Почетна / Свет / Закопавање ратних секира

Закопавање ратних секира

за „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић
Док враг не однесе шалу: Ангела Меркел се решила на потез који би могао да допринесе смиривању ускључалих политичких страсти у (вербалном) рату немачке ароганције и грчког пркоса – позвала је напокон Алексиса Ципраса да званично посети Берлин

Једна умирујућа и отрежњујућа порука и сигнал из Берлина у захукталом и запаљивом вербалном немачко-грчком рату: више угледних и утицајних личности из редова (владајуће) Социјалдемократске партије (СПД) и (опозиционих) Зелених затражило је да се у (жестоком) спору око репарација изађе у сусрет захтевима Атине.

До сада је званични Берлин реаговао реско и одбојно: за Немачку је то питање правно и дефинитивно скинуто с дневног реда. Било је повремених, углавном медијских упозорења да та, за Немце очито крајње деликатна и неугодна тема, поред правне, има моралну и политичку димензију.

Неспорно је, упозоравало се, а на то су подсећали и неки немачки историчари, да су, у време Другог светског рата и окупације Грчке, нацисти и Вермахт масакрирали жене и децу, депортовали десетине хиљада (више од 50 000) Јевреја у Аушвиц, економски израубовали земљу и уништили њену инфраструктуру.

Та зверства из времена окупације од 1941. до 1945 наједном су поново (тема је потезана неколико пута и раније) ових дана, седамдесет година касније, грунула свом снагом у политички фокус. И, такође изнова, поставила питање односа Немачке према (сопственој) историјској кривици.

БЕЗ ПОДВЛАЧЕЊА ЦРТЕ Сада су се (минули понедељак) први пут јавно, дисонантнијим тоном у односу на изричиту званичну одбојност, огласила нека звучна имена немачке политичке сцене. Међу њима су се нашли Газине Шван, председница комисије СПД за основне вредности и (два пута) кандидаткиња за највиши, иако не и најважнији положај у земљи, председнички трон, затим заменик председника Социјалдемократске партије Ралф Штегнер и шеф посланичког клуба Зелених у Бундестагу Антон Хофрајтер. Пре овога се, од политичких странака заступљених у Бундестагу, само „Левица“ изјаснила за плаћање ратне одштете Грчкој.

Газине Шван: „За мене је политички случај потпуно јасан, треба да финансијски изађемо у сусрет жртвама и њиховој родбини. Било би, с немачке стране, добро, кад се ради о прошлости, да најпре почистимо испред сопственог прага. Треба једноставно признати да смо у Грчкој починили ужасна недела.“

Ралф Штегнер: „Не треба да (по)везујемо актуелну расправу око (дужничке) еврокризе с репарацијама. Уверен сам, независно од кризе, да бисмо морали да расправљамо о тој теми. Реч је о нашем односу према сопственој историји. Против тога сам да се подвлачи црта: постоје, и деценијама касније, питања која треба правно решити.“

Антон Хофрајтер: „Немачка не може грчке захтеве једноставно бацити под тепих. Ово раздобље, ни морално ни правно, није дефинитивно закључено. Влада би добро учинила ако би отворила разговоре с Грчком о злочинима почињеним у овој земљи и пронашла одговарајуће решење.“

[restrictedarea]

Овиме је, подсетио је „Шпигл“ високо „деликатна, сензибилна тема“ – о којој је „Печат“, иначе, писао у једном од претходних бројева – добила додатну „храну“.

Да подсетимо: Грчка је, за разлику од нас и других земаља, неколико пута после рата покретала питање репарација. Увек узалуд. Немачки званичници, најпре у Западној Немачкој, потом и у поново уједињеној земљи, под разним изговорима су промптно одбијали чак и да разговарају о томе.

Једно време су се, наиме, позивали на Лондонску конференцију из 1953, која је репарације скинула с дневног реда све док се не потпише мировни уговор с Немачком. То је, коначно, учињено преговорима о такозваним спољним околностима (поновног) немачког уједињења. Из тих преговора је, међутим, Грчка, као уосталом и толико других земаља аспираната, кад се радило о репарацијама, била искључена. Вештим дипломатским маневрима тадашњи (западно)немачки канцелар Хелмут Кол и његов шеф дипломатије Ханс Дитрих Геншер испословали су да се ти преговори одвијају у „ужем кругу“: четири силе ратне победнице (Совјетски Савез, САД, Велика Британија, Француска) и две (тада још постојеће, одвојене) немачке државе, Западна и Источна.

Грозничав дипломатски напор је, такође, уложен да се завршни документ, који је фактички имао снагу мировног уговора, тако не именује. Пошто репарације у њему нису споменуте (три западне силе су саопштиле да их то, из различитих разлога, уопште не интересује, Москва је била принуђена да се повуче) влада је ту чињеницу користила, а чини то и данас, тврдећи упорно да је неугодна тема не само у моралном и политичком него и (можда понајвише) у финансијском смислу дефинитивно скинута с дневног реда. Упркос чињеници да су и правни експерти Бундестага, у анализи прављеној управо овим поводом и из ових разлога, изразили озбиљне резерве и сумње у ваљаност таквог става и тумачења.

ПОВРАТАК ОТПИСАНЕ ТЕМЕ „Сензибилну“ и отписану тему је у политичку орбиту изнова, и то веома снажно и изричито, лансирала сада већ владајућа, грчка „Сириза“. Учинила је то у предизборној кампањи, а потом захтев и формализовала. Нови грчки премијер Алексис Ципрас је ово питање схватио као морални дуг (свим) жртвама Другог светског рата. У разговору с немачким новинарима, подсетио је да су после уједињења (1990.) били створени правни и политички услови да се „ово питање разјасни“. Немачка влада је, међутим, констатовао је Ципрас, прибегла „одуговлачењу, ћутању и правним триковима“. Грчки премијер је недавно иницирао формирање посебног парламентарног одбора који ће се позабавити овом темом, а његов шеф дипломатије Никос Коцијас је званично у Берлину покренуо питање репарација.

Када је нова грчка влада (изнова) наишла на тврдо затворена (званична) немачка врата, политичке страсти су се усковитлале и ситуација је доведена до усијања претњом из Атине, а у томе је био најгрлатији и најизричитији Ципрасов коалициони (десничарски) партнер, иначе министар одбране Панос Каменос, да ће, ако друкчије не иде, део репарација намирити запленом немачке имовине у Грчкој.

Каменосово иритирање Немаца није остало (само) на томе. Запретио је да ће, ако се не изађу у сусрет грчким захтевима за безусловном финансијском помоћи, „преплавити Европу“ мигрантима. Окомио се посебно на немачког министра финансија Волфганга Шојблеа, оптужујући га да, лиферујући готово свакодневно антигрчка саопштења, води психолошки рат против његове земље, оптужујући Грке за корупцију, иако (ни) његове „руке нису чисте“.

Извукао је „из архива“ аферу с мутним финансирањем Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) у чијем се средишту својевремено нашао Хелмут Кол, а која је 2000. „одувала“ и Шојблеа са чела конзервативне странке чије кормило је потом преузела и чврсто га и данас држи Ангела Меркел. Својим изјавама Шојбле „контаминира односе између две земље“, рекао је Каменос у интервјуу „Билду“, булеварском (иначе високотиражном) дневнику који се истакао у хушкачкој кампањи против Грчке.

Да се задржимо кратко још на Каменосу и његовим изјавама: „Изгубили смо много новца због санкција Русији, где иде седамдесет одсто извоза грчких пољопривредних производа, трпимо губитке у, национално изузетно важном, туризму, четвртина гостију су Руси, такозвани пакети помоћи ништа нису помогли грађанима, све је отишло банкама, не можемо вечито трпати дуг на дуг (на ту тему један немачки лист је ‚видео‘ Грчку на болничком кревету у интензивној нези: пацијенту у једну руку дају трансфузију крви, из друге извлаче крв!) потребно је отписивање, како је учињено у случају Немачке 1953, после чега је стала на ноге, ако ‚експлодира‘ Грчка, настаће домино ефекат, следе Шпанија, Италија и, на крају – сама Немачка.“

ШОЈБЛЕОВА ОСВЕТА Немачком министру финансија, који се, уз Меркелову, најчешће налазио на нишану грчких медија и њихових карикатуриста (представљан је као гаулајтер) било је, и без Каменосове јетке опаске, доста разлога и повода да „прокључа од гнева“: оптужио је Ципрасову владу да је „потпуно разорила (његово) поверење“, да крши договоре и чак „лаже сопствени народ“.

На предавању у Задужбини „Конрад Аденауер“ (минули понедељак) изнова је, веома одлучно, одбио грчке захтеве за враћањем зајма који су нацисти, принудом, у време окупације, узели од тамошње националне банке (476 милиона рајхсмарака) и плаћањем ратних репарација. На овај начин Атина неће решити дужничке проблеме, а ко то обећава народу, одсекао је Шојбле, не говори истину. Ципраса је, иначе, у директном разговору драстично ставио пред избор: да се одрекне изборних обећања или да пропадне.

Љутњу на Каменоса Мартин Шулц, социјалдемократа, преточио је у директан захтев Ципрасу да се неизоставно „одрекне коалиционог партнера“. Шулц је направио необично поређење: слон би се понашао дипломатски финије у стакларској радњи него што то Каменос чини на политичкој сцени. И констатовао: коалиција левичара (Сириза) с десничарским популистом (Каменос) била је „велика грешка“.

Занимљиво је да се репарацијама, макар у потаји, бавила и претходна грчка влада. На њен захтев направљена је о томе студија 2013. године, која је све доскора држана у строгој тајности: бивша власт, по свему судећи, није имала храбрости да „зачикава“ званични Берлин. Постојање те студије обелоданио је недавно грчки лист „То вима“, тврдећи да се у њој барата могућим захтевом на рачун ратне одштете у висини до чак 332 милијарде евра. Цифра коју су помињали представници нових власти у „запаљивом“ дијалогу с Берлином знатно је умеренија, испод двеста милијарди евра.

Оно што је сасвим прецизно израчунато јесте принудна „позајмица“ нацистима из времена грчке окупације: 476 милиона рајхсмарака. Прерачунато, данас би то била такође астрономска сума. Међу онима који глатко одбијају грчки захтев за репарацијама има људи који верују да би овај неспорни „зајам“, ипак, требало вратити. Уверени су, такође, да би требало обештетити жртве злочина које су починили нацисти, попут масакра у селу Дистомо, где су есесовци 10. јуна 1944. године извршили крвави масакр: ликвидирано је 218 деце, жена и старијих особа.

Ратна одштета је, као тема, доминирала приликом прошлогодишње посете немачког председника Јоахима Гаука Грчкој. С њом га је, кажу, више пута директно суочавао доскорашњи грчки председник Папуљас. Узалуд: Гаук је заступао „тврду“ и одбојну владину позицију.

ПОЗИВ ИЗ БЕРЛИНА Последњих дана у немачким медијима се јављају, истина, обазрива упозорења да Немачка не би баш морала да буде потпуно „глува“ за све грчке захтеве. Спомиње се, поред осталог, и идеја о оснивању посебне фондације преко које би се исплаћивала одштета жртвама нацистичких злодела. Новац би ишао „појединцима а не Ципрасу“ и празној државној каси. Политички би то, констатује се, био добар сигнал: влада то чини, ето, из убеђења а не под притиском. Тако би се „прошлост одвојила од уплитања у садашњост“.

И, коначно, вест која се „кандидовала“ за поднаслов овог текста: очигледно схватајући да би враг могао да однесе шалу, Ангела Меркел се решила на потез који би могао да допринесе смиривању ускључалих политичких страсти и „закопавању секира“ у све запаљивијем вербалном рату између немачке ароганције и грчког пркоса. Позвала је, напокон, Алексиса Ципраса да званично посети (у понедељак) Берлин.

На питања немачких новинара зашто је до сада „заобилазио“ Немачку, грчки премијер је увек одговарао: не иде тамо где није позван. Ако такав позив из Берлина стигне, одмах ће се, рекао је, одазвати. Позив је, ето, стигао.

Меркелова и Ципрас су се, иначе, већ сретали, али „успут“, на самитима Европске уније, као што је то било, последњи пут, у четвртак и петак у Бриселу. Права и прва прилика за озбиљан разговор се коначно указала: следећи понедељак у Берлину.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *