Почетна / Колумне / Кривда и правда

Кривда и правда

dragomir-antonic-BWДрагомир Антонић 

Кад се зло једном пусти, тешко га је зауздати. Не зна се где ће завршити, коме ће се о главу обити, где и кад ће се то догодити, али једино сигурно је да се, пуштено, зло увек окрене против свог дугогодишњег тамничара

Лицемерје са свих страна, али све увијено у фине обланде демократије, слободе, људских права, поштовање закона. Пријатељско тапшања по рамену. Такви су лицемери.

[restrictedarea]

НЕПРИЈАТЕЉИ НАПРЕТКА Насловне стране домаће штампе нападно нас информишу о томе како Србију сви хвале. Тек када кренемо у прелиставање новина, наилазимо на информације да је Косово примљено у ФИФА, да су Шиптари напали српске девојчице на Косову и Метохији, да Хрвати дивљају против свега што је српско. У Републици Српској, у Бањалуци на отварању обновљене џамије, Давутоглу, главешина из Турске каже да су Турци ту одувек били и да ће увек и бити. Србима преостаје да буду раја или да се потурче, поручи он, уверен у своју моћ. Недуго затим, кроз недељу дана, решише креатори уништења Републике Српске да изврше прву јавну пробу будућег разарања. Сад се сумирају резултати, уочавају грешке, пресабирају новци (колико је потрошено на сендвиче, изнајмљивање аутобуса, дневнице за посету парку у Бањалуци, трошкови организације, хонорари за виђеније учеснике). Мора се планирати буџет за следећу представу.

Од тога зависе приходи Организације за истраживање организованог криминала и корупције (OCCRP) и њеног главешине Друа Саливена. Где је Саливен – ту је и шеф Горан Свилановић. Обојица воле Сарајево и његове (б)пехаре. Логично, у БиХ и како они воле да кажу, у региону ништа се не догађа без знања председавајућег фонда Колберг, Кравис, Робертс (ККР) генерала Петреуса. Пре њих су, а вероватно су и даље присутни, јер још има пара међ Србима, и Барбур–Грифит–Роџерс и господин Грег Стивенс. Вероватно су ово све службена имена као некад кад се Едвард звао Бевц, Јован – Жарко или Иван – Стева, а може и обрнуто. Све се подигло, ради одбране демократије. Паре и отимање власти нису циљ. Сви који знамо да отимање власти и паре јесу циљ и то још кажемо јавно, бићемо проглашени непријатељима напретка.

Ако је за утеху, није боље ни у белом свету. Амерички владари (читај Ротшилди, банкари и Пентагон) преко своје војне послуге НАТО злочинаца, Сорош фонда (који би требало да обезбеди кадрове за управљање новоосвојеним областима) кренули су на православну Русију. Опкољавају је са свих страна, тврдећи да се Русија спрема да нападне евроунијате или неког другог. Није важно. Важно је да се лажи причају. Више није ни важно што у те приче мало ко верује. Зло које су носили у себи, пустили су напоље. Међу народе.

ЗЛО ЈЕ ПУШТЕНО Кад се зло једном пусти, тешко га је зауздати. Не зна се где ће завршити, коме ће се о главу обити, где и кад ће се то догодити, али једино је сигурно да се пуштено зло увек окрене против свог дугогодишњег тамничара. Чак ни зло не воли свог апсанџију. Ваљало би то имати на уму. Не могу недељама у богатој и уређеној држави Канади обичан шумски пожар да угасе, а мисле да ће злом победити зло које су међу људе послали.

Давно пре садашње учености и памети важило је: Vulnerant omnes, ultima necat (Рањава свака, но убија последња). У средњем веку ово је био обавезан напис на кулама са сатом, у градовима и варошицама где је латинско писмо било званично. Човек са сваким откуцаним сатом је ближи овоземаљској смрти. Намера аутора натписа је била да се тога сетимо са сваким откуцајем пуног сата.

Има и у Срба народних изрека – Пије, као да му је последња; Ради, као да више никад неће радити – оне опомињу да је време које имамо пролазно, али и једино стварно богатство којим појединац располаже. Богатство које је на почетку неизмерно или се то нама само чини, да би се протоком времена оно умањивало. Све материјално би се у већини случајева умножавало и чинило нас срећним, али наше једино богатство би се неумољиво трошило. Тако је од како је света и века. Све нам је познато. И ученим и онима којима школа није ишла од руке. Зашто онда све радимо супротно?

Не смемо заборавити Србе који леже у евроунијатским казаматима само што су Срби. Могу хашке силеџије, турске апсанџије и НАТО неосуђени ратни злочинци трућати о правди и законима, али ми Срби смо њихову „правду“ осетили. Зато чувајмо државу Србију. Она је једино што имамо. Што је наше. Правду, евроунијатско-натовску смо доживели. Кад им је таква правда, кривду не морамо замишљати.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *