СРПСКА ЛИКОВНА 2016 – Од хотимичног сатирања до стваралачке надмоћи

Шта ћемо радо памтити, а шта бисмо радо (мада нећемо!) заборавили

Пише Дејан Ђорић

Подсетник на догађаје – изложбе, системске и оште појаве галеријског и ликовног живота – који су у српској култури обележили протеклу, или и раније минуле године

О ликовним збивањима у протеклој години може се размишљати са становишта појединачних догађаја какви су изложбе, монографије и књиге о уметности или системски, као о оштим појавама, које су особене за дужи временски период. Треба указати пре свега на неправде, што је налик истискивању гноја из рана српске културе, и има лековит смисао. (Поменимо узгред и чињеницу да је „Пошта Србије“ пре две године без поскупљења других услуга и без званичне инфлације подигла само цену слања штампаних ствари у иностранство. Скупље је за 100 одсто, па слање било које књиге обично износи више од њене вредности. Реаговало је једино Удружење књижевника Србије у „Вечерњим новостима“, али је и даље на снази гнусно правило које гуши везе целокупне српске културе са страним културама, секући многе контаке и могућности развоја. Такав скривени насртај на културу не памти ниједна претходна власт.)

[restrict]

СЛУЧАЈ ЈЕДНОГ ЈАВАШЛУКА Ликовна сезона у прошлој години завршила се једним скандалом. Испоставило  се да ми ни за сто година нисмо били способни да се одужимо великану српске уметности. Сликар Малиша Глишић (1886–1916) дао је живот за Србију у Првом светском рату а доживео да буде презрен, одбачен и заборављен, најпре од оних којима је дужност и који су плаћени од државе да се старају о таквим вредностима. Премда се слике тог сликара налазе у нашим највећим музејима и мада је већ на први поглед очигледно да је реч о опусу којим би се поносила свака култура (Словенци немају тако доброг сликара из тог периода), несрећном Глишићу за сто година није приређена ниједна самостална изложба. Највећи српски сликар раног модернизма, уз Надежду Петровић и Косту Миличевића, јавашлуком музеалаца никада није био јавно представљен, што је исто као да су Французи цео век заборавили на Клода Монеа. Тај несхватљиви немар и нерад делимично је исправио Мирослав Родић, историчар уметности и директор Националне галерије из Београда. Није први пут да он спасава углед српске уметности. Када на то нико није ни помишљао са веома квалитетним каталозима, ближим монографији, представио је Леона Коена, Сретена Стојановића, Мила Милуновића и Мићу Поповића. Његов предлог за Глишића једва је прошао у Градској комисији за културу, добио је недовољна средства, а ниједан музеј осим приватних колекционара није хтео да позајми дела за изложбу. Највише се обрукала Галерија Дома војске у Београду. Понуђена јој је на време ретроспективна изложба, предлог је стајао месецима у фиоци, а онда је из безначајних разлога одбијена. Глишић је умро са тридесет година од последица рата, био је учесник балканских ратова и Првог светског рата. Ни то није било довољно у одмазди према том великом уметнику па осим „Вечерњих новости“ и две мање телевизије нико медијски није обележио изложбу. Који је смисао културне рубрике листа „Политика“ када ни вешћу није могла да се обележи прва постхумна изложба таквог сликара? Данијела Пурешевић, уредница РТС, била је позвана, али од ње не чуди антиуметничка делатност. Свако прозападно ђубре од уметности ми славимо радије него најбоље што имамо. На изложбу није дошао ниједан кустос музеја осим пензионисаних Јерка Денегрија и Љубице Миљковић, а критичаре она такође није занимала. Родић је упркос одијума успео тим поводом да изда већи каталог са студијом др Драгутина Тошића, једног од наших најбољих историчара уметности. Поставља се питање да ли ми уз такав однос уопште заслужујемо ликовну културу? У Хрватској се праве велике изложбе и уметницима какав је Игњат Јоб, који се изјашњавао као Србин и живео у Београду. Тим приликама је цео Загреб засут билбордима.

УИГРАНА „ОПЕРАЦИЈА“ НОВЦЕМ ИЗ БУЏЕТА Лош однос према уметности преноси се из Београда у унутрашњост и када је реч о другим дешавањима. Крушевац има много добрих сликара и уметника које је огорчила и озлоједила информација потекла из Уметничке галерије Крушевац, једне од већих изван престонице. Биљана Грковић, главна кустоскиња Галерије, ни по чему битна за српску уметност, пре извесног времена добила је (непристојну?) понуду Министарства културе да галерија у Крушевцу повуче два милиона динара буџетског новца да би откупила за тај новац дела београдских уметника. Све се дешавало још за време Ивана Тасовца, али је прича о овом догађају изашла на површину тек недавно. Имена аутора су и те како позната свету уметности по сличним операцијама кад су буџетске паре у питању, али пре свега у Београду где иста група људи има приступ новцу и некако га увек даје истим уметницима. Неверицу изазива, међутим, чињеница да сада дотична екипа креће у јуриш на новац који следује градовима у унутрашњости!? Уиграна екипа кустоса (савремено речено куратора), уметника и људи из министарства културе располаже великим новцем скоро без икакве контроле. Политичка незаинтересованост власти за културу дозволила је којекаквим продавцима магле на кило и опсенарима да на рачун државних јасли живе више него лепо.

Из неког чудног разлога, иако су дела увелико исплаћена, њих нигде нема и нико не планира да их изложи. Да подсетимо, дела су званично купљена да „употпуне колекцију“ галерије у Крушевцу. Мора се овде нагласити и још нешто веома важно: иако се овако нешто у Крушевцу тек сада догодило, слично се већ дуже време дешава у Културном центру у Пожеги, галеријама у Нишу, Чачку и Краљеву. Матрица је изгледа свуда иста: дела београдских (увек истих и пре свега концептуалних уметника, тзв. сорошеваца) бивају откупљивана а потом их нико не види. Лепо би било да Биљана Грковић покаже грађанима свог града како она са својим пријатељима из Београда „употпуњава колекцију“. Да то виде и многобројни крушевачки академски уметници који имају и своје уметничко удружење у том граду. Треба видети откупљена остварења изложена заједно са ценама! Дело Милете Продановића за 250.000 дин. или видео-рад Милоша Томића од 15 мин. за 150.000 дин. Појединце је посебно озлоједио рад Владимира Перића под називом „Продајем рог за свећу“, који је Крушевац откупио за 250.000 дин, мада назив не мора да говори о квалитету рада. То се догађа у граду у коме су после приватизације некадашњих привредних гиганата попут „ИМК 14. октобар“ радници остали без посла, а на само 200 метара од Галерије која на глупости арчи новац пореских обвезника отпуштени протестују носећи транспаренте „Ја сам гладан“. Шта рећи него „Мир колибама, рат палатама“.

ТРИ ВРХУНСКЕ ИЗЛОЖБЕ Насупрот овим сатирањима понешто се у негативној музејско-галеријској селекцији догоди и вредно. Многи упућенији у домаћи ликовни живот тврде да је – посредно – „најлепши догађај“ одлазак Ивана Тасовца са места министра културе. Успео је, нестручан и неспособан, погрешним потезима да навуче мржњу скоро целе јавности. Политика Тасовца навела је чак и Војислава Шешеља да изјави да би он најпре спасао Матицу српску и Српску књижевну задругу ако дође на власт. Велику пажњу од изложбених дешавања привукла је поставка портрета Игора Васиљева (1928–1954) у београдској приватној Галерији „Canvas“. Реч је о једном од сликара српског позног модернизма кога многи уз Уроша Тошковића сматрају јединим нашим светски важним уметником, говори се о генијалности тог уметника трагично умрлог у младости. Портрети су, уз мрачне, језиве сцене из стварности сагледане онострано, најбитнији за његов опус. То је прва изложба таквих његових радова, а досад је било свега неколико целовитих представљања тог сликара, који је експресионизам на злослутан, дубок начин увео у велику стилску формацију фантастичне уметности. Како се могло видети у Галерији „Canvas“, тај син руских емиграната и сликара знао је да ради у најбољем духу реалистички схваћене фигурације, извитоперена представа његов је начин дубоког уласка у заумно и непознато.

Претходну годину обележио је свежином и новином стваралаштва најбољи млади српски фигуративни сликар. Појава младог мајстора, који осваја награде, ужива откупе власника већих јавних збирки, кога цени публика, али и уметници, изазавала је пажњу. Петар Мошић (1981) необичан је и по томе што слика поуздано и све боље што је пред њим већи формат и ликовни изазов. Године 2016. изложио је слике у Галерији Општине Врачар са групом ST.ART чији је члан, самосталну изложбу цртежа имао је у галерији на Калемгдану а докторску у Галерији београдског Факултета ликовних уметности. Као сликар остварио је за нас нов вид реализма, магичне појавности, хладног погледа на отуђену савремену реалност. Посве другачији од сладуњавих коментара стварности уобичајених у реалистичкој уметности, Мошић је указао да је авангардизам могућ и у најкласичније схваћеној уметности. Померајући границе штафелајне представе ка бароку и маниризму, али истовремено и према критици отуђеног, циничног савременог света, окрутног према деци, његово дело парадоксално је истовремено дубоко традиционално и напредно.

Сликар, цртач и графичар Жељко Ђуровић (1956) сада је не само на врхунцу свог стваралаштва. У тренутку самозатварања Владимира Дуњића у патолошку, кастрациону тематику Прокрустове постеље, у време када Милан Туцовић по општем мишљењу није са самосталном изложбом у 2016. години био на висини својих ранијих радова, а Васа Доловачки, мада одржавши квалитет, веома ретко организује самосталне изложе, није далеко од истине да је Ђуровић постао највећи фигуративни уметник са овог простора. На самосталној изложби у Галерији УЛУС могао се видети занимљив феномен – што је већи формат, од кога бежи већина уметника, то је овај сликар бољи. Често му се замерало на живом, јарком колориту (што је код њега несумњиво једна од највећих вредности), али на овој изложби могао се видети и његов начин смиривања палете скоро до једнобојности; Ђуровић је толико надмоћан сликар да се може изражавати на било који начин. Можда ћемо једног дана видети и његову до сада неизлагану слику великог формата посвећену чистом пејзажу, без људских фигура, животиња и биљака, једној од најуспелијих апстракција у историји наше уметности. Мењајући се, истражујући и путујући својим световима, он се указује као једна од најпостојанијих вредности у нашој уметности, успело му је нешто већини недостижно – што је старији, све боље слика.  

[/restrict]