БУДУЋНОСТ БЕЗ ПОСЛОВА

Вјештачка интелигенција ће измијенити начин на који људи возе аутомобиле, купују, претражују интернет, повећавају продуктивност свог рада или откривају медицинске предности у систему. Рјечју, она ће пресудно утицати на начин вођења живота безмало сваког појединца на кугли земаљској

Предсједник Америке Доналд Трамп готово да нема времена да се посвети економским питањима. Вашингтонска „мочвара“, којој је током изборне кампање бацио рукавицу у лице, узвратила је ударцима по свим болним мјестима америчке спољне и унутрашње политике. Стога је био присиљен да се бави наметнутим темама, а не оним због којих је и заслужио изборну побједу. Нажалост, он као да није свјестан замке у коју је ухваћен. Јер вријеме за Америку и њега самог неумитно протиче.

Доналд Трамп је обећао 25 милиона нових радних мјеста у наредној деценији. Не зна се да ли је у тој рачуници мислио на стварно нова радна мјеста, или и на она која ће, у међувремену, природним економским процесима, бити изгубљена. У Америци треба спасавати 12,3 милиона производних радних мјеста. Али ови послови не иду у Мексико, на Далеки исток или другђе. Они једноставно нестају. И то заувијек. Број фабрика у овој земљи је, од 2008. год. до данас повећан, али је број радних мјеста смањен.

 

ПУТ ДО БОГАТСТВА Замишљена трка између оних који стварају радна мјеста и оних који их укидају ријешена је у самом старту. Под паролом „Пут до богатства поплочан је технологијом“ остварени су нагли технолошки пробоји у свим доменима који замјењују ангажовање људи у економским процесима. Јер у створеном пословном систему рад се третира као трошак, а не као (друштвени) капитал. Да би профит био већи, трошкови морају бити мањи и само таква логика, без било каквог социјалног контекста, утиче на главне економске одлуке.

Технологија за остварење ових намјера већ постоји. Она је тестирана, заштићена патентима и налази се у својини највећих свјетских корпорација. Иако многи не желе да знају, будућност је већ почела. А каква ће бити најбоље говоре ријечи Џека Маа, оснивача и предсједника моћне кинеске компаније „Алибаба груп холдинг“, која је забиљежила најбржи (метеорски) раст у модерној корпоративној историји. „Више бола него среће!“, поручио је он са Свјетског економског форума у Давосу, Швајцарска 2017. године.

 

ВЈЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА Вјештачка интелигенција у садејству са виртуелном стварношћу представља развој компјутерских система који су способни да обављају операције за које је било уобичајено да захтијевају људску интелигенцију. Мисли се на визуелну перцепцију, препознавање говора, превођење са других језика и доношење одлука у реалном времену. Вјештачка интелигенција ће измијенити начин на који људи возе аутомобиле, купују, претражују интернет, повећавају продуктивност свог рада или откривају медицинске предности у систему. Рјечју, она ће пресудно утицати на начин вођења живота безмало сваког појединца на кугли земаљској.

У економском смислу, посљедице овог развоја су крајње предвидљиве. У студији Макинси глобалног института (2017) закључује се да постојеће стање технологије, укључујући вјештачку интелигенцију, може аутоматизовати 45 одсто плаћених послова у Америци већ данас. По другим истраживањима (Гартнер институт) предвиђа се да ће трећина свих послова у Америци бити угашена до 2025. године. С друге стране, два истраживања Оксфорд универзитета указују да ће 47 одсто свих постојећих послова у Америци бити аутоматизовано у наредних двадесет година.

Коначна потврда ових (суморних) пројекција стигла је из агенција везаних уз саму Бијелу кућу. Американац који зарађује између 40 и 80 хиљада долара годишње има веома много разлога да буде забринут за своју радну будућност. Они пак који за свој рад примају накнаду мању од 20 долара по сату, према истом извору, треба да буду ужаснути. Шансе да ће остати без посла у наредних неколико година прелазе осамдесет процената. Треба имати у виду да се ово не односи на физичке послове које су већ истиснули роботи већ на оне у којима су људи донедавно били неопходни. Као на примјер: продајно особље и чланови сервиса посвећених потрошачима; административни и секретарски послови; послови професионалне оријентације; оперативци на машинама, пољима и аутоматизованим процесима у индустрији; специјализовани радници за унос података у компјутерске система и слично.

СУВИШНИ ВОЗАЧИ Аутомобилска индустрија, као глобално највећа грана производње, предњачи и у овом домену. Она је већ успјела да највећим дијелом избаци човјека из процеса производње, а сада је намјерна да то уради и са возачима. Аутомобил без возача је већ направљен и његова масовна производња више није упитна. Још 2015. године ауди СQ5 је прешао 3.400 миља (од Сан Франциска до Њујорка). Он је, без људске помоћи, савладао градске гужве у шпицевима, радове на путу, збуњујуће саобраћајне знаке и разноврсне метеоролошке услове. Човјек-возач је у само двије прилике морао да исправи машину током пута. Брзом интервенцијом на софтверу, одмах након стизања на циљ, овај је аутомобил постао потпуно независан од човјека као возача.

Процјењује се да је тржиште моторних возила вриједно девет трилиона долара. А једна мала фирма са Новог Зеланда је стала на почетак његовог потпуног преображаја. Мотив је био наизглед бизаран – усавршити систем доставе пица на адресу наручиоца. Они су произвели малу роботизовану јединицу коју покрећу батерије, а која носи десет готових производа и сама проналази најбољи пут за испоруку у кругу од 12,5 миља од радње. Идеја је била да се у потпуности замијени возач. Иако је могло да изгледа једноставно, у суштини се радило о задатку гигантских пропорција. Задатку који није било могуће обавити без коришћења вјештачке интелигенције. Да би се истиснуо човјек, са свим његовим несавршеностима, било је потребно направити високотехнолошку платформу која би укључивала ГПС систем, чипове, сензоре, радаре, камере и софтвер. Машина је морала бити способна да прима информације из свог окружења и од саме себе, те да доноси паметне одлуке у реалном времену. Било је екстремно тешко, али је обављено.

 

РОБОТИЗОВАНИ РАДНИЦИ Нема дилеме како ће се ово одразити на људе који су ангажовани на пословима возача. Само у Америци има готово два милиона тешких камиона од чијег кретања фактички зависи нормални живот у земљи. Пословима свих врста доставе професионално се бави око 15 милиона Американаца. Сви су постали технолошки вишак. Вјероватно да ће и они доживјети судбину касирки у америчким самопослугама. Неће одмах и сви бити замијењени роботима, већ ће морати да раде дуже, са смањеним повластицама и платама. И неће се бунити. Биће чак задовољни сваким даном одлагања док њихове послове не буду преузеле паметне машине. А то ће морати да се деси када профитна рачуница покаже да газда више зарађује на правим роботима, него ли на роботизованим радницима.

Многе европске државе су већ објавиле законске пројекте по којима у веома блиској будућности људи више неће бити овлашћени да управљају камионима и аутобусима. Правдајући се разлозима безбједности и поштовања људских живота, оне ће снагом закона ове послове препустити роботима. Стотине хиљада људи ће остати без посла, прихода за своје породице, али и без икакве шансе за било какво запослење у будућности.

У све више ресторана ланаца брзе хране у Америци клијент укуца наруџбу на екрану једне машине и подигне јело које му је сервирала друга машина. У међупростору неће виђети ниједног човјека, из простог разлога што у том процесу уопште и нема људи. У разгранатој свјетској трговини огромни бродови носе десетак хиљада контејнера с краја на крај свијета. Њима управља свега двадесетак помораца по броду. У лукама стотине хиљада контејнера се претовари у току једног дана. Дизалицама којима управљају роботи и камионима које не возе људи. Њима је чак забрањен боравак у зонама претовара, како не би ометали машине у раду. Као у призорима из научнофантастичних филмова, у којима све тече нормално, али у којима је људска врста изненада нестала.

ВИРТУЕЛНА СТВАРНОСТ Пројекат виртуелне реалности (Virtual reality) представља другу страну овог технолошког пробоја. Најагресивнија компанија која се посветила овом подручју је америчка фирма „Алфабет“. Она је почетком 2014. године, по цијени од 400 милиона УС долара, купила британску фирму „Дип мајнд технолоџис“ која је запошљавала 12 од првих педесет тада најзначајнијих свјетских умова из области вјештачке интелигенције. Убрзо послије те аквизиције, „Алфабет“ је објавио озбиљан продор у стварању компјутера који анализирају слике, текст и звук на дубоко контекстуалан начин. У питању је машина која је научила да учи, чак и уз мало повратних података из окружења. Њени сложени алгоритми представљају својеврсно „самооснажујуће учење“. Ту више није у питању унапријед написан програм, као код постојећих видео-игрица, већ способност компјутера да креира окружење и интеракцију гђе је сваки бајт виртуелног простора једнак ономе из стварног свијета. Купци ове технологије постали су „Гугл“ и „Фејсбук“. Њихови инжењери су, прије осталих, препознали значај и могућности виртуелне реалности на друштвеним мрежама и при свакодневним контактима међу људима.

Технологија је, увијек и свуда, вриједносно неутрална. Не зависи од ње, већ од људи који је користе, за шта ће бити употријебљена. Тако је, на примјер компанија „Emotient“ била пионирска у технологији препознавања људских лица и емоција које она изражавају. Та технологија може бити племенито коришћена у медицини, помажући докторима да одреде степен бола код пацијената који нису у стању да се сами изражавају. Надаље, може послужити у маркетиншке сврхе, мјерећи емоције потрошача у сусрету са робом која се продаје. Узгред, читав пројекат је настао из овог разлога и прво је ту нашао своју комерцијалну примјену. Коначно, он своју примјену може пронаћи код служби безбједности, које иначе масовно шпијунирају све грађане и код војске, гђе се не може ни помислити на хуманост и доброту.

Велике корпорације, дакле, улажу огромна средства у куповину мањих компанија које су постигле пробоје у новим технологијама. Разумије се да то раде ради максимизирања својих профита и ограничавања слободне употребе нових технологија. Оне су посебно опасне када се власници патената удруже са војноиндустријским комплексом и учествују у трци у наоружању у области вјештачке интелигенције.

АПЕЛ ЧОВЈЕЧАНСТВУ Свјесни таквог стања, неки од најзначајнијих људи из ове области су упозорили свјетску јавност на опасности које вребају у примјени вјештачке интелигенције у војне и корпоративне сврхе. На сличан начин као што су ондашњи научници упутили апел свијету да се нуклеарно оружје никада не смије употријебити. Међу најпознатијим су били Елон Муск, оснивач фирме „Тесла“, Стив Возниак, кооснивач „Епла“ и чувени физичар Стивен Хокинг са упозорењем да вјештачка интелигенција „може представљати крај људске расе“. Тако је створен милијарду долара непрофитни фонд („Open AI“) са намјером да се ова технологија подијели са свима и уништи монопол оних којима је профит једини циљ, а животи људи неважан колатерал.

Коначно, да ли ће обичан човјек преживјети ову фазу либералног капитализма опхрваног болешћу финансијализације? Вјероватно да хоће. Иако ће у питању бити тек голо преживљање и крајње понижавајући статус у који ће доспијети већина грађана некад богатих и просперитетних држава. Наиме, пораст општег богатства (истина концентрисаног у рукама свега неколико супербогаташа) биће толики да ће омогућити, али и наложити формирање посебних социјалних фондова из којих ће се алиментирати преживљавање све бројније сиротиње.

Технолошки напредак је, у крајњем, не само незаустављив него и пожељан. Лудистички покрет (уништавање машина које су радници кривили за своје тегобе почетком индустријске револуције) представља бесмислену и непоновљиву епизоду људске историје. Ипак, остаје отворено једноставно, а застрашујуће питање – Да ли ћемо показати довољно људске интелигенције да живимо са роботима и вјештачком интелигенцијом? Да ли ћемо од људи направити „сувишно“ становништво или ћемо осмислити доколицу у коју човјек доспијева када машина и буде радила и мислила умјесто њега?        

 

3 коментара

  1. Lažna dilema, nepostojeći problem, rešenje je lako.
    Krajem prošlog veka su velike korporacije, evroatlantskog regiona, uspele raznim sredstvima da premeste fokus oporezivanja sa ukupnog prometa i profita na oporezivanje plata zaposlenih. Legalnim i nelegalnim sredstvima.
    Od tada se državna administracija koja je projektovana za vladanjem kolonija širom sveta, našla u velikoj finansijskoj oskudici. Tako je radna snaga postala veeeeliki trošak. nije bilo dovoljno smanjenje prihoda zaposlenih, pokušavaju se zameniti mašinama. Deja Vu.
    tehnologija je daleko od ostvarivosti tog cilja. oni roboti na ilustraciji, po čijem se broju meri razvijenost država, sada se prodaju ze nekoliko hiljada evra, 10% ili čak i 1% od nabavne cene, i to i na Ebay-u, Amazonu tamo gde su se nekada prodavale igračke i polovni automobili, u hiljadama primeraka u radnom stanju, zašto.
    Kratko, skupi su i traže umesto kvalifikovanih radnika, sposobne inženjere sa velikim platama koji se za svoja prava bore mnogo efikasnije. krajnji trošak, veći.
    A u medjuvremenu je industrija prešla u ruke investicionih fondova i banaka, koji će se brzo otresti tog problema, a država treba da se pripremi za to vreme. MISSION IMPOSSIBLE.

  2. Nisam uočio da je negde spomenut izvor napajanja novim robotizovanim mašinama i kako će taj problem naučnici rešiti.Sledeća stvar vrlo opasna stvar koja mi se čini da se prenebregava da će ogroman broj ljudi koji ostaju bez posla posezati za najradikalnijim merama da uništavaju novo stvorene mašine, anjh odbraniti je iluzija, povrh toga ostaju vrlo nadareni pojedinci koji su se već pojavil i hakuju same satelite koji mogu ostaviti bez energije čitave gradove i države, znači vodiće se rat u kosmosu.Pitam se ko će od građana ući u avion kojim upravlja makar i najsofiscirana tehnologija, da li će i aerodromima upravljati najsavremeniji roboti i pritom na vreme reagovati na nepredviđene okolnosti prirode koja je i danas nepredvidljiva.Mislim da će takvu situaciju koja se predviđa ići samo naruku ekstremistima koji su rođeni u Americi i koji ne žaleći svoj život žrtvovati sebe da devastiraju ključne gospodare korporacija i banaka, i opet ponavljam, nema te organizacije ni robota koji će pojedince moći da spreče.

  3. Калимеро

    Глупости. Машине су неуморне (што није истина), не иду на одмор, не жале се… све смо то чули. Машине се кваре, машине се троше временом, па и роботи.

    Када само роботи буду били на планети заједно са својим господарима, а остали буду сведени на пола милијарде, како ће власници корпорација остваривати бесмислене и беспотребне огромне профите? Ко ће да купује беспотребне крпице и таблете? Роботи? Тешко.

    Да ли је ико приметио да са роботизацијом људи раде све дуже? И по 15-16 сати дневно, а за осмочасовно радно време су се радници изборили још у 19. веку.

    О чему причају паметњаковићи који говоре да радници нису потребни?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *