Ограничавање грађанског друштва или Зорана о СПЦ

Зорана Михајловић против модерних демократских вредности и номиналних ЕУ стандарда

Тек што је власт саопштила да ће унутрашњи дијалог о Косову ускоро отпочети на институционалним основама, потпредседница владе Србије и министарка грађевинарства – која унутар владајућег СНС важи за наглашено прозападно и грађански настројену – прилично дрско је „подвикнула“ Српској православној цркви. Зoрaнa Mихajлoвић је охоло исказала своје очекивање дa СПЦ будe дoбaр (читајте покоран) пaртнeр у унутрaшњeм диjaлoгу o Кoсoву и дa нe врши притисaк нa прeдсeдникa Србиje Aлeксaндрa Вучићa прe пoчeткa рaзгoвoрa o Кoсoву.

[restrict]

РИЗНИЦА НАЦИОНАЛНЕ БАШТИНЕ Прво да се подсетимо шта је СПЦ за наш народ. Српски народ је у другој половини 15. века – са отоманским освајањем и остатака Србије, Босне, Херцеговине и Зете – изгубио све класичне елементе своје полицентричне државности. Неко време је њен пламен одржаван посредством институције српских деспота у „избеглиштву“ (назовимо то „владом у егзилу“), а онда је и тај траг државности нестао. Као њен институционални чувар остала је само Српска православна црква.

Црква је суштински допринела очувању нашег средњовековног државног наслеђа као и, макар код православних Срба, националне свести. И, без претеривања, била је кључни инспиратор националноослободилачке борбе из које је произашла обнова српске државности у залеђу Јадрана у Црној Гори и на простору Подунавља, тј. у северној Србији. А СПЦ је уз то разбацивала искре српске националне и државне идеје на свим територијама на којима су Срби били иоле компактно настањени.

Из свега реченог јасно је да је Српска црква „старија“ од модерне српске државе (кажем у једнини јер, нажалост, Црна Гора је српска земља, али не више и српска држава, док је РС државни ентитет у оквирима шире заједнице). С правног становишта у секуларној држави то много не значи, али свакако значи с моралног и националног. Но ту смо већ стигли до уверења и савести, па и рејтинга. Зорана Михајловић и други политичари не морају да поштују СПЦ ако не желе, али добро је да грађани и гласачи – од којих већина придаје велики значај нашој цркви не само као верској већ и темељној националној организацији – то знају. Ипак, нека о томе – у распону од морала и уважавања идентитетских вредности, до могућих последица по страначке позиције – мисле политичари и они који их подржавају. Овде ћу се ограничити на оно што директно спада у кршење демократских норми и превазилази границе флуидних личних афинитета.

 

БУКВАР ДЕМОКРАТИЈЕ Како се наводи у једном од буквара демократије (Д. Битем и К. Бојл, „Увод у демократију“) који представља део програма УН за образовање о демократији и људским правима грађана широм света, постоје четири основне компоненте функционалне демократије. То су: (1) слободни и фер избори; (2) отворена и одговорна влада; (3) грађанска и политичка права; (4) грађанско друштво.

За нас је сада битна четврта компонента, тј. грађанско друштво. Ту се све врти око идеје да је потребно да постоји мноштво независних жаришта самоорганизовања и деловања у друштву, преко којих грађани могу слободно од државе да решавају своје проблеме и задовољавају разноврсне потребе. На тај начин постиже се већи степен ефикасности и ефективности него да чекају да их задовољи држава (а на неким пољима то је и немогуће) и уз то се спречава да она постане свеприсутни монструм, тј. да продире у све животне сфере и контролише све друштвене активности.

Према УН и ЕУ стандардима – да у духу наше епохе наставимо са „демократским рашчлањивањем“ – у главне елементе грађанског друштва спадају: (1) тржишна економија и субјекти који ту делују; (2) независни медији; (3) од државе независни извори експертизе о свим аспектима владине политике; (4) разграната мрежа добровољних удружења у свим областима друштвеног живота. Ту спада, у нашем случају, и СПЦ, ма колико такво упрошћено сврставање Цркве може да заболи многе људе привржене традицији и националној идеји. Ту смо где смо, било то добро или лоше.

 

ГРАЂАНСКО ДРУШТВО Зорана Михајловић, вратимо јој се, рекао бих, не спада међу традиционалисте, али би се свакако очекивало да буде привржена демократским вредностима у које се заклиње. Како је сама недавно рекла: „Србиja дeли циљeвe и врeднoсти Eврoпскe униje, увeшћeмo свe стaндaрдe кojи вaжe у EУ, и тo нe збoг билo кoг другoг, вeћ упрaвo збoг нaших грaђaнa.“ Полазећи од света тога, запањујуће је шта је изјавила у вези са СПЦ.

По дефиницији субјекти грађанског друштва – значи и СПЦ – постоје да би се борили за реализацију своје мисије, односно ради заштите грађана који им прилазе или су у фокусу њихове пажње. Институције грађанског друштва су независне у односу на власти, али она није у односу на њих. Имају право да у домену своје моћи, а у складу са својим циљевима, настоје да модификују владину политику. Стварајући одговарајућу друштвену атмосферу, већ зависно од свог угледа и снаге, подстичу владајуће структуре да размисле о њиховим захтевима. Наравно, оне могу да их уваже или одбаце. То је већ питање политичке калкулације. Свако је ту кројач своје среће, али никоме није забрањено да у руке узме прибор за друштвено „шивење“.

Из тог угла да се подсетимо шта је Зорану Михајловић навело да реагује и како је то урадила. Његова светост пaтриjaрх српски Иринej рeкao je дa вeруje дa o питaњу Кoсoвa прeдсeдник Србиje Aлeксaндaр Вучић мисли истo кao и српски нaрoд и Црквa и дa сe уздa у Русиjу дa ћe пoмoћи Србиjи дa сaчувa oнo штo je увeк билo српскo. На то је потпредседница владе – да поновим – од СПЦ затражила да не врши притисак на Вучића, те да буде добар партнер у унутрашњем дијалогу. Уз то је додала: „Србиjи je пoтрeбнa нoвa пoлитикa кoja зa циљ имa бoљи живoт нaших сунaрoдникa нa Кoсoву, пoлитику зaштитe нaшe културнe и вeрскe бaштинe, oчувaњe eкoнoмских интeрeсa и пoмирeњa сa aлбaнским нaрoдoм.“

 

ОРВЕЛОВА ДЕМОКРАТИЈА На последње становиште госпођа Михајловић има право, иако ми није до краја јасно на шта је мислила. Да ли сматра да је од 2000, 2008. или пак 2012. вођена погрешна политика у вези са одбраном Косова и Метохије? Можда пре тога? Или и раније и сада? Опет, могуће је да је у фокусу њене пажње пре свега тзв. „Бриселски процес“, па – пошто је схватила да док је Београд дао и реализовао низ уступака, Приштина није ништа урадила из домена свог „домаћег задатка“ – сматра да га треба одбацити те кренути неким новим путем? Или, с друге стране, интимно сматра да ваља да се с Албанцима миримо тако што бисмо задовољили све њихове захтеве?

Како год било, док једнострано не предлаже нешто што подразумева кршење Устава, Зорана Михајловић може да мисли, па и заговара шта год хоће у вези са, о томе сада причамо, Косовом и Метохијом. Међутим, нема право да ућуткује независне субјекте грађанског друштва да износе своје ставове. А то чини! Да је неко слично подвикнуо неком ЛГБТ удружењу, одмах би наступила хистерија у стилу „фашизам на делу“. А када се врши притисак на СЦП са намером да се угрози независност Цркве и њено право на деловање и став о Косову – онда никоме ништа. Таман посла да је то притисак на независне организације, а камоли нешто више од тога. Је ли то демократија?

Срамно је да Зорана Михајловић себи допушта такво понашање, а ништа мање је неприхватљиво што њене колеге у влади, други (прозападни) субјекти грађанског друштва, релевантне међународне институције од ЕУ до глобалних – ћуте. Да ли то значи да су у савременој Србији и ЕУ, у духу пароле из Орвелове „Животињке фарме“ – све грађанске организације једнаке, али су неке „једнакије од других“? Поготово од оних српских и религијских!

 

НАТО СТАНДАРДИ Демократија не трпи двојне стандарде. Ако они доминирају у корелацији са демократским причама, онда се ради о ауторитарном позоришту са демократским кулисама. Да се не би стицао и учвршћивао утисак да је то случај у Србији, политичке стурктуре које су изнедриле Зорану Михајловић морале би да реагују на њене испаде. А оно што је она рекла то јесте, поготово када власт отвара „сезону“ тзв. „унутрашњег дијалога“.

Данас готово у свим језицима света присутан израз дијалог потиче од старогрчке речи „диалогос“, што значи разговор. У питању је друштвени однос који се успоставља између, макар у његовим оквирима, равноправних актера који заједнички теже проналажењу неког решења. Супротност дијалогу је монолог – излагање само једне стране. А када смо већ код демократских кулиса, да споменем и „октроисани дијалог“. За разлику од аутентичног, где се уистину тежи ширини и демократском расплитању „чворова“, код поменутог лажног дијалога симулира се „разговор“ да би негде иза кулиса дефинисана решења била наметнута уз привид да су произашла из демократске интеракције.

Бриселска администрација и разни НАТО центри моћи, нажалост, баш тако функционишу. Поготово на својој (нео)колонијалној периферији. За њих је демократија ту кротко покоравање њиховој вољи. А Зорана Михајловић, која им је привржена, напаја се њиховом недемократском праксом, а не њиховим празним демократским начелима. Као да дијалог схвата на начин да се он своди на аплаудирање и усклике „ура“ од стране поданика у вези са било чиме што поручи власти. Властодршци, домаћи или страни, говоре, а остали би требало да покорно климају главама.

Када на тим основама делује, онда госпођа којом смо се бавили наноси штету како нашем друштву и његовим демократским капацитетима, тако и владајућем блоку чији је део. Наравно и понаособ Вучићу. Из нехата, а можда и намерно, чини му медвеђу услугу узимајући га у „заштиту“ од Српске православне цркве која га ни на који начин не угрожава, према којој је председник Србије много пута исказивао поштовање и у коју према свим истраживањима јавног мнења већина грађана има поверење. Са оним што уз то иде: већим или мањим, али неизбежним консеквенцама које би имали политички чиниоци који би се сукобили са СПЦ или би био створен утисак да је тако.                

[/restrict]

Један коментар

  1. Istrijani izvređali neonacistkinju Kolindu i katoličku crkvu s punim pravom a oni bi koljača Stepinca za sveca. Kad već Hrvatska ne priznaje, svog hrvata Tita, partizane i antifašizam a veliča NDH i ustaštvo onda joj ne treba priznati ni granice na koje se jedino pozivaju a mrze one koji su ih izborili. Neka im svet odobri granice njihove voljene NDH bez Istre i Dalmacije koju su oteli Talijanima bez Međimurja koje su oteli Mađarima i bez Baranje i zapadnog Srema a Vukovarom i Ilokom koje su oteli Srbima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *