени, тињајући сукоб Брисела и Вашингтона, који нас тренутно нарочито занима, приметан је и на другим пољима. Подсетимо само на америчко санкционисање европских компанија које учествују у изградњи гасовода „Северни ток 2“ и покушаје да се преко Европске комисије и америчких савезника у новој Европи минира овај пројекат чему се Немачка отворено противи, подсетимо на став Немачке и Француске око иранског нуклеарног споразума који је сагласан с руским и кинеским и дијаметрално супротан америчком ставу, најзад, подсетимо и на прошлонедељни, истина, стидљиви али ипак, почетак формирања заједничке ЕУ војске, што су САД и Велика Британија успешно опструирали све до брегзита…

 

ЕУ ПЕРСПЕКТИВА А кад смо већ код ових сличица које чине нашу стварност па зато неумитно утичу и на ток бриселског дијалога, треба скренути пажњу и на процурели део несуђеног коалиционог споразума за састављање нове немачке владе, део који говори о проширењу ЕУ на Западни Балкан. У њему се потврђује „перспектива приступа“ у некој неодређеној будућности, али је од брзине „важнија способност прихвата и приступа“, што ће рећи, апсорпциони капацитет Европске уније, њено дакле расположење за пријем нових чланица све и ако су оне испуниле све критеријуме, а оно је непостојеће уз перспективу да такво и остане.

Зашто су сви ови елементи, од састанка Федерике Могерини с Рамушем Харадинајем до несуђеног коалиционог споразума несуђене немачке „Јамајка“ коалиције који ипак јасно говори о нашој ЕУ перспективи, зашто је све ово битно за унутрашњи дијалог о Косову и Метохији? Зато што, под један, текуће размимоилажење Брисела и Вашингтона, без обзира на то што је реч о саучесницима у отимању Косова и Метохије, по аутоматизму Србији даје додатног (уз то и неочекиваног) простора за дисање и вешто маневрисање; сувишно је и напомињати да у оваквим околностима притисак на Србију може само да буде мањи него што је иначе, а не већи. И, под два, битно је и зато што ће трвења између Брисела и Вашингтона произвести и додатне тензије унутар ЕУ, што, уз нестабилну немачку политичку сцену која је ионако ненаклоњена даљим проширењима, српску ЕУ перспективу чини још удаљенијом; подсетимо, уосталом, да је „Шпигл“ открио да званичне прогнозе немачке федералне владе сасвим озбиљно разматрају могућност различитих сценарија распада Европске уније.

Све заједно, у спрези с растом моћи и утицаја Русије и Кине, говори нам да не смемо да срљамо у сусрет временском року који је споменуо конгресмен Енгел, него да се из све снаге потрудимо да замрзнемо конфликт док околности још изразитије не крену у нашу корист а управо тамо иду, и говори да нипошто, нипошто ништа не смемо да жртвујемо у име ЕУ перспективе, јер она не постоји. Ово није идеолошки став, чак ни (само) патриотски, већ став који налаже здрав разум. Све друго би представљало сушту супротност, да не употребимо неку примеренију реч, али знате на шта мислимо.

КУТЛЕШИЋЕВ ПРЕДЛОГ Нажалост, управо нас то, сушта дакле супротност здравом разуму, и доводи до актуелног стања у унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији, за које рекосмо да почиње да подсећа на кувану жабу. Реч је, наравно, о Владану Кутлешићу.

Он је ових дана поновио оно што је у јулу већ написао у „Печату“, да се залаже за реалну унију независних држава Србије и Косова, то јест „да Србија призна Косово као независну државу, али би оно остало институционално у вези са Србијом. То би била царинска унија која би имала јединствено тржиште и јединствену монетарну политику. У том случају, динар не би морао да буде јединствена званична валута, али би се користио као средство плаћања на Косову. Овај економски сегмент за Србију је нарочито важан, јер се наши производи и даље највише купују на КиМ, а унијом би пласман српских производа био далеко лакши.“

Пример реалне уније је, каже даље проф. Кутлешић, Државна заједница Србије и Црне Горе, фантастичан пример иначе пошто знамо како се то завршило, а косовска варијација на ту тему, коју предлаже Кутлешић, подразумевала би политичку и територијалну аутономију за Србе на северу Косова, персоналну аутономију за Србе јужно од Ибра и функционалну аутономију за наше светиње и културне споменике, али и столицу за Косово у Уједињеним нацијама уз „обавезујући споразум да у међународним организацијама Србија и Косово не могу да гласају једни против других“. „Косово практично има статус ’државе минус’, односно државе која је под међународним протекторатом. Овим предлогом они би добили статус државе са пуним међународним капацитетом. Србија би, с друге стране, скинула једно политичко бреме и отворила себи пут у ЕУ“, бриљантно је свој предлог заокружио Кутлешић.

Кључни појмови у његовом предлогу су, наравно, улазак Косова у Уједињене нације, и српско признање независности Косова. Речју, издаја. А све остало што је споменуо, реална унија, персонална аутономија, функционална аутономија…, све то представља само шминкање те издаје.

 

(НЕ)ИСТАКНУТИ ПРИЛОЗИ УНУТРАШЊЕМ ДИЈАЛОГУ Овај би Кутлешићев предлог, по свом тону упадљиво сличан предлозима Чедомира Јовановића и њему сличних, једва био вредан било чије пажње да му пажњу није поклонио председник Србије Александар Вучић. „Посебно сам се изненадио оним што је говорио професор Владан Кутлешић, један од најзначајнијих стручњака за уставно право, и да смо имали те памети пре 10, 15 или 20 година, можда би неке ствари биле другачије“, рекао је Вучић, најављујући при томе и да „предстоји велики проблем и нећемо моћи без драстичних промена у односу, нашем и свеукупном односу према Косову и Метохији, да постанемо члан ЕУ“.

Једно, чини нам се, битно запажање. Откако је отворио унутрашњи дијалог, на сличан се начин Вучић похвално („Имате много одговорних изјава озбиљних и одговорних људи, попут Душана Ковачевића“) изразио само још о предлогу овог драмског писца, који у својој основи, не улазимо сад у разлоге, има сличан дефетистички сентимент („Албански народ има жељу да обједини територије на којима живи, у федерацији или конфедерацији. За 20 или 30 година Албанци би могли да живе на највећој територији са најмногољуднијим становништвом… Ако ту причу око Косова не решимо за пет година, решаваћемо је за 10 или 20 година са сталном латентном опасношћу да преко ноћи почне рат… Данас, у геостратешкој ситуацији коју имамо, нама је практично каиш око врата и само је питање да ли ће неко да нам избије столицу испод ногу“), а није нашао за сходно да, као макар подједнако озбиљне и одговорне људе, на сличан начин истакне патријарха српског Иринеја и владику бачког Иринеја Буловића који су, насупрот оваквим ставовима, апеловали (патријарх Иринеј) „на наше државнике да не смеју никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, оно што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити“, и истакли (епископ бачки Иринеј Буловић) да је „са наше стране, од стране наше државе, већ понуђен максимални компромис. Бриселски споразум, који се налази на ивици гажења нашег устава, те је уставноправно на једвите јаде прихватљив, заиста је огроман компромис“, и да апсолутна већина Срба „неће бити за даље уступке о питању Косова и Метохије него за сваки напор да се оно очува као део српске државе, као српска територија, као наше алфа и омега у суштинском, идентитетском смислу“…

А допунски разлог за истински озбиљну узнемиреност проналазимо у Вучићевој прошлонедељној изјави да „Србији неће бити омогућено да постане чланица Европске уније без правно обавезујућег споразума с Косовом. Није то признавање, нико то још не говори на такав начин, већ се говори између редова… Како они кажу – да извршите нормализацију стања. Како год да се то тумачи. Дакле, неће дозволити да постанемо чланица ЕУ без правно обавезујућег документа. То је тешко за Србију, и зато још о свему томе нисам ни говорио.“

Наравно да ова информација ни за кога, а нарочито за Вучића, није нова; уосталом, да дијалог треба „да доведе до свеобухватне нормализације односа између Србије и Косова, у форми правно обавезујућег споразума“ стоји у Преговарачком оквиру ЕУ за Србију, усвојеном још 9. јануара 2014. године.

Тако да се поставља питање да ли – исказивањем симпатија према Кутлешићевом предлогу, најавом драстичне промене односа према КиМ ако хоћемо да постанемо члан ЕУ и најавом потписивања правно обавезујућег споразума с Приштином – да ли тиме Вучић припрема јавност за предају Косова и Метохије?

Ситуација је утолико тежа што, ако то заиста чини, нема безмало никога да га у томе спречи. Глас против Кутлешићевог предлога и Вучићевих симпатија подигли су само ДСС и председник ове странке Милош Јовановић, што их чини часним, али заиста усамљеним изузецима на нашој политичкој сцени. Саша Јанковић отворено је пак рекао да „Косово не треба спречавати да постане члан међународних организација“, његов доглавник у опозицији Вук Јеремић, како су показале депеше „Викиликса“, на то је пристао још 2007. године, а остали су исувише заузети скупштинским тучама, као кафанским, да би подигли глас против најављене ампутације Косова и Метохије…

 

ЕНГЕЛОВО РАЗОЧАРАЊЕ У сваком случају, унапред је јасно да ће коначна одлука бити Вучићева. Он је дужан да овдашњој јавности, и држави чији је председник, одговори на неколико питања, а прво међу њима јесте питање да ли симпатије које је исказао према Кутлешићевом предлогу значе и да ће његов закључак унутрашњег дијалога бити у сличном тону? Ако је одговор потврдан, онда је обавезан да распише нове изборе па да с таквим закључком изађе пред народ, јер је на претходне изборе, на којима су и он и његова партија добили мандат, изашао с дијаметрално супротном тврдњом, изговореном у „Печату“: „Косово неће бити члан Уједињених нација. Тачка.“ Ако се ова тачка у међувремену претворила у запету, или три тачкице или је потпуно нестала, дужан је и да објасни зашто је нестала, тим више што је по сопственом признању управо он, 2013, као неприхватљив одбацио захтев наших западних пријатеља независног Косова да се у Први бриселски споразум убаци и наша сагласност на улазак Косова у међународне организације. Сви разлози који су за одбијање постојали тада, постоје и данас.

И најзад, ако је заиста свој став ревидирао у правцу срамног Кутлешићевог предлога и жеља Сједињених Америчких Држава, и ако заиста намерава да на основу тако ревидираног става стави свој потпис на споразум по коме ће Косово ући у УН, онда није довољно само расписивање избора него је неопходан и референдум на коме ће бити промењен Устав Србије тако што ће из њега бити избачени и Косово и Метохија. Све друго биће равно државном удару.

Или пак Вучић игра сложенију игру? Иако принцип Окамове оштрице каже да је најједноставније решење и најбоље, извесна шанса састоји се у нади да споменути амерички конгресмен Елиот Енгел располаже сазнањима којима ми не располажемо. А он је из Приштине поручио и да је „веома разочаран ставовима Владе Србије у односу на Косово. Знате да Косово још није у УН, због проблема које стварају Србија и Русија. Косово покушава да се учлани и у агенције као Интерпол, и поново Србија то блокира…“ Нема нам друге до да пожелимо да ће Енгелово разочарање потрајати дуже од наших страховања…  

2 коментара

  1. (Našminkana) IZDAJA je minimiziranje problema, u pitanju je veleizdaja zato što sve političke aktivnosti i Briselski sporazum (da se vekovna srpska teritorija KiM “cela” predaje-poklanja albanskim muslimanima) – govori u tom pravcu. Zašto Srbija nije tražila (sprovela na terenu kada je mogla) Kiparski model (podela pola-pola? Skinula bi separatistički problem sa Juga?! Patrijarh Irinej je dao najbolji odgovor: “Predata i poklonjena teritorija (Briselskim sporazumom) nikada ne može da se povrati!!!
    — ODUŠEVLJENJE Aleksandra Vučića Kutlešićevim i Engelovim predlozima za rešenje statusa Kosova nije nikakvo iznenadjenje, jer je njegova generalna politika da “na perfidan način preda-pokloni celo Kosovo Albancima (BS) – a da narodu Srbije to tumači kako je ono sastavni deo Srbije i nikada ga neće priznati(!)? Primeri perfidne Vučićeve politike:
    – Briselski sporazum BS- formulacija teksta od 15 odredbi je izvedena da prevari srpski narod i dovede ga u zabludu – da se prihvati BS: Prve 6. odredbe kao formiranje ZSO (piše u BS Asocijacija/Zajednica…, radiće po zakonima i Ustavu Kosova, što Vučić nikada ne govori da prikrije izdaju), ali ostale 9. odredbe daju Kosovu sve atribute Albanske muslimanske države;
    – Predato sudstvo, tužilaštvo, policija, sve srpske državne institucije, Preostali Srbi ugurani-integrisani u albanske institucije…???;
    – Srbija priznaje Kosovske diplome(!)? To znači da mogu Albanci sa Kosova da se zapošljavaju u Preševo, Bujanovac, Srbiju… Koji bi Srbin otišao na Kosovo da se zaposli – verovatno ni jedan (u albanskoj državi);
    – priznate kosovske registarske tablice: Albanci će slobodno šetati automobilima po Srbiji – koji će Srbin šetati autom po Kosovu?;
    – Albanci porušili srpski betonski zid (zaštita od separatista) kod mosta u severnoj Mitrovici(!). Po Brisel. sporazumu: ciljevi: nadzor: urbanističko i ruralno planiranje… u “nadležnosti” je Asocijaciji/Zajednici opština sa srpskom većinom (ZSO), kako piše, zašto su Albanci porušili zid – a Vučić-Dačić ćute, ni da zucnu o tome?;
    – Na izborima za predsednika Srbije po nalogu Vučića glasali su i Srbi na Kosovu (sve po dogovoru sa Tačijem da se učini Vučiću da prikaže-zamajava Srbiju kako je Kosovo ostalo u sastavu Srbije, i da doibije glasove sa Kosova). ALI, glasačke kutije su iznešene van Kosova u Vranje i Novi pazar na brojanje – zašto??? Na kritike Vučića zašto se u Mitrovici ne broje glasačke kutije – Vučić odgovara “iz bezbednosnih razloga” (kao da nije moglo da se kutije prebroje u srpskim opštinama, Mesnim zajednicama ili u srpskim kućama)? ZNA VUČIĆ ZAŠTO – zato što je Kosovo albanska država po Briselskom sporazumu i ne može druga država (Srbija da vrši izbore na Kosovu;
    – Srpske vlasti i beogradski mediji su ćutali i kada je Kosovo prošle zime postavilo više graničnih prelaza – jedan prema Preševu? Mogu da se nabroje stotine priloga o perfidnoij veleizdaji koji se prikrivaju.
    – UNUTRAŠNJI DIJALOG o Kosovu (u završnoj fazi, pred svršren čin Briselskih Vučićevo-Dačićevih veleizdajničkih Briselskih pregovora) – je takodje prebacivanje odgovornosti na Srpski narod i Srbiju? Niko ne sme (mediji blokirani) da postavi direktno pitanje Vučiću: ZAŠTO NIJE POZVAO NA UNUTRAŠNJI DIJALOG O KOSOVU pre formulacije i potpisivanja Briselskig sporazuma. …

    • Dragan Lubarda

      Vladan Kutlešić je bio poslednji GENSEK KP Srbije (Savez komunista Srbije) pre njene “transformacije” u SPS. Dobio je od pok. Slobodana Miloševića stan od 238 metara kvadratnih i garažu od 26 m2 za sovje zasluge u pisanju “Miloševićevog Ustav iz 1990.godine”. Njegov predlog “realne unije” pokazuje nedostatak elementarne logike i pravničkog znanja.

      Znam ga iz gimnazije i sa Pravnog fakulteta, Veliki komsomolac je bio (Titov skojevac).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *