Активирање традиционалних непријатеља Русије

Кримско-татарски адут Запада 

 Пише Зоран Милошевић

Од присаједињења Крима с Русијом много се говори о „тешкој судбини“ кримских Татара под руском чизмом. У овоме посебно предњачи Турска, која од Москве тражи већа права за њих него што је и сама спремна да им да (негира им се национално изјашњавање). Ово се може протумачити само као покушај поновног стављања у погон националне заједнице која је увек до сада била орна за борбу против Русије

Председник Турске, Реџеп Тајип Ердоган, обратио се 18. маја 2015. јавности поводом „71-годишњице депортације кримских Татара“ обећавши да ће се Турска „борити за право кримских Татара да живе безбедно и срећно у својој отаџбини“. Ердоган је још нагласио да су тачно пре 71 годину кримски Татари насилно депортовани из своје отаџбине. „Преживљено 18. маја 1944. године, као и потоњи догађаји у историји, записани су као црни, упозоравајући. Ово насиље и тиранија неће бити заборављени. На овај дан се ми сећамо трауме од пре 71 годину, са тугом и милосрђем, као и све своје погинуле браће – кримских Татара. Наш дуг је да их памтимо“ – цитира турског председника агенција „Анадолија“.

 

КАД ТУРСКА ОПТУЖУЈЕ ЗА ГЕНОЦИД

Решење се тражило и на Светском конгресу кримско-татарског народа, у Анкари од 31. јула до 2. августа 2015. године, под покровитељством Ердогана. Није недостајало антируских изјава. На пример, Мустафа Џемиљев, лидер кримских Татара из иностранства, рекао је да ће „руско нуклеарно оружје, уколико буде размештено на Криму, бити уперено против Турске“, те је замолио Анкару да активно ради на томе да се „прекрати анексија полуострва“.

Конгрес у Турској (учествовали су представници из 12 држава) усвојио је резолуцију коју је упутио УН и „прогресивном делу човечанства“ са позивом да се призна „геноцид“ над кримским Татарима који је Русија спроводила од момента ликвидације Кримског ханства (1783). Поред резолуције, Конгрес је донео још неке одлуке: оснивање војне јединице – бригаде за ослобађање Крима, прикупљање новца ради финансирања „ослобађања Крима“, као и распаљивање међурелигиозних и међуетничких сукоба на Криму како би се изборили за своја права и право на самоопредељење.

Уочи конгреса, турске власти су почеле да инсистирају на „кршењу права кримских Татара“, преноси портал Корреспондент.net. „Становници Крима, посебно Татари, подвргнути су притисцима и нападима“, рекао је министар спољних послова Турске Мевлут Чавушоглу и ситуацију оценио као „неприхватљиву“. Он је, у изјави од 3. априла 2015. године, додао да ће Турска на Крим послати незваничну посматрачку мисију.

Зашто се, дакле, Турска сетила кримских Татара?

Према листу „Одна Родина“, то је због важности Крима, одакле иде коридор ка обалама Сирије, а њега желе да контролишу САД. Због тога САД подстичу Турску да активира татарску карту, а иза Ердоганове изјаве на поменутом Конгресу „да Турска не признаје, нити ће икада признати присаједињење Крима Русији“, стоји прекоокеански спонзор, наводи geo-politica.info.

[restrictedarea]

 

ПРОВЕРЕНИ ИНСТРУМЕНТ ЗА БОРБУ ПРОТИВ РУСИЈЕ

Кримско-татарска карта је, дакле, убачена у игру, а Татари су идеални за манипулацију и политичку (зло)употребу, што сведочи о томе да нису извукли поуке из властите историје, а посебно из грешака учињених током Другог светског рата. Наиме, током окупације Крима (новембар 1941. – мај 1944.) Немци су организовали Одреде самоодбране за борбу против партизана, а највећи број војника дали су кримски Татари, око 14.000, те још око 11.000 за жандармерију, стражаре у логорима итд. После пораза од Црвене армије остаци татарских колаборациониста повукли су се са Крима и заједно са немачком војском формирали  Татарски планински ловачки пук СС који се повлачио ка Немачкој.

На другој страни, 1. јуна 1943. године, према извештају Обласног комитета Комунистичке партије Крима, у партизанским одредима било је свега шест кримских Татара, а крајем 1944. године 391. Већина је остала верна нацистичкој Немачкој. Иначе, од почетка напада на СССР па до краја рата међу партизанима стално је било само 20 кримских Татара.

После завршетка Другог светског рата, кримски Татари су оптужени за сарадњу са нацистима и према решењу власти од 11. маја 1944, 18. маја исте године започето је њихово пресељавање у Узбекистан, Казахстан и Таџикистан. Са Крима је исељено 228.542 становника, а од тога 191.014 Татара (више од 47.000 породица).

У образложењу одлуке о пресељењу написано је да су поред служења у немачкој армији, обављања полицијске службе, службе у систему затвора и логора, масовно дезертирали из Црвене армије 1941. године (око 20.000 од 35.000, колико их је било мобилисано). Истовремено, око 25.000 Татара је  служило нацистима.

Током ослобођења Крима и после тога припадници НКВД (претходник КГБ) у „чисткама“ током априла и маја 1944. године осудили су као „издајнике отаџбине“ око 5.000 колаборациониста, а већину су чинили кримски Татари.

Пресељени Татари започели су 1956. године „борбу за повратак на Крим“, али им то није омогућено до 1989, иако су државне власти Совјетског Савеза 9. јануара 1974. донеле одлуку да се укида указ о пресељењу кримских Татара.

Тренутно, на Криму живи око 250.000 Татара, тј. чине око 22 одсто становника.

Године 1991. кримски Татари су сазвали Други курултај (парламент) како би створили систем националне самоуправе, а сваких пет година се бирају посланици. Курултај формира извршни орган (владу) – меџилис кримско-татарског народа. До прошле године ова организација кримских Татара није била уписана у регистар Руске Федерације, наводи портал regnum.ru.

Одговор за оклевање да се меџилис упише у регистар руских друштвених организација вероватно треба тражити у понашању лидера владе кримских Татара, која повратак Крима у састав Русије није дочекала са одобравањем, али брза операција руских служби безбедности онемогућила је било какву реакцију, јер је обезглавила групације исламиста на полуострву већ обучене за борбу (већина их је побегла у Турску) тако да сем вербалне побуне није било других. Међутим, крајем јула и почетком августа 2015. године лидери меџилиса кримских Татара су у својим јавним наступима почели да истичу „како живе у ужасним условима руске окупације“ и траже међународну заштиту, обративши се САД, Европској унији и Турској.

Ко су кримски Татари

Татара има у свету око 500.000, док их је на Криму 266.000. Такође, у Турској живи између 100.000 и 150.000 припадника овог народа (према проценама, јер у овој држави није дозвољено на попису становништва уписивати националност).

Кримски Татари су народ који се формирао на Криму у периоду од 13. до 17. века, говоре кримско-татарским језиком, што припада турској групи алтајске породице језика. Већина кримских Татара су муслимани – сунити.

Кључни догађај за кримске Татаре је заузимање полуострва од стране Османске империје 1475. године, од када се формира идеологија Pax Ottomana, „културни простор Османске империје“. Од тада се на полуострву шири ислам, који су углавном прихватили Татари. Крајем века, под окриљем Османске империје ударени су темељи формирања кримско        -татарског етноса, али и политичке доминације ‒ Кримско ханство, при чему је ислам постао основа идентитета, али и државна, привилегована религија на целом полуострву. Резултат је био појава имена „Татари“ и асимилација и консолидација различитих етничких заједница у једну – препознату као кримски Татари. Тада су асимиловане и бројне хришћанске заједнице Грка, Алана, Гота и Черкеза, које су прихватиле и језик кримских Татара као свој. Но, и поред великог притиска да се становници полуострва асимилују, већина житеља села остала је хришћанска (попис становништва 1542. године). Генетска истраживања показују да тек 32 одсто кримских Татара носи свој ген R1a1, док остатак међу онима који се изјашњавају као припадници ове заједнице има гене асимилованих народа.

Кримско ханство постојало је од 1441. до 1783. године и било је зависно од Османске империје. Владајућа династија на Криму била је из рода Герајева (Гирајева) коју је основао Хаџи I Герај. Током епохе ханства догодио се процват културе кримских Татара, а најпознатији је песник из те епохе Ашик Умер.

Од 16. века Кримско ханство налазило се у сталном рату са Московском државом и Речи Посполитом (пољско-литванском државом). Кримски Татари су формирали тзв. пљачкашку економију која се заснивала на крађи и одвођењу становника руских села у ропство а потом су продавани на тржишту робља у граду Кефи (савремена Теодосија) у Турској, Арабији и на Блиском истоку. Године 1571. кримски Татари су са 40.000 војника и под командом хана Девлета I Гераја стигли до Москве и заузели цео град, са изузетком Кремља (тврђаве). Следеће године, иако су скупили војску од 120.000 људи (мобилисали су и Турке, Черкезе и Ногајце) доживели су пораз у бици код Малодјаха, што је пацификовало даље политичке претензије Кримског ханства.

Године 1763. руска војска под командом фелдмаршала Христифора Миниха спалила је важно утврђење Бахчисарај и опустошила предгорњи Крим, а 1783. године као резултат победе над Османском империјом Крим је ослобођен и припојен Русији. Русија је кримско-татарској световној и религиозној елити обезбедила сва права као и својој, подаци су портала voprosik.net.

[/restrictedarea]