Почетна / Интервју / ЛОРДАН ЗАФРАНОВИЋ: Како сам постао „издајник хрватског народа”

ЛОРДАН ЗАФРАНОВИЋ: Како сам постао „издајник хрватског народа”

РЕДИТЕЉ КОЈИ ЈЕ ДОКУМЕНТАРЦЕМ ПОКУШАО ДА СКИНЕ СЕНКУ ФАШИЗМА И ЗЛА

Разговарао Јово Бајић Фотографије Милан Тимотић

Одједном се испоставило да је та монтажа филма о злу фашизма и усташтва, то везивање кадрова, опасно по мој живот, не само мој него и целе моје породице. Породица ми се једноставно расула, суседи су нам окренули леђа, разбили су нам стакла на прозорима. Моји родитељи, двоје стараца, затворили су се у свој стан. Мој син се није могао уписати на ликовну академију, каже наш саговорник-редитељ чији је филм ЗАЛАЗАК СТОЉЕЋА (ТЕСТАМЕНТ Л. 3.) премијерно приказан у Београду прошлог петка

Филм „Залазак стољећа (Тестамент Л. З.)“ југословенског, хрватског и чешког редитеља Лордана Зафрановића, који је и значајно име европског филма, двадесет пет година после његовог настанка приказан је 21. априла у београдској Кинотеци. Ово је уједно била београдска премијера овога филма, а организована је поводом Дана сећања на жртве Холокауста, геноцида и друге жртве фашизма у Другом светском рату. Четврт века пре ове пројекције филм је, одмах пошто је завршен у Прагу 1993. године, кренуо по свету, учествовао на бројним фестивалима, доспео и до Визенталовог центра у Лос Анђелесу, гледан је у Берлину и Москви. О темама које је покретао вођени су дуги разговори. Био је награђиван и постигао је све успехе које може постићи један документарни филм. Једино га није било тамо где је био најпотребнији, нису га могли видети они којима је био намењен, гледаоци у Хрватској, Босни и Херцеговини, Србији. Тамо су се већ јављале жишке крвавог рата који се распламсавао.

 Предосећање да се спремају крваве олује, да ће се поновити страхоте Другог светског рата, а таква су предосећања својствена уметницима, изазвало је зебњу код Лордана Зафрановића да би се на „заласку двадесетог стољећа“ могло поновити зло оличено у фашизму и усташтву, које је он разобличавао својим филмовима. Збивања и политичка комешања у тадашњој Југославији најављивала су рат. У таквим приликама Зафрановић је покушао да учини оно што може да учини један филмски режисер. Прихватио се документарне филмске грађе из Другог светског рата, снимака са суђења Андрији Артуковићу из 1986. године, делова својих играних филмова и пожурио да направи дело којим би се, ако се емитује на телевизији, могло спречити или бар ублажити надолазеће зло. Филм је био намењен  најширој публици. У овај пројекат Зафрановић је ушао са Телевизијом Загреб. И док је Зафрановић у лето 1991. године у монтажи загребачке телевизије завршавао филм, саопштено му је да бежи из Хрватске, да спасава главу. Спасавајући главу, понео је и траке незавршеног филма, са којим је емигрирао у Словенију, а затим кренуо по Европи. У Паризу и Прагу нашли су се људи који су му помогли да дело заврши.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

БИОГРАФИЈА

Лордан Зафрановић рођен је 1944. године у Маслиници, на јадранском острву Шолти. Студирао је књижевност и ликовне уметности на Педагошкој академији у Сплиту где је и дипломирао. Затим се уписао на чувену Филмску академију у Прагу, где је завршио филмску режију. Један је од најистакнутијих југословенских режисера који припадају „прашкој школи“.
Реч је о изузетно плодном ствараоцу посебног уметничког израза. Његови филмови: „Недјеља“ (1969), „Кроника једног злочина“ (1973), „Муке по Мати“ (1975), „Окупација у 26 слика“ (1978), „Пад Италије“ (1981), „Ујед анђела“ (1984), „Вечерња звона“ (1986), „Халоа – празник курви“ (1988), „Залазак стољећа (Тестамент Л. З.)“ (1993), „Лацримоса (освета је моја)“ (1995), „Тито – посљедњи свједоци тестамента“ (2012), чим би се појавили, били су предмет пажње ондашње југословенске шире јавности. За своје филмове, већ на почетку каријере, добијао је највредније домаће награде, сврставан је међу најзначајније југословенске режисере. Његови филмови цењени су у Европи. Припрема се да сними филм „Карузо“ који ће се, такође, бавити злом, уласком фашизма у Далмацију.
Живи у Прагу и Загребу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *