Почетна / Ваш кутак / Логор „Старо сајмиште“

Логор „Старо сајмиште“

Душан Буковић

Веома је жалосно констатовати основну чињеницу, да ни дан данас није познато извесној Брозовој, подјармљеној, денационализованој, дегенерисаној, београдској рајетинској елити да се концентрациони логор на Старом сајмишту налазио у тз. „Независној Држави Хрватској“ која је била под окриљем злогласног немачког рајха.

Имајући у виду да је о томе доста писано, не бисмо се овом приликом упуштали у тако опсежну библиографију и литературу о хрватском концентрационом логору у Старом сајмишту. Поменули бисмо подужи чанак Николе Н. Томића, који је објављен под насловом „КЊИГА О ЗЕМУНСКОМ ЛОГОРУ“, где између осталог, стоји:

„Није ми намјера да браним Нијемце, којима, поред Срба, др Стевановић приписује све грозоте земунског логора. Све да нијесу ништа друго криви, Нијемци су довољно криви што су омогућили Хрватима да оснивају такве врсте логора и да у њима чине оно што су чинили, али то не значи да треба зажмурити пред хрватским гнусним злочинима и приписивати их ма коме другоме сем Хрватима. Има нас приличан број живих који смо прошли кроз њемачке концентрационе логоре (и сâм сам један од њих), а има још у животу и понеки свједок од оних који су прошли кроз хрватске логоре. Грозан је био живот у њемачким концентрационим логорима, али кад се он упореди са животом у хрватским логорима, онда ми који смо били у њемачким логорима можемо да се сматрамо срећним што нијесмо били у хрватским логорима…

Др Ђорђе Сарапа, бивши југословенски начелник министарства унутрашњих послова, у Американском Србобрану од 9 фебр. 1953 г. пише да је концем априла 1944 г. један Београђанин (вјероватно сам г. Сарапа ), у друштву двојице њемачких официра, посјетио земунски логор и видио у њему овај призор:

Hа стотину метара од обале реке, пружио се пространи логор, опасан мрежом густе бодљикаве жице. Око логора на растојању од двадесет метара постављени су тешки митраљези. За њима су седели људи чудно обучени. Сиве војничке униформе, а на глави црвени фесови са дугачким црним кићанкама, које су се спуштале до рамена. На предњој страни феса светлило се велико, белом срмом извезено слово „U”, које је окружавала шарена слика државног грба усташке државе. Припадници црне легије босанских усташа. То су ти злогласни голаћи, ови овде са дугим кићанкама и оштрим кукастим носевима, који су се утиснули у дуга брончана лица са истуреним чељустима. Изгледају као гладне авети, које се хране топлом људском крви – мислио је Београђанин и бојажљиво се примицао логорској жици. На уласку у логор стајала је стража. Двојица усташа, са кратким машинским пушкама преко рамена.

На појаву немачких официра заузели су у знак поздрава став мирно. Црвени фесови иза митраљеза окретали су се према посетиоцима, и испитљиво зурили у немачке официре, а нарочито у трећег посетиоца који је био у цивилу.

За час се створио командант логора, млад усташки поручник, који је љубазним и снисходљивим осмејком поздравио посетиоце, а још љубазније запитао чиме може да послужи.
Немци су изразили жељу да разгледају логор, претстављајући Београђанина као свог друга официра.

За време овог кратког разговора, хиљаде становника ове језиве куће појуриле су према жицама. Полугола тела, на којима су висили дроњци поцепане одеће, пружала су према посетиоцима мршаве руке и запомагала – хлеба, хлеба.

Кроз неколико минута истрчала је усташка стража са тешким бичевима. Сиктање бичева запиштало је у ваздуху, док су се ударци бесно спуштали по кожи и костима ових паћеника. Многи су дизали мршаве руке, у немоћном покушају да се заштите од удараца.
Призор је био потресан. Срце се каменило, а савест бунила противу потамнеле свести човека, који се претварао у зверку. Немци су окренули главу и у пратњи снисходљивог команданта улазили у логор.

Усташки поручник поносно је дигао главу, очито задовољан да су Немци имали прилику да виде како усташа влада робовима. Ушло се у логор.

У осам редова стајале су поређане дрвене бараке. На голој земљи лежала је прострта слама, из које се ширио задах нечистоће и трулежи. То су лежаји ових несретника. У свакој бараки становало је неколико стотина. Многи болесни и без покрета изговарали су у бунилу неразумњиве речи. Из једног тамног угла допирао је плач малог детета.
Посетиоци су ушли дубље.

На мокром свежњу сламе, у полутамном углу бараке, седела је млада жена и држала на рукама сисанче. Четири месеца старо дете цвилело је и танким ручицама вукло мајку за груди. Мајка је принела пожудне усне детета дојки, док је престрашена очима зурила у људе који су јој прилазили. Страшиво је притезала дроњке око сувих рамена и груди и покривала кости које су вириле испод коже. Очи, скоро угашене очи, цаклиле су из својих дупља. Као да су вапиле за милост. Страх за живот детета, инстинкт ухваћене звери која се бори за свој плод, зрачио је из њених очију. Тело је дрхтало, а усне се немоћно трзале. Хтела је нешто рећи, сигурно молити за живот детета, али није имала снаге.

Усташки поручник је објашњавао (извана је допирао одјек бичева, запомагање и јауци):
То су Срби које смо пре неколико месеци покупили по селима Кордуна и Босанске Крајине. Похватали смо их на оним подручјима на којима су устаници наишли на јаку помоћ и подршку становништва. Куће смо спалили, а становништво сместили у логоре. Допремили смо их овде, да задње дане живота проведу баш на вратима Београда и Србије. Било их је око седамдесет хиљада…

Претседник српске владе генерал Милан Недић, снабдевен сигурним доказима, упутио се лично тадањем војном заповеднику окупиране Србије, генералу Бадеру. Молио је да се жртве из земунског усташког логора пребаце у Србију и предаду бризи српске владе.

Војни заповедник окупиране Србије, згражавајући се и сам зверством помахнитале усташке руље, обећао је своју помоћ и интервенцију код усташке владе.

Кроз неколико дана генерал Милан Недић примио је одговор.

Сви женски притвореници логора предаће се српској влади. Исто тако мушки притвореници до осамнаест година старости. Мушкарци преко осамнаест до педесет година старости, уколико су здрави, упутиће се на рад у Немачку. Сви остали, заједно са болесницима, предаће се српским органима. Мешовита комисија, састављена од по три српска и три немачка лекара, прегледаће притворенике и заједно одлучити који се могу употребити за рад.

Почетком маја месеца извршен је преглед логора. У животу је затечено нешто преко тридесет хиљада жртава. Од тога броја непуна хиљада пронађена је као способна за рад.

Дана десетог маја на обали реке Саве скупила се гомила београдског становништва. Тога дана извршиће се пребацивање спасених у Србију.

Очи сакупљеног света напето су гледале преко реке.

Око десет часова пре подне људска маса почела је куљати из логора…

Уз пратњу наоружане немачке страже група се кретала према савском мосту. Први редови већ су изашли на мост. Приближавали су се Београду.

Поворка је више личила на мртваце него на живе људе. У дроњцима, који су висили са мршавих тела, напола голи људи, жене и деца, збијени једно уз друго, лагано су се приближавали другој страни. Бледих и упалих лица, група паћеника носила је немоћним ногама остатке живота.
Први редови већ су стигли на бeоградско тле. Као по договору, изнемогла тела бацала су се на земљу и у сузама љубила српску груду. Руке, које су дрхтале, дизале су се небу, а уста шапутала молитву захвалности Богу…

Жртве су смештене по унутрашњости Србије. Спасено је и овога пута око тридесет хиљада српских живота, тридесет хиљада драгоцених стабљика на проређеној српској њиви…”
(Види: Никола Н. Томић, Књига о земунском логору, Завичај- Home, Број 51, Година XVIII, Април 1968, Anaheim, California, U.S.A.).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *