Почетна / Србија / Пут, појас и лудачка кошуља

Пут, појас и лудачка кошуља

Каква је веза између Пекинга и Будве и претњи Рамуша Харадинаја?

У јуну 2015, када је боравио у Вашингтону, премијер Србије Александар Вучић говорио је о „могућности да у будућности допремамо гас са Крка“, амерички течни гас који нам Американци нису нудили само да би нам га продали, већ и да би тиме ослабили енергетску зависност Србије од Русије, а тиме и утицај Русије на Србију. Две године касније, из Пекинга, Вучић поручује: „Уколико желимо да будемо индустријски развијена земља, морамо да повећамо потрошњу гаса, а њега немамо одакле да узмемо осим из Русије.“
Нису се у ове две године променили токови гаса – ни тада га на Крку није било ништа мање или више него што га има данас, и сви су то знали и тада као што знају и сада, али симболика је битна – нити се, слутимо, у међувремену сам Вучић толико променио, колико су се промениле околности. Па је данас могуће признати оно што пре две године није било дозвољено, да нам заиста нема гаса осим руског, и у тој је очигледној констатацији садржана сва промена коју доживљавамо а да је, можда, у пуној мери нисмо ни свесни, навикнути да нам иде нагоре, а не набоље.
БУДВАНСКИ ФОРУМ А кад смо већ код навике, у Будви се ових дана, на форуму 2БС (To Be Secure), веома добро видело да се према Америци све мање односимо онако како смо навикли, што не значи да борбе неће бити (напротив), али је и то боље од досадашњег тока утолико што је досадашње стање ствари могло само да значи наше даље попуштање и све тако до коначне капитулације.
Елем, Будва. Није наш отклон од Сједињених Држава био уочљив само у ономе што је тамо рекао председник Словеније Борут Пахор – а рекао је да би и Македонија и Босна и Херцеговина „што пре“ требало да уђу у НАТО у коме су већ и Словенија и Хрватска и Црна Гора само што није, а да је од проширења НАТО-а у региону изузетак само Србија која се „ослања на сигурносну политику Москве“ и жарко бисмо желели да се Пахор око тога не вара – него је споменути отклон био приметан већ и после летимичног погледа на списак учесника традиционалног црногорског форума 2БС. Помоћника заменика америчког државног секретара Брајана Хојта Јиа, вршитељку дужности заменице помоћника секретара за одбрану Лору Купер и заменика помоћника генералног секретара НАТО-а Џејмса Апатреја, наиме, у Будви су дочекали и председник Црне Горе Филип Вујановић и премијер Душко Марковић, и председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић, и цитирани председник Словеније Борут Пахор, док је Србија била представљена на, такорећи, непристојно ниском нивоу у виду посланика Српске напредне странке Драгана Шормаза.
А док су се председници и председница све три бивше југословенске а сада НАТО републике у Будви постројили пред двојицом заменика помоћника и једном вршитељком дужности тога, у Пекингу је премијер и будући председник Србије Александар Вучић био у друштву председника Кине Си Ђинпинга и председника Русије Владимира Путина, што не говори толико о Вучићу колико о Србији и положају који полако, а желели бисмо и брже, наша земља заузима у глобалним, тектонским променама око нас. Укратко, Србија је била у Пекингу, у коме је светски поредак у настајању. У Будви је био светски поредак у нестајању.

НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК Управо је о томе, на отварању Међународног форума „Појас и пут“, говорио и председник Русије Владимир Путин. Указујући да су „исцрпљени многи досадашњи модели економског развоја“ и да се досадашњи модел глобализације налази у кризи и да „не само што не може да обезбеди истрајан раст стандарда већ тешко може да одржи и тренутне нивое раста“, он се заложио за – била је то музика за уши свег слободног света – „иновативну и конструктивну будућност базирану на правди, једнакости и поштовању националних суверенитета, међународног права и чврстих принципа Уједињених нација“. Ово начелно залагање, коме се иначе нема шта приговорити а није ни ново, у Пекингу је почело да се уобличава у конкретну визију могуће, уз то и боље будућности. Постојеће евроазијске интегративне токове – руска Евроазијска економска унија и кинески „Појас и пут“ који су још пре две године срасли у јединствену и координисану акцију, уз њих и Шангајска организација за сарадњу и АСЕАН, организација 10 земаља југоисточне Азије – треба проширити и на европске земље, укључујући и Србију коју је током боравка у Пекингу Путин у том контексту споменуо директно, и „неопходно је да већ данас почнемо да радимо на развијању стратегије великог евроазијског партнерства“, јер „ово партнерство мора да промени политички и економски пејзаж читавог континента и да донесе мир, стабилност, просперитет и нови квалитет живота у Евроазији“. Кључна порука: „Велика Евроазија није апстрактан геополитички аранжман већ, без претеривања, истински цивилизацијски пројекат окренут будућности.“
„Развој и проширење наших односа представљају наш стратешки избор“, узвратио је Путину председник Кине Си Ђинпинг, потврђујући да су намерили да свет мењају заједно. „Кина и Русија демонстрирале су одговорност великих сила (…) у тешкој и променљивој ситуацији у свету… Каква год да је међународна ситуација, ми морамо да будемо снажни и да напред идемо раме уз раме, непрестано имајући у виду да је развој наших односа главни спољнополитички приоритет.“
Да не дужимо. Пекиншки форум, иако је био посвећен економском развоју дуж појаса и пута, није говорио само о економији. Чак би се могло устврдити, уз тек помало претеривања, да је економија била само изговор. У Пекингу су, наиме, Кина и Русија скоро па и формално обнародовале свој заједнички рад на стварању другачијег светског поретка.
И Србији се нуди место у том поретку. „Спреман сам да радимо заједно на учвршћивању односа и стратешког партнерства наше две земље“, рекао је Си Ђинпинг Александру Вучићу када су се састали. „У току су преговори о трговинском споразуму и економској сарадњи са Кином, о слободној трговини са Израелом, као и споразуми о покретању консултација (Евроазијске економске уније) са Србијом, Египтом, Ираном, Индијом и Сингапуром“, поручио је Владимир Путин.
И толико о кратковидим, глупим и бесмисленим тврдњама да Европска унија нема алтернативу.

ХАРАДИНАЈЕВЕ ПРЕТЊЕ Наравно, овај свет у настајању ће онај (полу)свет из Будве – помоћници заменика и њима слични – покушати да спречи. Баш као што су Американци већ покушали да спрече формирање кинеске Азијске инфраструктурно-инвестиционе банке, али безуспешно, и управо она сада постаје један од мотора појаса и пута и тог новог поретка који жељно ишчекујемо.
Како ће то покушати да спрече? Један од начина јесте и пријем безначајне, и са војног и са стратешког становишта, Црне Горе у НАТО.
Други начин иде преко Албанаца, које Американци користе за своје планове баш као што и Албанци користе Американце за своје планове. У две речи, Велика Албанија као брана продору руског (и кинеског) утицаја на Балкан, а преко Балкана и дубље ка срцу Европе. И никакво чудо што ових дана Рамуш Харадинај, претећи том творевином, призива Америку: „Вашингтон је добар у завршавању ствари између Косова и Србије. Ако они не дођу да нам помогну, онда не би требало једноставно да чекамо, већ да одрадимо своје послове… Брисел мора да одлучи, да нам каже да ли може да заврши посао између Косова и Србије. Ја верујем да то не могу, зато тражим од Вашингтона да се врати на Балкан. Немамо луксуз да чекамо на то ко зна кога… Требало би да реагује Америка и да Србији покаже њено место.“
Узгред буди речено, ове среде стигла је вест да ће Харадинај бити сопствени и Тачијев (Хашим, Змија) кандидат за премијера Косова на изборима који ће тамо бити одржани 11. јуна. После прошлонедељне подршке Вилијама Вокера стварању Велике Албаније, изговорене управо на скупу Харадинајеве Алијансе за будућност Косова, тешко је отети се утиску да је реч о усаглашеном плану поновног довођења овог неосуђеног ратног злочинца на место косовског премијера, што ће торпедовати и оно што је још преостало од дијалога о нормализацији односа Београда и Приштине, и читав регион гурнути још дубље у неизвесност.
Имајући све ово у виду, баш као што не чуди што је Рамуш Харадинај сад призвао Американце у помоћ, не чуди ни што је Вучић, из Пекинга, поручио да је „реч о усаглашеној политици свих, само су нашли свог протежеа, Харадинаја, који то треба да изговара“. Очигледно је, додао је Вучић, да „постоје одређене идеје и планови и прикривено сагласје са делом међународне заједнице“.
Будући да смо с овом Вучићевом оценом склони да се сложимо, склони смо и да поздравимо информацију, објављену у „Вечерњим новостима“, да су о претњи Велике Албаније у Пекингу разговарали српски премијер и председник Русије и да су „заједно изразили забринутост, уз оцену да таква реторика представља потенцијал за сукобе“.
С тим у вези, једна важна напомена. Ако су већ ствари дошле дотле, а много је сигнала да заиста јесу, српско-руски односи морају да буду додатно конкретизовани, и то што пре, и то с обе стране. Из Русије да нам, за почетак, стигну договорени мигови 29 и тенкови и остало оружје, ми Русима да дамо имунитет за запослене у нишком хуманитарном центру, као залог за даљу сарадњу.

ПОВРАТАК ГЕОПОЛИТИКЕ НА БАЛКАН Али вратимо се ономе на шта не можемо да утичемо.
Не призива само Харадинај Америку да се врати на Балкан свом својом деструктивном силом. Исти позив упућује јој се и из срца империје на заласку, из Вашингтона, из утицајног Атлантског савета.
„Повратак геополитике на Балкан који може да се избегне“, стоји у наслову једне недавне анализе/препоруке Атлантског савета, у којој се упозорава да се „Србија загрева за Русију и одбија улазак у алијансу (НАТО)“. „Садашњи вакуум“, настао услед недовољног ангажовања САД и Европске уније на Западном Балкану, стоји у тексту, „даје више простора Русији и Турској да искористе своје историјске, религијске и пословне везе у региону. Балкан се сматра делом западне сфере утицаја који је сада отворен за черупање. Русија сада има видљивије и деструктивније присуство у овој сфери. Она подржава партије и медије који се противе евроатлантској интеграцији и минирају ЕУ интеграциони процес“, а у „стратешком је интересу и Сједињених Држава и ЕУ да очувају садашњи поредак“ како регион не би постао „субјекат већих геополитичких борби“. Како остварити овај стратешки интерес? „Обновљена и јасна америчка посвећеност одвратиће интервенцију опортунистичких аутсајдера и окончати евроатлантску интеграцију региона.“
Аутори овог текста (Флоријан Бибер, Дане Талески и Никола Димитров), за детаљније предлоге, упућују на студију „Криза демократије на Западном Балкану: Ауторитаризам и ЕУ стабилократија“. И у овој студији упозорава се на „несумњив пораст руског мешања на Западном Балкану, понекад на захтев самих влада (Србија, Република Српска), понекад наводно против влада (Црна Гора)“, и наводи да „статус кво не обезбеђује стабилност нити осигурава проевропске владе“ већ, напротив, ствара ризике.
А међу главним ризицима јесте ризик од јаких лидера – аутократа, како их описују – који у процесу ЕУ интеграција нису због вредности, „већ искључиво због стратешких разлога. Они ће се окренути на другу страну, ако је понуда боља… То им омогућава да извуку максимум од више актера. То доноси још више геополитичког надметања на Балкану, а не мање.“
Због тога је те аутократе склоне заокрету од евроатлантског интереса – колико ли, тек, боде очи фотографија Александра Вучића са Владимиром Путином, Александром Лукашенком и Виктором Орбаном – потребно ослабити, кроз подршку „алтернативним политичким актерима, било да су то партије или друштвени покрети“, кроз „колаборацију са кредибилним организацијама цивилног друштва (која) треба да буде даље институционализована“ како би се „повећао утицај цивилног друштва на формулисање политике (НВО-и, организације цивилног друштва, независни истраживачки новинари итд.). Поврх тога, потребно је подржати конструктивне грађанске иницијативе и независне медије у региону (…) као што је“ – ово је генијално – „ТВ Н1“, чији је власник бивши директор ЦИА Дејвид Петреус, треба даље „инсистирати на независности кључних државних институција“, вршити „већи притисак“ преко европских групација партија на њихове партнере са Западног Балкана и, најзад, „што пре“ отворити преговарачка поглавља 23 и 24 јер ће то „повећати густину веза између ЕУ и домаћих елита на Западном Балкану. Тако ће потенцијал за вето елита које врше опструкцију бити умањен.“
И то је избор пред нама. С једне стране пут и појас и сарадња с пријатељима који нуде могућност развоја и заштите наших националних интереса, с друге стране лудачка кошуља даљих ЕУ интеграција, Велике Албаније и креирања унутрашње нестабилности у Србији зарад слабљења власти – ко год био на власти – како се не би усудила да скрене са зацртаног пута окончања евроатлантске интеграције региона. Прва варијанта обећава неизвесну борбу, друга, како рекосмо, сигурну капитулацију. Имамо ли дилему шта треба да учинимо? Сад, када смо коначно дошли у ситуацију да можемо да бирамо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *