Put, pojas i ludačka košulja

Kakva je veza između Pekinga i Budve i pretnji Ramuša Haradinaja?

U junu 2015, kada je boravio u Vašingtonu, premijer Srbije Aleksandar Vučić govorio je o „mogućnosti da u budućnosti dopremamo gas sa Krka“, američki tečni gas koji nam Amerikanci nisu nudili samo da bi nam ga prodali, već i da bi time oslabili energetsku zavisnost Srbije od Rusije, a time i uticaj Rusije na Srbiju. Dve godine kasnije, iz Pekinga, Vučić poručuje: „Ukoliko želimo da budemo industrijski razvijena zemlja, moramo da povećamo potrošnju gasa, a njega nemamo odakle da uzmemo osim iz Rusije.“
Nisu se u ove dve godine promenili tokovi gasa – ni tada ga na Krku nije bilo ništa manje ili više nego što ga ima danas, i svi su to znali i tada kao što znaju i sada, ali simbolika je bitna – niti se, slutimo, u međuvremenu sam Vučić toliko promenio, koliko su se promenile okolnosti. Pa je danas moguće priznati ono što pre dve godine nije bilo dozvoljeno, da nam zaista nema gasa osim ruskog, i u toj je očiglednoj konstataciji sadržana sva promena koju doživljavamo a da je, možda, u punoj meri nismo ni svesni, naviknuti da nam ide nagore, a ne nabolje.
BUDVANSKI FORUM A kad smo već kod navike, u Budvi se ovih dana, na forumu 2BS (To Be Secure), veoma dobro videlo da se prema Americi sve manje odnosimo onako kako smo navikli, što ne znači da borbe neće biti (naprotiv), ali je i to bolje od dosadašnjeg toka utoliko što je dosadašnje stanje stvari moglo samo da znači naše dalje popuštanje i sve tako do konačne kapitulacije.
Elem, Budva. Nije naš otklon od Sjedinjenih Država bio uočljiv samo u onome što je tamo rekao predsednik Slovenije Borut Pahor – a rekao je da bi i Makedonija i Bosna i Hercegovina „što pre“ trebalo da uđu u NATO u kome su već i Slovenija i Hrvatska i Crna Gora samo što nije, a da je od proširenja NATO-a u regionu izuzetak samo Srbija koja se „oslanja na sigurnosnu politiku Moskve“ i žarko bismo želeli da se Pahor oko toga ne vara – nego je spomenuti otklon bio primetan već i posle letimičnog pogleda na spisak učesnika tradicionalnog crnogorskog foruma 2BS. Pomoćnika zamenika američkog državnog sekretara Brajana Hojta Jia, vršiteljku dužnosti zamenice pomoćnika sekretara za odbranu Loru Kuper i zamenika pomoćnika generalnog sekretara NATO-a Džejmsa Apatreja, naime, u Budvi su dočekali i predsednik Crne Gore Filip Vujanović i premijer Duško Marković, i predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović, i citirani predsednik Slovenije Borut Pahor, dok je Srbija bila predstavljena na, takoreći, nepristojno niskom nivou u vidu poslanika Srpske napredne stranke Dragana Šormaza.
A dok su se predsednici i predsednica sve tri bivše jugoslovenske a sada NATO republike u Budvi postrojili pred dvojicom zamenika pomoćnika i jednom vršiteljkom dužnosti toga, u Pekingu je premijer i budući predsednik Srbije Aleksandar Vučić bio u društvu predsednika Kine Si Đinpinga i predsednika Rusije Vladimira Putina, što ne govori toliko o Vučiću koliko o Srbiji i položaju koji polako, a želeli bismo i brže, naša zemlja zauzima u globalnim, tektonskim promenama oko nas. Ukratko, Srbija je bila u Pekingu, u kome je svetski poredak u nastajanju. U Budvi je bio svetski poredak u nestajanju.

NOVI SVETSKI POREDAK Upravo je o tome, na otvaranju Međunarodnog foruma „Pojas i put“, govorio i predsednik Rusije Vladimir Putin. Ukazujući da su „iscrpljeni mnogi dosadašnji modeli ekonomskog razvoja“ i da se dosadašnji model globalizacije nalazi u krizi i da „ne samo što ne može da obezbedi istrajan rast standarda već teško može da održi i trenutne nivoe rasta“, on se založio za – bila je to muzika za uši sveg slobodnog sveta – „inovativnu i konstruktivnu budućnost baziranu na pravdi, jednakosti i poštovanju nacionalnih suvereniteta, međunarodnog prava i čvrstih principa Ujedinjenih nacija“. Ovo načelno zalaganje, kome se inače nema šta prigovoriti a nije ni novo, u Pekingu je počelo da se uobličava u konkretnu viziju moguće, uz to i bolje budućnosti. Postojeće evroazijske integrativne tokove – ruska Evroazijska ekonomska unija i kineski „Pojas i put“ koji su još pre dve godine srasli u jedinstvenu i koordinisanu akciju, uz njih i Šangajska organizacija za saradnju i ASEAN, organizacija 10 zemalja jugoistočne Azije – treba proširiti i na evropske zemlje, uključujući i Srbiju koju je tokom boravka u Pekingu Putin u tom kontekstu spomenuo direktno, i „neophodno je da već danas počnemo da radimo na razvijanju strategije velikog evroazijskog partnerstva“, jer „ovo partnerstvo mora da promeni politički i ekonomski pejzaž čitavog kontinenta i da donese mir, stabilnost, prosperitet i novi kvalitet života u Evroaziji“. Ključna poruka: „Velika Evroazija nije apstraktan geopolitički aranžman već, bez preterivanja, istinski civilizacijski projekat okrenut budućnosti.“
„Razvoj i proširenje naših odnosa predstavljaju naš strateški izbor“, uzvratio je Putinu predsednik Kine Si Đinping, potvrđujući da su namerili da svet menjaju zajedno. „Kina i Rusija demonstrirale su odgovornost velikih sila (…) u teškoj i promenljivoj situaciji u svetu… Kakva god da je međunarodna situacija, mi moramo da budemo snažni i da napred idemo rame uz rame, neprestano imajući u vidu da je razvoj naših odnosa glavni spoljnopolitički prioritet.“
Da ne dužimo. Pekinški forum, iako je bio posvećen ekonomskom razvoju duž pojasa i puta, nije govorio samo o ekonomiji. Čak bi se moglo ustvrditi, uz tek pomalo preterivanja, da je ekonomija bila samo izgovor. U Pekingu su, naime, Kina i Rusija skoro pa i formalno obnarodovale svoj zajednički rad na stvaranju drugačijeg svetskog poretka.
I Srbiji se nudi mesto u tom poretku. „Spreman sam da radimo zajedno na učvršćivanju odnosa i strateškog partnerstva naše dve zemlje“, rekao je Si Đinping Aleksandru Vučiću kada su se sastali. „U toku su pregovori o trgovinskom sporazumu i ekonomskoj saradnji sa Kinom, o slobodnoj trgovini sa Izraelom, kao i sporazumi o pokretanju konsultacija (Evroazijske ekonomske unije) sa Srbijom, Egiptom, Iranom, Indijom i Singapurom“, poručio je Vladimir Putin.
I toliko o kratkovidim, glupim i besmislenim tvrdnjama da Evropska unija nema alternativu.

HARADINAJEVE PRETNJE Naravno, ovaj svet u nastajanju će onaj (polu)svet iz Budve – pomoćnici zamenika i njima slični – pokušati da spreči. Baš kao što su Amerikanci već pokušali da spreče formiranje kineske Azijske infrastrukturno-investicione banke, ali bezuspešno, i upravo ona sada postaje jedan od motora pojasa i puta i tog novog poretka koji željno iščekujemo.
Kako će to pokušati da spreče? Jedan od načina jeste i prijem beznačajne, i sa vojnog i sa strateškog stanovišta, Crne Gore u NATO.
Drugi način ide preko Albanaca, koje Amerikanci koriste za svoje planove baš kao što i Albanci koriste Amerikance za svoje planove. U dve reči, Velika Albanija kao brana prodoru ruskog (i kineskog) uticaja na Balkan, a preko Balkana i dublje ka srcu Evrope. I nikakvo čudo što ovih dana Ramuš Haradinaj, preteći tom tvorevinom, priziva Ameriku: „Vašington je dobar u završavanju stvari između Kosova i Srbije. Ako oni ne dođu da nam pomognu, onda ne bi trebalo jednostavno da čekamo, već da odradimo svoje poslove… Brisel mora da odluči, da nam kaže da li može da završi posao između Kosova i Srbije. Ja verujem da to ne mogu, zato tražim od Vašingtona da se vrati na Balkan. Nemamo luksuz da čekamo na to ko zna koga… Trebalo bi da reaguje Amerika i da Srbiji pokaže njeno mesto.“
Uzgred budi rečeno, ove srede stigla je vest da će Haradinaj biti sopstveni i Tačijev (Hašim, Zmija) kandidat za premijera Kosova na izborima koji će tamo biti održani 11. juna. Posle prošlonedeljne podrške Vilijama Vokera stvaranju Velike Albanije, izgovorene upravo na skupu Haradinajeve Alijanse za budućnost Kosova, teško je oteti se utisku da je reč o usaglašenom planu ponovnog dovođenja ovog neosuđenog ratnog zločinca na mesto kosovskog premijera, što će torpedovati i ono što je još preostalo od dijaloga o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, i čitav region gurnuti još dublje u neizvesnost.
Imajući sve ovo u vidu, baš kao što ne čudi što je Ramuš Haradinaj sad prizvao Amerikance u pomoć, ne čudi ni što je Vučić, iz Pekinga, poručio da je „reč o usaglašenoj politici svih, samo su našli svog protežea, Haradinaja, koji to treba da izgovara“. Očigledno je, dodao je Vučić, da „postoje određene ideje i planovi i prikriveno saglasje sa delom međunarodne zajednice“.
Budući da smo s ovom Vučićevom ocenom skloni da se složimo, skloni smo i da pozdravimo informaciju, objavljenu u „Večernjim novostima“, da su o pretnji Velike Albanije u Pekingu razgovarali srpski premijer i predsednik Rusije i da su „zajedno izrazili zabrinutost, uz ocenu da takva retorika predstavlja potencijal za sukobe“.
S tim u vezi, jedna važna napomena. Ako su već stvari došle dotle, a mnogo je signala da zaista jesu, srpsko-ruski odnosi moraju da budu dodatno konkretizovani, i to što pre, i to s obe strane. Iz Rusije da nam, za početak, stignu dogovoreni migovi 29 i tenkovi i ostalo oružje, mi Rusima da damo imunitet za zaposlene u niškom humanitarnom centru, kao zalog za dalju saradnju.

POVRATAK GEOPOLITIKE NA BALKAN Ali vratimo se onome na šta ne možemo da utičemo.
Ne priziva samo Haradinaj Ameriku da se vrati na Balkan svom svojom destruktivnom silom. Isti poziv upućuje joj se i iz srca imperije na zalasku, iz Vašingtona, iz uticajnog Atlantskog saveta.
„Povratak geopolitike na Balkan koji može da se izbegne“, stoji u naslovu jedne nedavne analize/preporuke Atlantskog saveta, u kojoj se upozorava da se „Srbija zagreva za Rusiju i odbija ulazak u alijansu (NATO)“. „Sadašnji vakuum“, nastao usled nedovoljnog angažovanja SAD i Evropske unije na Zapadnom Balkanu, stoji u tekstu, „daje više prostora Rusiji i Turskoj da iskoriste svoje istorijske, religijske i poslovne veze u regionu. Balkan se smatra delom zapadne sfere uticaja koji je sada otvoren za čerupanje. Rusija sada ima vidljivije i destruktivnije prisustvo u ovoj sferi. Ona podržava partije i medije koji se protive evroatlantskoj integraciji i miniraju EU integracioni proces“, a u „strateškom je interesu i Sjedinjenih Država i EU da očuvaju sadašnji poredak“ kako region ne bi postao „subjekat većih geopolitičkih borbi“. Kako ostvariti ovaj strateški interes? „Obnovljena i jasna američka posvećenost odvratiće intervenciju oportunističkih autsajdera i okončati evroatlantsku integraciju regiona.“
Autori ovog teksta (Florijan Biber, Dane Taleski i Nikola Dimitrov), za detaljnije predloge, upućuju na studiju „Kriza demokratije na Zapadnom Balkanu: Autoritarizam i EU stabilokratija“. I u ovoj studiji upozorava se na „nesumnjiv porast ruskog mešanja na Zapadnom Balkanu, ponekad na zahtev samih vlada (Srbija, Republika Srpska), ponekad navodno protiv vlada (Crna Gora)“, i navodi da „status kvo ne obezbeđuje stabilnost niti osigurava proevropske vlade“ već, naprotiv, stvara rizike.
A među glavnim rizicima jeste rizik od jakih lidera – autokrata, kako ih opisuju – koji u procesu EU integracija nisu zbog vrednosti, „već isključivo zbog strateških razloga. Oni će se okrenuti na drugu stranu, ako je ponuda bolja… To im omogućava da izvuku maksimum od više aktera. To donosi još više geopolitičkog nadmetanja na Balkanu, a ne manje.“
Zbog toga je te autokrate sklone zaokretu od evroatlantskog interesa – koliko li, tek, bode oči fotografija Aleksandra Vučića sa Vladimirom Putinom, Aleksandrom Lukašenkom i Viktorom Orbanom – potrebno oslabiti, kroz podršku „alternativnim političkim akterima, bilo da su to partije ili društveni pokreti“, kroz „kolaboraciju sa kredibilnim organizacijama civilnog društva (koja) treba da bude dalje institucionalizovana“ kako bi se „povećao uticaj civilnog društva na formulisanje politike (NVO-i, organizacije civilnog društva, nezavisni istraživački novinari itd.). Povrh toga, potrebno je podržati konstruktivne građanske inicijative i nezavisne medije u regionu (…) kao što je“ – ovo je genijalno – „TV N1“, čiji je vlasnik bivši direktor CIA Dejvid Petreus, treba dalje „insistirati na nezavisnosti ključnih državnih institucija“, vršiti „veći pritisak“ preko evropskih grupacija partija na njihove partnere sa Zapadnog Balkana i, najzad, „što pre“ otvoriti pregovaračka poglavlja 23 i 24 jer će to „povećati gustinu veza između EU i domaćih elita na Zapadnom Balkanu. Tako će potencijal za veto elita koje vrše opstrukciju biti umanjen.“
I to je izbor pred nama. S jedne strane put i pojas i saradnja s prijateljima koji nude mogućnost razvoja i zaštite naših nacionalnih interesa, s druge strane ludačka košulja daljih EU integracija, Velike Albanije i kreiranja unutrašnje nestabilnosti u Srbiji zarad slabljenja vlasti – ko god bio na vlasti – kako se ne bi usudila da skrene sa zacrtanog puta okončanja evroatlantske integracije regiona. Prva varijanta obećava neizvesnu borbu, druga, kako rekosmo, sigurnu kapitulaciju. Imamo li dilemu šta treba da učinimo? Sad, kada smo konačno došli u situaciju da možemo da biramo.