Почетна / Свет / „Трећи светски рат” због Сирије

„Трећи светски рат” због Сирије

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Постаје све извесније да ће војска Башара Асада тешко још дуго да издржи, али може ли Владимир Путин да изведе и у Сирији исти трик као у Донбасу – да ратује и побеђује, а да притом остане „невидљив“?

Као муња, свет је недавно облетела вест са израелског сајта да је Русија Владимира Путина наводно послала борбене авионе и хиљаде војника у помоћ сиријском председнику Башару Асаду. Сензационална новост са маленог сајта није била тачна, али је показала да се нешто озбиљно иза брега ваља. А „ваљали“ су се, наравно, Американци – жарко желећи да укажу целом свету како Путин и Асад нешто раде испод жита. Па да, уз то, још и оптужбе за избегличку кризу у Европи пренесу на Русију, као да читав проблем нису изазвали Вашингтон и његови савезници са Блиског истока и из Европе. Јер, ко би други био крив за избегличку драму, до лидери Русије и Сирије – који не желе да се предају. И нико не сме рећи да је прави кривац онај који већ четири и по године оружјем напада изабрану власт једне суверене државе. Требало би поново што више оцрнити Путина који, по легалном позиву, притиче у помоћ сиријским властима, испорукама наоружања по уговорима закљученим још пре избијања грађанског рата, као и слањем војних инструктора.

 

ПУТ У ЋОРСОКАК

Када је цео свет видео да је сиријска „демократска опозиција“ само променила маску и претворила се у Исламску државу, Америка је променила тактику. Сада „бомбардује“ положаје ИД, али све некако на начин да Асад постаје слабији на терену, а његови опоненти јачају и заузимају позиције. Москва је схватила да времена за чекање више нема и да ће Дамаск изгубити рат који се уопште не води против „исламиста“ већ против Американаца. Они су, као случајно, ратницима калифата предали у руке више од две хиљаде модерних оклопних теренаца „хамер“ – управо онаквих какви су најпотребнији за борбе у брдско-пустињским областима Блиског истока. Остала су, наравно, без ваљаног објашњења и питања: одакле исламистима ново америчко лако наоружање и зашто је нафта толико појефтинила на светском тржишту баш од када су они преузели нека од најиздашнијих ирачких налазишта? И да ли њих Америка, заправо, засипа бомбама или доларима?

[restrictedarea]

Зато је Путин ових дана из Владивостока поручио да би се требало заједничким снагама борити против тероризма. „Какав напредак може да буде у регионима које контролише такозвана Исламска држава? То је немогуће. Људи беже оданде. Они уништавају стотине хиљада људи, дижу у ваздух споменике културе, спаљују живе људе или их утапају, секу им главе. Како да живе тамо? Наравно да беже. Ако ми ујединимо напоре на овим правцима онда ћемо имати позитивне резултате, ако будемо деловали раздвојено и свађали се међусобно поводом квазидемократских принципа и процедура на појединим територијама, онда ће нас то одвести у још већи ћорсокак“, упозорио је руски лидер и истакао да Москва жели да формира међународну коалицију за борбу против тероризма и екстремизма.

„Са тим циљем обављамо консултације и са нашим америчким партнерима. Лично сам о томе телефоном разговарао са председником САД. Разговарао сам о овом питању и са председником Турске, са руководством Саудијске Арабије, са краљем Јордана, са председником Египта, и са другим нашим партнерима. Такође, одржавају се контакти по линији војних ресора. Наравно, ми знамо да постоје различити приступи према догађајима у Сирији. Али, људи не беже од режима Башара Асада. Беже од ИД, која осваја територије, укључујући значајне територије у Сирији и Ираку. Они чине права зверства и људи беже“, рекао је Путин.

 

РАЗМЕНА ПРЕТЊИ

Овим речима он је поново, као и пре неколико година, подвукао да Русија има озбиљне интересе у Сирији. Тиме је демантовао поједине тврдње са Запада да ће Кремљ подвући реп и препустити другим силама да у Сирији вршљају по свом нахођењу – упркос томе што је Дамаск све теже бранити. На исти начин, Москва се понаша и у украјинској кризи, али је Донбас ипак много ближи руским границама него Дамаск. Путинова напомена о томе да је разговарао са „америчким партнерима“, не открива више о садржају тих разговора. Требало би приметити да Путин јавно позива Барака Обаму да заједнички ратују против сиријских исламиста – које је управо Америка доскоро и јавно подржавала. Све то, наизглед, нема много логике и баш зато сведочи да је ситуација веома озбиљна.

Са друге стране, када из Вашингтона позивају Путина да „помогне“ у решавању сиријске кризе, они подразумевају збацивање Асада са власти и довођење својих „опозиционара“, што нема говора да би Кремљ прихватио јер тиме губи све. Зато је веома могуће да се руско-амерички „сиријски дијалог“ заправо своди на размену мање или више отворених претњи, у недостатку какве-такве компромисне формуле. Уосталом, сви се сећају да је криза у Украјини букнула управо пошто је Путин 2013. жестоко поразио Обаму у дипломатској борби за Сирију – која је у једном тренутку озбиљно замирисала на „Трећи светски рат“, посебно када су и Кремљ и Бела кућа послали своје ратне бродове у Медитеран. Оно што забрињава јесте чињеница да су се на светској сцени већ искристалисала два војна блока. Са једне стране НАТО и његови савезници, а са друге Кина, Русија и још неколико земаља. Ова блоковска подела јасно се видела на прошлонедељној војној паради у Пекингу, где је од лидера НАТО држава присуствовао једино чешки председник Милош Земан.

Путин је у Владивостоку – одмах по повратку из Кине – подвукао да је рано говорити о директној руској интервенцији у Сирији. „Водићемо консултације са нашим сиријским пријатељима и са државама региона. Говорити о томе да смо ми спремни данас да учествујемо у војним операцијама, за сада је преурањено, али ми пружамо Сирији доста озбиљну подршку, и у техници, и у обуци војника, и у наоружању“, рекао је председник Русије, наглашавајући да амерички ваздушни удари по позицијама ИД немају већу ефикасност. „Обједињавање напора у борби против тероризма требало би да се одвија паралелно са политичким процесом у самој Сирији. И председник Сирије је с тим сагласан, укључујући и одржавање ванредних парламентарних избора и успостављање контаката са такозваном здравом опозицијом и њен улазак у извршну власт. То је првенствено унутарсиријско питање, ми никоме ништа не намећемо, али смо спремни да помогнемо тај дијалог“, нагласио је Путин.

Недуго после ове Путинове изјаве, руског шефа дипломатије Сергеја Лаврова назвао је амерички колега Џон Кери – „забринут због руских војних активности у Сирији“. Лавров је Керију објаснио да Русија већ годинама помаже званични Дамаск у борби против тероризма и да то никада није скривала, али да Москва за сада не планира директан војни ангажман у Сирији. Како је и сам Путин нагласио, војне испоруке Асаду спроводе се по уговорима који су закључени још пре избијања сукоба 2011. године, односно такозваног „Арапског пролећа“. Наравно, да није руске војне подршке, Асад сигурно не би издржао практично сам против уједињеног светског џихада, опремљеног најмодернијим пешадијским наоружањем и транспортним средствима, као и тенковима и артиљеријом. А пре свега, снабдевеним милијардама долара и практично неограниченом регрутном базом.

АСАД – „ФЕРДИНАНД“?

Асадов отпор током четири и по године интензивне војне кампање не може трајати бесконачно, имајући у виду много моћнију силу која се бори против њега. Како се све више смањују његове маневарске могућности и територија коју контролише, западни медији све чешће задају питање – да ли ће се Русија директно укључити у сукоб? Иако је Путин дао одговор да „за сада неће“, читав проблем је много дубљи и комплекснији. Москва, наравно, не жели да шаље своје војнике на удаљено ратиште, притом у сасвим другачије поднебље, где се Руси свакако не би осећали као код куће. Такође, Асадове снаге су на многим правцима далеко потиснуте, па би увлачење у овај рат био изузетно тежак и ризичан подухват. Али и веома скуп, што је у условима економске кризе и санкција најмање пожељно за власт у Кремљу.

Међутим, постоји и други угао посматрања ове ситуације. Уколико Американци однесу победу у Сирији, то ће из корена изменити геополитичку и геоекономску ситуацију на Блиском истоку и много шире. Вашингтон ће поново ставити под контролу кључне транспортне и енергетске коридоре, па се може надати обнови тоталног утицаја – од Медитерана до Кине. Сирија је, досад, била главни камен спотицања на том путу. Са друге стране, Москва задржава активно присуство својих војних бродова у Медитерану, управо на линији Севастопољ – Тартус, који је, као важна лука у Сирији, једина преостала руска поморска база изван граница бившег СССР-а.

Требало би имати у виду да је амерички новинар Дејв Хоџс још у јануару написао да ће „Трећи светски рат почети у Сирији“ онога тренутка када се Асад нађе пред потпуним поразом. Према његовим речима, Путин, који је досад потрошио стотине милијарди долара на обнову руске војне силе, неће дозволити пад Сирије у америчке руке јер би то означило крах његових планова за изградњу глобалне поморске моћи. „Ако Русија постане морска сила, у комбинацији са својом огромном копненом снагом, она може владати светом“, уверен је Хоџс и тврди да је Москва претила Вашингтону нуклеарним оружјем и инвазијом на Аљаску у случају да Американци нападну Сирију. Хоџс, заправо, тврди да ће „Трећи светски рат“ да почне у Сирији „онда када Русија дође у помоћ Асаду јер су његове снаге готово уништене“. „САД нису преусмериле значајна војна средства са Средњег истока од када је почела криза у Украјини. Будно пратите шта се у Сирији догађа. ‚Трећи светски рат‘ ће започети у Сирији, а Асад ће највероватније постати надвојвода Фердинанд“, поручио је Хоџс.

Ове речи би, несумњиво, могле да буду протумачене као још једна у низу популарних теорија завере, да се последњих недеља догађаји нису почели одвијати баш по Хоџсовом сценарију, који је он објавио пре скоро годину дана. Путин признаје да је Русија све ангажованија у Сирији, као и да разматра директну интервенцију, док је Асадова војска потпуно исцрпљена. Одједном, појављују се вести о руским авионима и хиљадама војника у Сирији док амерички званичници поручују да би то водило „продубљивању конфликта“, што доказује да Вашингтон није заинтересован да Сирију напусте терористи – већ да оде Асад. Американци су саопштили и да ће ударе на сиријску наоружану опозицију сматрати за непријатељски чин, а управо су то снаге против којих се боре Асад и Русија.

ПОСЛЕДЊА ПОНУДА

Тако добијају логику Путинове речи да би у Сирији требало „удружити напоре“, као и да је Асад спреман да подели власт са опозицијом, што заправо може да личи на неку врсту последње понуде Москве и Дамаска. Јер, ако Руси заиста војно умарширају у Сирију, они ће се тамо суочити директно са Американцима, који су већ одавно на терену, под маском „демократске опозиције“. Зато Путин поручује да „неће журити“, али индиректно најављује да ову опцију оставља отвореном, у случају да ствари по Асада крену лоше. Овако посматрано, то би могла бити потврда Хоџсових речи, ма како то у овом тренутку изгледало готово немогуће. Уосталом, европски лидери су само месец дана пре почетка Првог светског рата безбрижно уживали у пецању, планинарењу и сунчању. Оно што у овом тренутку постаје све извесније јесте да Асад не може превише дуго да издржи уколико не добије снажну подршку са стране. Али, главно је питање: да ли може Путин да изведе и у Сирији исти трик као у Донбасу – да ратује и побеђује, а да притом остане „невидљив“?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *