„Стубови културе“, једна прича

Пише Смиљка Исаковић 

Национални савет за културу, чији је рад јавни, изабрао је илегалу уместо јавности, те се тек недавно огласио (две године после  конституисања) и то у вези са својим хонорарима

Да није недавно било острашћених полемика по новинама са Министарством културе и министром лично, грађани Србије не би знали да већ преко две године постоји Национални савет за културу.  Скупштина Србије изабрала је чланове  25. маја, а Савет је конституисан  12. јула 2011. са мандатом од пет година. Чланови Националног савета за културу су Милета Продановић, Весна Ињац Малбаша, Милица Тодоровић, Душан Ковачевић, Марина Нешковић, Душко Паунковић, Александар Денић, Слободан Вујовић, Душан Оташевић, Миро Вуксановић, Егон Савин, Гордана Комад Арсенијевић, Карољ Вичек, Мухедин Фијуљанин, Горан Паскаљевић, Исидора Жебељан, Мирослав Могоровић, Ивана Стефановић и Жарко Драгојевић.

БОРБА ЗА – ЛИСТУ Њиховом избору претходио је процес дефинисања листе кандидата.  Наиме, по Закону о култури чланови Савета бирају се гласањем у Скупштини из редова угледних и афирмисаних уметника и стручњака у култури, на период од пет година, а кандидати су стављени на листу за избор  на предлог:  владе (4 места) запослених у установама културе (4) репрезентативних уметничких  удружења (4) осталих удружења у култури (1) Српске академије наука и уметности (2) Универзитета уметности (2) и Савета националних мањина (2).  Сви предлагачи могли су да предложе двоструко већи број кандидата, па би о томе гласала Скупштина Србије.  Поводом овог крајње демократског начела настала је борба око тога ко ће доћи на листу.

На састанцима Координационог одбора уметничких удружења Србије (КОО) који је у овом случају био представник репрезентативних уметничких  удружења,  од почетка се водила „крвава“ борба за кандидате.  Наиме, председавајућа Љиљана Ђурић (Удружење драмских уметника) упорно је тражила да се пошаље по једно име за сваку од четири уметничке области, да се посланици не муче са гласањем. Одбор се поделио и посвађао, и на крају је гласањем одређено да се пошаљу по два кандидата за сваку област, како закон допушта.  То су били: за  књижевно стваралаштво и преводилаштво – Душко Паунковић (УКПС) и Адам Пуслојић (УКС); за ликовне, примењене уметности, фотографија –  Велизар Крстић (УЛУС) и Александар Денић (УЛУПУДС); за музичко стваралаштво /композитори извођачи –  Ивана Стефановић (УКС) и Смиљка Исаковић (УМУС); за драмско стваралаштво и кинематографија /писци, редитељи, глумци –  Љиљана Ђурић (СДУС)  и  Жарко Драгојевић (УФУС). С обзиром да није успела да спроведе своју намеру да она буде једини кандидат за драмско стваралаштво, Љиљана Ђурић је тешка срца послала листу у Министарство културе, са личном напоменом да „нажалост, поједина уметничка удружења нису хтела да одустану од својих кандидата, па КОО моли Министарство културе да од предложених осам, Народној скупштини РС предложи четири кандидата“.  Значи, уметници су неодговорни и непослушни, па „молимо тату и маму да децу доведу у ред“.  Министарство за ово није имало никаква законска овлашћења.

ОТВОРЕНА САБОТАЖА На овакво кршење закона и отворену саботажу, уметничка  удружења су реаговала на време, па је комплетан списак ипак стигао до  Скупштине, где се гласало.  Наравно, било је јасно од почетка која ће политичка опција добити гласове 2011. године, а Љиљана Ђурић, иако блиска власти, зачудо није изабрана. Додуше, она се касније утешила националном пензијом за коју је имала првенствено квалификације „друштвеног рада“ у који се ваљда рачунало и манипулисање радом КОО, али то је тема за неку другу причу. Национални савет за културу, чији је рад јавни, изабрао је илегалу уместо јавности, те се огласио тек после две године, и то  у вези са својим хонорарима.  Какав су извештај о раду  подносили Народној скупштини, најмање једном годишње, колика им је законска обавеза, нико не зна.  Толико о јавности, раду и одговорности наших „стубова културе“.