Почетна / Регион / Рат још траје – издаја, велеиздаја и Кучан

Рат још траје – издаја, велеиздаја и Кучан

Ратни злочинац Јелко Кацин и тела убијених пилота ЈНАЗа „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

Десетодневни рат за осамостаљење Словеније и четврт века касније наставља да потреса ову бившу југословенску републику

Пуковник ЈНА Берислав Попов коначно је извојевао своју најважнију битку у Словенији. Овај пут не на ратишту већ у судници. Виши суд у Марибору је одбацио и последњи покушај словеначког Министарства одбране и Државног правобранилаштва да поново васкрсну оптужницу за наводни ратни злочин против Попова, иако је надлежни суд у Мурској Соботи исте оптужбе одбацио још пре пола године. После хистерије коју је та судска одлука изазвала у медијима, словеначко државно тужилаштво је подлегло притисцима и прибегло креативном решењу тако што је за Попова произвело мини lex specialis, према коме после неуспеха локалног државног тужиоца његову ролу преузима државно правобранилаштво као „супсидијарни тужилац“, јер је наводно „опште познато да Република Словенија може да делује у дуплој функцији, па тако с једне стране делује као јавна власт и у јавном интересу, а с друге обавља радње приватног правног карактера, па ту у правилу штити сопствени, приватни, нарочито имовински интерес“. Оваква државно-правна акробација, у којој се држава преко ноћи претвара у „приватно лице“ како би могла и даље да кињи Попова, несумњиво ће ући у анале не само словеначких него и злоупотреба правосуђа ЕУ у политичке сврхе.

[restrictedarea]

ПоповСЛУЧАЈ ПОПОВ Судије мариборског Вишег суда имале су, међутим, петљу да покажу политици и земљацима шта значи поштовање закона и судијска аутономија, те су неосновани захтев Државног правобраниоца – одбациле. Уз образложење да у Словенији (као и у многим другим државама) у оваквим правним стварима државу може да заступа само државни тужилац. И нико други.

Да подсетимо, Попов је јуна 1991. године, после једностраног проглашења независности од стране Словеније, послат да обезбеди државну границу тадашње Југославије према Аустрији, у чему је, на ужас својих противника – у потпуности успео. Попов је извршио команду, пробио се до граничних прелаза на северу (тада још постојеће) Југославије и онда се, обавивши задатак – вратио у Вараждин, у матичну касарну. Током борби са припадницима словеначке полиције и територијалне одбране (ТО) убијено је пет војника ЈНА и 17 рањено. На страни словеначких наоружаних снага није било мртвих, али су у унакрсној ватри страдала два цивила.

Словеначким историографима, али и тзв. првоборцима словеначког осамостаљења на челу са Јаншом, била је потребна бар једна осуда неког високог официра ЈНА за ратни злочин у „десетодневном рату“ који је одиграо крајем јуна и почетком јула 1991. године, и стога је Суд Мурске Соботе и осудио Попова августа 2013. године по свим тачкама оптужнице на петогодишњу затворску казну.

Ако има правде, ова пресуда неће постати правоснажна, записали смо у „Печату“ одмах после изрицања те пресуде. Тако је и било – жалбени суд је наредне године поништио пресуду и процес вратио на почетак, да би државно тужилаштво прошлог октобра повукло оптужницу, а сада је случај и сасвим стављен ад акта.

ЗЛОЧИНИ ХЕРОЈА ОСАМОСТАЉЕЊА Случај је хтео да су се, баш у време када је Попов ослобођен свих оптужби, на оптуженичкој клупи нашле перјанице из редова словеначких ветерана, тзв. хероји осамостаљивања.

Да је заиста било злочина, доказује пример пилота ЈНА Тонија Мрлака. Он је пилотирао хеликоптером марке „газела“ који је изнад Љубљане ракетом Стрела 2М погођен другог дана сукоба између словеначких снага и савезне војске. Мрлакова удовица Емилија поднела је кривичну пријаву, а потом (пошто ју је државно тужилаштво одбацило) и приватну тужбу против бригадира („генерала“, иако без завршених генералских школа) Антона Крковича, у оно доба команданта Јаншине специјалне бригаде „Морис“, као и против два непозната починиоца – територијалца, извршиоца „убиства на посебно суров начин“. Према подацима које је током дугогодишњег истраживања прикупила Емилијина сестра, позната словеначка глумица Драгица Поточњак, сиво-маслинаста „газела“ је регрутима ЈНА у блокираним касарнама довозила само хлеб, и ништа више! Хеликоптер, којим је управљао њен пашеног, оборен је преносном ракетом земља-ваздух, и то искључиво ради „пропагандног ефекта“. Све „газеле“ које су летеле из Љубљане биле су, наиме, школске, с ознакама 660 и 664. Ненаоружани су били и хеликоптери Ми-8 који су у то време летели у Словенији. Поточњакова је своја открића и документацију преточила у књигу „Прикривено наређење“, којом инкриминише Крковича и Јаншу као главне кривце за Мрлакову погибију.

Вође словеначке ТО су се годинама поводом тог трагичног догађаја правдале тврдњама да је „газела“ ЈНА била наоружана, да је „угрожавала републичке органе“ и да су зато имали право да гађају хеликоптер. Уз Тонија Мрлака је погинуо и млади пилот из Македоније Бојанче Сибиновски. Фотографија тог догађаја била је објављена већ 2. јула 1991. на насловници „Младине“; на њој изнад угљенисаних остатака Мрлака и Сибиновског стоји Јелко Кацин, тада министар пропаганде (информисања) у словеначкој влади, касније дугогодишњи известилац Европског парламента за Србију, а данас представник Словеније у НАТО-у.

Словеначко државно тужилаштво је пре двадесетак година (1997) отворило, па брзо одбацило Мрлаков случај, тада под изговором да је „практично немогуће утврдити ко је оборио хеликоптер“. Мада то и није тежак задатак, с обзиром на то да је словеначка власт у то време распоредила територијалце на све највише зграде по Љубљани, опремивши их ручним противавионским ракетама. Тужилаштво у Љубљани је игнорисало и податак да је један од доушника словеначке безбедносно-информативне службе радио у касарни ЈНА у Шентвиду, одакле је на свој последњи пут полетео несрећни хеликоптер. Словеначки обавештајац у редовима ЈНА обавестио је тада министра одбране Јанеза Јаншу да ће Тони Мрлак својим хеликоптером летети рутом изнад Љубљане. Што значи да су територијалци кобног 27. јуна 1991. године одлично знали да ће изнад Љубљане летети ненаоружани хеликоптер ЈНА.

ЈАНШИНО ПРИЗНАЊЕ Јанез Јаша се касније у књизи „Помаци“ похвалио како је храбрио команданта специјалне бригаде ТО („Морис“) да сруши неки хеликоптер ЈНА. Јанша је у сећањима на „словеначки ослободилачки рат“ потврдио да су се „извештаји о хеликоптерским десантима множили, а ми нисмо погодили још ниједан; позвао сам Антона Крковича и питао га шта то уопште раде његови људи“. Осим тога, Јанша је већ 1992. године у интервјуу за ТВ Словенија признао да је обарање хеликоптера ЈНА представљало „психолошки тренутак преокрета, пре свега јер су екипе територијалне одбране и полиције схватиле да непријатељ није нерањив ни у ваздуху, чиме је била превазиђена психолошка баријера“.

Вишегодишње истраживање случаја уверило је Поточњакову да су током тзв. десетодневног рата у Словенији команданти издали још много сличних наређења „испод жита“ припадницима ТО и словеначке полиције, све како би изазивали врх савезне армије и подстакле ЈНА да снажније реагује, па би у том случају и њихов мали рат био жешћи и крвавији, а одијум и симпатије светске јавности јачи: „Желела сам да раскринкам прикривано наређење које није смело да буде издато. То је наређење за обарање свих хеликоптера ЈНА, дакле и ’газеле’ којом је пилотирао Тони; то је било само једно у низу ’прикривених наређења’. Једно од њих је и ’тајно наређење’ Јанеза Јанше да ТО нападне три највеће касарне у Љубљани. На сву срећу, није дошло до напада на касарне ЈНА, изузев у Рибници… Можемо да наслутимо како силовит би био повратни ударац ЈНА.“

Поточњакова мотиве за разоткривање једне од најбоље чуваних државних тајни тумачи чињеницом да „рат за осамостаљење присвајају они који су за наше тадашње ослобођење најмање заслужни; истина је да су баш таквим својим ’скривеним наређењима’ желели да потпале крвав и дуготрајан рат“.

А зашто су словеначки територијалци уопште пуцали на регруте и старешине ЈНА? „Зато што су јастребови на нашој страни желели да започну рат. Јанез Јанша је желео да изазове још жешћи сукоб него што је тада био, знајући да је командант касарне ЈНА у Шентвиду претио да ће уништити (фабрике и постројења петрохемије) Хелиос, Белинку, станицу гаса, неколико бензинских пумпи – цела Љубљана би била у пламену“, објашњава Драгица Поточњак. Тако је истина, на крају, ипак угледала светлост дана: чињеница је да наводни зликовци из редова ЈНА нису били злочинци у Словенији, док то јесу неки од најслављенијих „словеначких хероја“.

И председника на суд

KUCAN MILAN image_5317363_2Удружење за очување вредности словеначког осамостаљења (ВСО) поднело је тужилаштву кривичну пријаву против првог председника отцепљене Словеније Милана Кучана. Кучана терете за велеиздају, јер није спречио разоружање домаће територијалне одбране после наређења издатог 15. маја 1990. године. Пошто је Словенија „прву демократску власт“ (после нетом обављених вишестраначких избора) добила само дан после тог чина, према оптужбама челника ВСО, једини оперативни орган у држави било је Председништво Републике, које је према тадашњем законодавству било и Врховни командант ТО. На његовом челу је био Кучан.

Кривична пријава је реакција словеначке деснице на покушаје да се раскринка стварна улога словеначких „првобораца осамостаљења“.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Kucan, djubre slovenacko, germanofilsko. Ko poturice ko on, to ti je jedno te isto ! Sluzio Sam JNA u njegovoj zemljici. Neljudi !




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *