Какви су генерали потребни Србији?

У току је напад из унутрашњих и спољних центара деструкције како би се уништила идеја војне неутралности Србије, као и политичка будућност оних који је енергично спроводе, након чега би поново били промовисани компатибилни, а некомпетентни генерали

Суштина напада на водеће политичке личности у Србији јесте разбијање одрживости идеје и актуелне политике војне неутралности. Нова западна тактика, коју нам је ултимативно пренео амерички дипломата Брајан Хојт Ји, свела се на закључак да Србија не може седети на две столице, а скривена суштина дрског наступа америчког званичника јесте да се Србији измакну све столице да би се принудила да седне на НАТО хоклицу. Запад настоји да по сваку цену спречи јачање и осамостаљење наше војске, како би остала компатибилна са западном војном алијансом и улогом која јој је својевремено одређена. Та улога је срамна и зато се у време неких бивших политичара и генерала спроводила „испод жита“. Војска Србије је „трансформисана“ тако да на крају не буде способна да одбрани Србију, него да постане експедициони корпус у прљавим интервенцијама НАТО-а по свету.

[restrict]

ПОДРИВАЊЕ НЕУТРАЛНОСТИ Најревноснији у подривачком наступу против војне неутралности су баш они официри и генерали који су за време председничког мандата Бориса Тадића и министарског мандата Драгана Шутановца учествовали у смишљеном разоружавању и бројчаном смањењу војске, и свеукупном слабљењу одбрамбене способности Србије. За улогу коју је НАТО одредио Војсци Србије нису били потребни авиони, тенкови, нити друго тешко наоружање. Тиха ликвидација РВ и ПВО спроводила се тако што једноставно нису обнављани авиони и ресурси, а тенкови и артиљерија продавани у старо гвожђе или остављени да без одржавања и конзервације иструну на ливадама. Резервни састав је потпуно занемарен и дезорганизован као непотребан вишак, уз то и потенцијална опасност ако би из неких разлога требало поново дисциплиновати Србију.

Сада су се неки официри и генерали који су учествовали у растакању војске организовали у оквиру Демократске странке и неких других странака насталих сукобима и цепањем демократа. Први се позиву Драгана Шутановца, да и формално приступи ДС, одазвао бригадни генерал Срето Малиновић. Он треба да завара српску јавност јер носи ореол бескомпромисног борца против НАТО снага за време злочиначке интервенције, а у ствари је бескомпромисна присталица уласка Србије у НАТО. Медијска кампања његове екипе координирана је са нападима генерала у пензији из неких других опозиционих странака, а све је маскирано наводном бригом за војнички и официрски састав. Суштина напада је војна неутралност Србије, а перфидност је у томе што се персонално нападају њени највећи заговорници, путем измишљених афера и добро пласираних лажи. Тако је свима постало јасно да се војна неутралност мора бранити, како од отворених притисака извана, тако и од деструктивних снага изнутра. И не само војна неутралност него се озбиљно мора бранити суверенитет и независност Србије.

По инструкцијама председника ДС Драгана Шутановца, генерал Малиновић је у оквиру те странке формирао интервидовски Одбор за одбрану и безбедност, где поред њега као ваздухопловца, главну реч воде генерал КоВ Петар Радојчић и морнарички официр, капетан бојног брода Никола Лунић. Са собом су у странку донели све оно што им је ова странка помогла да стекну док је била на власти, од војничког угледа и статуса дипломате па до ореола борца, јунака или хероја, и све су то заложили за подизање срозаног угледа ДС-а. Тај одбор има изражену жељу да постане Министарство одбране ако би ДС дошао на власт, како би посао слабљења Војске Србије био настављен. Најпре да је врате на ниво на коме су је оставили након силаска ДС са власти, а затим све прилагоде НАТО потребама не обазирући се на реалну угроженост Србије.

МИШИЋ ИЛИ НЕДИЋ? Да ли Србији требају генерали који ће се угледати на војводу Путника, Степу Степановића и Живојина Мишића, или они који ће бити прагматични као Милан Недић?

Није тешко предвидети шта би били први потези генерала из демократског табора, када би нечијом грешком поново дошли у ситуацију да прекрајају нашу војску. Прво би, као симболичан чин, онеспособили и уништили респективно оружје набављено донацијом и куповином од Русије. Модернизоване ловце Миг-29 упропастили би неодржавањем а модернизоване тенкове Т-72 и борбена возила би одмах паркирали испред железаре у Смедереву. Јер ако Запад и НАТО нису дозволили чак ни да имамо пешадијско противоклопно и ПВО оружје, него су натерали наше генерале да га гусеницама тенкова сами газе, зашто би нам дозволили да поседујемо нешто далеко опасније а што нам је пријатељски донирала Русија? Не смемо заборавити да је било официра који су дали свој живот да такво оружје не би пало непријатељу у руке, као што је учинио мајор Милан Тепић.

 

НАТО СТАНДАРДИ Уосталом, своје ставове и планове најбоље је објаснио један од „компатибилних“ генерала Здравко Понош у интервјуу листу „Време“ 2006. године, и то са позиције начелника Генералштаба. Он нашироко објашњава како се врши трансформација војске по НАТО стандардима по угледу на неке суседне земље, па између осталог каже: „До краја године формираћемо и Генералштаб по НАТО стандардима… Затекли смо војску која није одговарала ни нашим могућностима ни нашим потребама… Оно што је битно јесте да ми једноставно не доживљавамо суседне земље као претњу нашој безбедности. Ако је то тако, онда потребе морамо да дефинишемо према ономе што јесте претња, а то је међународни тероризам, организовани криминал, трафикинг… Дакле оно што се стручно зове асиметрични облици претње, који се не могу сузбити тенковима.“

Ето нам одговора зашто су наши тенкови и друго тешко наоружање продати у старо гвожђе па претопљени у Смедереву или једноставно препуштени корозији. Шутановац и Понош су по инструкцијама НАТО-а правили војску за сузбијање трафикинга?! Или за сузбијање онога што је „тероризам по НАТО стандардима“. И шта ће им онда тенкови.

Њихова схватања улоге и намене Војске Србије су толико дефектна да их не треба објашњавати. Њихова схватања сада нису велики проблем јер неће добити другу шансу, иако показују велику жељу да наставе тамо где су стали. Већи проблем јесте следећа изјава Поноша у истом интервјуу: „Значи оно што сада имамо, то је приступ образовним институцијама. Значи сада можемо да шаљемо људе у НАТО колеџ у Риму или на напредне курсеве које организује Маршал центар и НАТО школа у Немачкој.“

ИДЕАЛНО РЕШЕЊЕ Морамо да се упитамо колико су тадашњи генерали који су били у функцији растакања Војске Србије успели да своја накарадна схватања о њеном димензионисању и улози наметну млађим, будућим кадровима. Ето, имали смо начелника Генералштаба који није видео опасности по Србију у нашем окружењу, које иначе види сваки цивил, него му је као стратегу једна од основних будућих претњи био трафикинг. Понош је био постављен на место начелника Генералштаба баш зато што није дорастао тој функцији. Он кроз своју каријеру није прошао високе командантске дужности, што је неопходно да би се могао снаћи у ненадано добијеној улози. Постављен је баш због тога што се у то не разуме, како би послушно прихватао натурена мишљења и ставове НАТО-а и оних који нам традиционално не мисле добро.

Да би се потпуно схватила политичка оријентација и опасна намера групе генерала и официра које су ангажовале ДС и неке друге странке сличне оријентације, као Народна странка Вука Јеремића, довољно је навести поједине ставове које је у свом интервјуу листу „Време“ 10. августа ове године јасно изнео бригадни генерал Срето Малиновић: „Изненадиће вас ако вам кажем да сам још деведесетих, за време Пустињске олује, тврдио да треба да постанемо део НАТО. Баш зато да нам се не би догодиле ствари из деведесетих. Наравно да сам као млад капетан навукао гнев на себе, јер смо били индоктринирани да смо несврстани. Како да не! Показали смо како нисмо умели да се сврстамо на време, па смо провукли сопствени народ кроз голготу.“

Дакле, имали смо официра српске националности, пилота, који је већ тада сматрао како треба да подвијемо реп, да постанемо део прљаве војне машинерије и тако будемо саучесници у њиховим злочиначким интервенцијама у другим регионима света. Штавише, он сматра да смо за бомбардовање сами криви јер се нисмо на време определили за НАТО. Западна обавештајна машинерија добро је знала расположење сваког нашег официра. Није Малиновић случајно добио чин генерала баш у тренутку када је требало Војску Србије припремити за улазак у НАТО…

Онима који су доносили одлуке о његовом унапређењу није сметало што се истакао баш приликом интервенције против НАТО-а јер су знали да је искрено наклоњен алијанси. Штавише, било је веома добро, са становишта поверења народа, да у слабљење војске и комплетне одбрамбене моћи Србије буду укључени и они са ореолом хероја. Њихово јунаштво је смишљено потенцирано након рата, баш у време када су вршене „трансформације“ војске, док је народ мислио да такви људи не могу радити на штету одбрамбене способности Србије. Малиновић је био идеално решење.

Како је размишљао као капетан, Малиновић тако размишља и као генерал. Потпуно је јасна његова дефинитивна и потпуна оријентација према НАТО-у када у истом интервјуу каже: „Ја увек истичем да смо ми острво окружено морем у коме пливају ајкуле. Запливати у том мору није храброст него лудост и глупост. Ми морамо бити прагматични.“ За Малиновића сат је стао у времену док је био полуга у реализацији деструктивних „пројеката“ тадашњег министра војног Шутановца. Он не види да су се од тада на светској геостратешкој сцени појавиле Русија и Кина, него и даље само види ајкуле са Запада којима је лудост супротставити се, па и о питању елементарног суверенитета и независности. Да ли такав генерал треба да фигурира као синоним храбрости? Можда би неки генерали и могли да траже прагматику у издаји и предаји, али то не би био пут достојан српских јунака него онај који је у Другом светском рату изабрао генерал Милан Недић.

ГЕНЕЗА ТАЈНИХ ВЕЗА У тешким и неизвесним временима закулисне игре и тајне везе генерала са моћним агресором биле су редовна појава. Циљ је увек био да спасавају сопствену кожу у случају пораза, а редовно су оно што се у свим нормалним државама зове издаја маскирали у обланде бриге за народ и Србију. Такви генерали су трасирали судбину Слободана Милошевића. Кроз своје тајне везе издали су га и продали његови најповерљивији генерали који су то касније правдали тиме да Милошевић није био прагматичан. Да им човек и поверује да су поднели оставке, али нису, него су смењени када се сазнало за њихове тајне игре. Наравно да Србију тим поступком нису спасли, али су дуго остали на сцени и након злочиначке НАТО интервенције, за разлику од оних генерала који су по инструкцијама Запада сатанизовани, хапшени и прогањани.

Прва тајна веза наших генерала са високим личностима САД и НАТО-а, а ту су увек присутне и њихове обавештајне службе, остварена је у септембру 1998. године када је генерал Благоје Граховац преко политичког руководства Црне Горе организовао тајни сусрет тадашњег начелника Генералштаба, генерала Момчила Перишића, са руководством и командантима НАТО-а на њиховом носачу авиона у Јадрану. Тајну су знала само три генерала: начелник Управе безбедности генерал Александар Димитријевић, генерал Перишић и, наравно, Граховац као организатор. Намештена је ситуација да Перишић војним транспортним авионом обилази јединице у Црној Гори, одакле је тајно хеликоптером МУП Црне Горе пребачен на амерички носач авиона. Епилог знамо, јер је Перишић након рушења Милошевића постао потпредседник владе Зорана Ђинђића. Ипак, прочуо се по нечему другом: он је једини начелник Генералштаба на свету коме се суди за шпијунажу против сопствене земље. Ухапшен је, како оптужница каже, док је са Џоном Дејвидом Нејбором, шефом ЦИА за Балкан, размењивао поверљиве информације за новац.

Питање је да ли је улога генерала Димитријевиће у свему томе била само да зажмури. Пре тога, 15. октобра 1997. године, начелник Управе безбедности, генерал Димитријевић и начелник Генералштаба, генерал Перишић, сачинили су документ под називом „Платформа за контакте са представницима америчке војнообавештајне службе – ДИА“. Не би то било посебно важно, јер обавештајне и контраобавештајне службе контактирају и размењују податке на међународном плану, да је са намерама и активностима Перишића и Димитријевића био бар информативно упознат државни врх или бар Министарство одбране. Овако је то испао тајни интерни документ као припрема или покривање папирима за нешто што ће уследити касније.

Епилог свега јесте да је генерал Граховац постао саветник црногорских политичара и идејни творац и заговорник раздруживања Црне Горе и Србије, уз његову познату девизу: „Пут Црне Горе у Европу не води преко Београда него преко Дебелог брега“ (Хрватске). Касније је постао један од најпознатијих НАТО лобиста у Србији. Генерал Перишић је ослобођен оптужбе у Хагу, али се код нас против њега још увек води маратонски судски процес за шпијунажу. Генерал Димитријевић је директор Међународног института за безбедност у Београду. Он је енглески ђак, па му то и приличи, као што је генерал Здравко Понош извршни директор Центра за међународну сарадњу и одрживи развој (ЦИРСД), а студирао је безбедносне студије на Краљевском колеџу у Лондону. Очито да за „развој“ Војске Србије по НАТО идеји наши генерали морају на додатно – западно школовање и преваспитавања.

 

ПИТАЊЕ УТИЦАЈА Зашто се враћати уназад у те непријатне, па често и срамне ситуације и догађаје и да ли је то данас уопште битно са становишта будућности наше војске и одбрамбене способности Србије? Нажалост, важније је него што већина грађана претпоставља. Зато што је војска институција у континуитету, где сваки високи командант (како то и треба у нормалној држави) остави траг кроз утицај на подређене и млађе генерације официра. Морамо се запитати какве су трагове и последице оставили генерали о којима је овде реч. Генерал Граховац је био добар пилот и инструктор летења на Ваздухопловној академији. Обучавао је многе генерације пилота и данас тврди да има бројне истомишљенике међу ваздухопловцима. Можда је обучио и Малиновића јер је то по разлици у годинама сасвим могуће. Генерал Димитријевић је био и те како утицајан на припаднике војне службе безбедности, а генерале Перишића и Поноша је сувишно и коментарисати јер су као начелници Генералштаба многе задужили кроз премештаје, школовања, постављења, чинове и дуге битне ствари у каријери једног официра. Јер потребни су нам квалитетни и храбри генерали који ће одлучно спроводити зацртану и јасно дефинисану политику војне неутралности, а не они који ће тражити начина да тајно шурују са онима који желе да нас потчине. Потребни су нам они који Србију виде као независну и слободну државу и који су спремни да се у том великом интересу жртвују. Не они који потчињавање странцима правдају прагматизмом и плаше нас ајкулама.      

[/restrict]

2 коментара

  1. kakva to cudna ambicija vodi gen Sretu Malinovica u drustvo DSa? Vlast, pozicije,novac? On apsolutno ponistava svoj ucinak’99 prikljucujuci se ovoj ekipi..gen Zdravko Ponos, komandir cete pa funkcijs NgS..Zet mu je Agim Ceku koji je ozenio rodjenu sestru Dragicu Ponos..kompetentna bice licnost zutog carstva..SRBIJI TREBAJU GENERALI KOJI NECE BITI ISPORUCOVANI RAZNIM INKVIZITORSKIM sudovima..Generalima treba drzava koja ce biti iza njih..

    2
    3
  2. Аутор овог текста као да је био присутан у Команди РВ и ПВО, на испраћају у пензију генерала Срете Малиновића, који је тада изјавио присутнима:
    “И Војвода Мишић је паензионисан, па је поново реактивиран.”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *