Ograničavanje građanskog društva ili Zorana o SPC

Zorana Mihajlović protiv modernih demokratskih vrednosti i nominalnih EU standarda

Tek što je vlast saopštila da će unutrašnji dijalog o Kosovu uskoro otpočeti na institucionalnim osnovama, potpredsednica vlade Srbije i ministarka građevinarstva – koja unutar vladajućeg SNS važi za naglašeno prozapadno i građanski nastrojenu – prilično drsko je „podviknula“ Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Zorana Mihajlović je oholo iskazala svoje očekivanje da SPC bude dobar (čitajte pokoran) partner u unutrašnjem dijalogu o Kosovu i da ne vrši pritisak na predsednika Srbije Aleksandra Vučića pre početka razgovora o Kosovu.

[restrict]

RIZNICA NACIONALNE BAŠTINE Prvo da se podsetimo šta je SPC za naš narod. Srpski narod je u drugoj polovini 15. veka – sa otomanskim osvajanjem i ostataka Srbije, Bosne, Hercegovine i Zete – izgubio sve klasične elemente svoje policentrične državnosti. Neko vreme je njen plamen održavan posredstvom institucije srpskih despota u „izbeglištvu“ (nazovimo to „vladom u egzilu“), a onda je i taj trag državnosti nestao. Kao njen institucionalni čuvar ostala je samo Srpska pravoslavna crkva.

Crkva je suštinski doprinela očuvanju našeg srednjovekovnog državnog nasleđa kao i, makar kod pravoslavnih Srba, nacionalne svesti. I, bez preterivanja, bila je ključni inspirator nacionalnooslobodilačke borbe iz koje je proizašla obnova srpske državnosti u zaleđu Jadrana u Crnoj Gori i na prostoru Podunavlja, tj. u severnoj Srbiji. A SPC je uz to razbacivala iskre srpske nacionalne i državne ideje na svim teritorijama na kojima su Srbi bili iole kompaktno nastanjeni.

Iz svega rečenog jasno je da je Srpska crkva „starija“ od moderne srpske države (kažem u jednini jer, nažalost, Crna Gora je srpska zemlja, ali ne više i srpska država, dok je RS državni entitet u okvirima šire zajednice). S pravnog stanovišta u sekularnoj državi to mnogo ne znači, ali svakako znači s moralnog i nacionalnog. No tu smo već stigli do uverenja i savesti, pa i rejtinga. Zorana Mihajlović i drugi političari ne moraju da poštuju SPC ako ne žele, ali dobro je da građani i glasači – od kojih većina pridaje veliki značaj našoj crkvi ne samo kao verskoj već i temeljnoj nacionalnoj organizaciji – to znaju. Ipak, neka o tome – u rasponu od morala i uvažavanja identitetskih vrednosti, do mogućih posledica po stranačke pozicije – misle političari i oni koji ih podržavaju. Ovde ću se ograničiti na ono što direktno spada u kršenje demokratskih normi i prevazilazi granice fluidnih ličnih afiniteta.

 

BUKVAR DEMOKRATIJE Kako se navodi u jednom od bukvara demokratije (D. Bitem i K. Bojl, „Uvod u demokratiju“) koji predstavlja deo programa UN za obrazovanje o demokratiji i ljudskim pravima građana širom sveta, postoje četiri osnovne komponente funkcionalne demokratije. To su: (1) slobodni i fer izbori; (2) otvorena i odgovorna vlada; (3) građanska i politička prava; (4) građansko društvo.

Za nas je sada bitna četvrta komponenta, tj. građansko društvo. Tu se sve vrti oko ideje da je potrebno da postoji mnoštvo nezavisnih žarišta samoorganizovanja i delovanja u društvu, preko kojih građani mogu slobodno od države da rešavaju svoje probleme i zadovoljavaju raznovrsne potrebe. Na taj način postiže se veći stepen efikasnosti i efektivnosti nego da čekaju da ih zadovolji država (a na nekim poljima to je i nemoguće) i uz to se sprečava da ona postane sveprisutni monstrum, tj. da prodire u sve životne sfere i kontroliše sve društvene aktivnosti.

Prema UN i EU standardima – da u duhu naše epohe nastavimo sa „demokratskim raščlanjivanjem“ – u glavne elemente građanskog društva spadaju: (1) tržišna ekonomija i subjekti koji tu deluju; (2) nezavisni mediji; (3) od države nezavisni izvori ekspertize o svim aspektima vladine politike; (4) razgranata mreža dobrovoljnih udruženja u svim oblastima društvenog života. Tu spada, u našem slučaju, i SPC, ma koliko takvo uprošćeno svrstavanje Crkve može da zaboli mnoge ljude privržene tradiciji i nacionalnoj ideji. Tu smo gde smo, bilo to dobro ili loše.

 

GRAĐANSKO DRUŠTVO Zorana Mihajlović, vratimo joj se, rekao bih, ne spada među tradicionaliste, ali bi se svakako očekivalo da bude privržena demokratskim vrednostima u koje se zaklinje. Kako je sama nedavno rekla: „Srbija deli ciljeve i vrednosti Evropske unije, uvešćemo sve standarde koji važe u EU, i to ne zbog bilo kog drugog, već upravo zbog naših građana.“ Polazeći od sveta toga, zapanjujuće je šta je izjavila u vezi sa SPC.

Po definiciji subjekti građanskog društva – znači i SPC – postoje da bi se borili za realizaciju svoje misije, odnosno radi zaštite građana koji im prilaze ili su u fokusu njihove pažnje. Institucije građanskog društva su nezavisne u odnosu na vlasti, ali ona nije u odnosu na njih. Imaju pravo da u domenu svoje moći, a u skladu sa svojim ciljevima, nastoje da modifikuju vladinu politiku. Stvarajući odgovarajuću društvenu atmosferu, već zavisno od svog ugleda i snage, podstiču vladajuće strukture da razmisle o njihovim zahtevima. Naravno, one mogu da ih uvaže ili odbace. To je već pitanje političke kalkulacije. Svako je tu krojač svoje sreće, ali nikome nije zabranjeno da u ruke uzme pribor za društveno „šivenje“.

Iz tog ugla da se podsetimo šta je Zoranu Mihajlović navelo da reaguje i kako je to uradila. Njegova svetost patrijarh srpski Irinej rekao je da veruje da o pitanju Kosova predsednik Srbije Aleksandar Vučić misli isto kao i srpski narod i Crkva i da se uzda u Rusiju da će pomoći Srbiji da sačuva ono što je uvek bilo srpsko. Na to je potpredsednica vlade – da ponovim – od SPC zatražila da ne vrši pritisak na Vučića, te da bude dobar partner u unutrašnjem dijalogu. Uz to je dodala: „Srbiji je potrebna nova politika koja za cilj ima bolji život naših sunarodnika na Kosovu, politiku zaštite naše kulturne i verske baštine, očuvanje ekonomskih interesa i pomirenja sa albanskim narodom.“

 

ORVELOVA DEMOKRATIJA Na poslednje stanovište gospođa Mihajlović ima pravo, iako mi nije do kraja jasno na šta je mislila. Da li smatra da je od 2000, 2008. ili pak 2012. vođena pogrešna politika u vezi sa odbranom Kosova i Metohije? Možda pre toga? Ili i ranije i sada? Opet, moguće je da je u fokusu njene pažnje pre svega tzv. „Briselski proces“, pa – pošto je shvatila da dok je Beograd dao i realizovao niz ustupaka, Priština nije ništa uradila iz domena svog „domaćeg zadatka“ – smatra da ga treba odbaciti te krenuti nekim novim putem? Ili, s druge strane, intimno smatra da valja da se s Albancima mirimo tako što bismo zadovoljili sve njihove zahteve?

Kako god bilo, dok jednostrano ne predlaže nešto što podrazumeva kršenje Ustava, Zorana Mihajlović može da misli, pa i zagovara šta god hoće u vezi sa, o tome sada pričamo, Kosovom i Metohijom. Međutim, nema pravo da ućutkuje nezavisne subjekte građanskog društva da iznose svoje stavove. A to čini! Da je neko slično podviknuo nekom LGBT udruženju, odmah bi nastupila histerija u stilu „fašizam na delu“. A kada se vrši pritisak na SCP sa namerom da se ugrozi nezavisnost Crkve i njeno pravo na delovanje i stav o Kosovu – onda nikome ništa. Taman posla da je to pritisak na nezavisne organizacije, a kamoli nešto više od toga. Je li to demokratija?

Sramno je da Zorana Mihajlović sebi dopušta takvo ponašanje, a ništa manje je neprihvatljivo što njene kolege u vladi, drugi (prozapadni) subjekti građanskog društva, relevantne međunarodne institucije od EU do globalnih – ćute. Da li to znači da su u savremenoj Srbiji i EU, u duhu parole iz Orvelove „Životinjke farme“ – sve građanske organizacije jednake, ali su neke „jednakije od drugih“? Pogotovo od onih srpskih i religijskih!

 

NATO STANDARDI Demokratija ne trpi dvojne standarde. Ako oni dominiraju u korelaciji sa demokratskim pričama, onda se radi o autoritarnom pozorištu sa demokratskim kulisama. Da se ne bi sticao i učvršćivao utisak da je to slučaj u Srbiji, političke sturkture koje su iznedrile Zoranu Mihajlović morale bi da reaguju na njene ispade. A ono što je ona rekla to jeste, pogotovo kada vlast otvara „sezonu“ tzv. „unutrašnjeg dijaloga“.

Danas gotovo u svim jezicima sveta prisutan izraz dijalog potiče od starogrčke reči „dialogos“, što znači razgovor. U pitanju je društveni odnos koji se uspostavlja između, makar u njegovim okvirima, ravnopravnih aktera koji zajednički teže pronalaženju nekog rešenja. Suprotnost dijalogu je monolog – izlaganje samo jedne strane. A kada smo već kod demokratskih kulisa, da spomenem i „oktroisani dijalog“. Za razliku od autentičnog, gde se uistinu teži širini i demokratskom rasplitanju „čvorova“, kod pomenutog lažnog dijaloga simulira se „razgovor“ da bi negde iza kulisa definisana rešenja bila nametnuta uz privid da su proizašla iz demokratske interakcije.

Briselska administracija i razni NATO centri moći, nažalost, baš tako funkcionišu. Pogotovo na svojoj (neo)kolonijalnoj periferiji. Za njih je demokratija tu krotko pokoravanje njihovoj volji. A Zorana Mihajlović, koja im je privržena, napaja se njihovom nedemokratskom praksom, a ne njihovim praznim demokratskim načelima. Kao da dijalog shvata na način da se on svodi na aplaudiranje i usklike „ura“ od strane podanika u vezi sa bilo čime što poruči vlasti. Vlastodršci, domaći ili strani, govore, a ostali bi trebalo da pokorno klimaju glavama.

Kada na tim osnovama deluje, onda gospođa kojom smo se bavili nanosi štetu kako našem društvu i njegovim demokratskim kapacitetima, tako i vladajućem bloku čiji je deo. Naravno i ponaosob Vučiću. Iz nehata, a možda i namerno, čini mu medveđu uslugu uzimajući ga u „zaštitu“ od Srpske pravoslavne crkve koja ga ni na koji način ne ugrožava, prema kojoj je predsednik Srbije mnogo puta iskazivao poštovanje i u koju prema svim istraživanjima javnog mnenja većina građana ima poverenje. Sa onim što uz to ide: većim ili manjim, ali neizbežnim konsekvencama koje bi imali politički činioci koji bi se sukobili sa SPC ili bi bio stvoren utisak da je tako.                

[/restrict]