Почетна / Интервју / проф. Салих Селимовић: Пропадамо јер смо се одрекли предака

проф. Салих Селимовић: Пропадамо јер смо се одрекли предака

Разговарала Биљана Живковић

Mуслимани никада нису постали Турци јер су сачували свој матерњи језик, стару традицију и увек су знали своје порекло – каже наш саговорник, појашњавајући узроке историјског раздора Срба муслиманске вероисповести и Срба православаца

Историчар и професор Салих Селимовић врстан је познавалац тема везаних за српско-муслиманске односе и проблеме који су се „провлачили“ кроз нашу, не много срећну, балканску прошлост. Аутор је вредних књига, на десетине студија, научних радова о пореклу и историји Срба муслиманске вероисповести. Објашњавајући за „Печат“ питање порекла данашњих муслимана у Србији, БиХ, Црној Гори, Македонији, КиМ, питање њихових корена, указујући такође и на суштину и природу вишевековне неслоге Срба и муслимана, једног истог народа различитих вера, на почетку разговора, он каже:
„Данашњи муслимани, који су са простора бивше СФРЈ, у већини словенског су порекла. То је у науци неспорно, мада има и оних који би ‚хтели‘, реч је о босанском и делу рашких муслимана, да су богумилског порекла. Не знају или неће да знају да су богумили само једна хришћанска јерес, може се слободно рећи у православљу, а никако неки посебан богумилски народ. Ако је велики део босанских богумила дошао из Рашке, па они су могли да буду само Срби. Богумилством жели да се докаже нека стара посебност, ‚индивидуалитет‘ из којег се временом наводно конституисала бошњачка нација. Покушава да се докаже да постоји неки историјски ‚континуитет‘. Ако су српска племена била доминантна у Рашкој, Зети, Босни, Травунији, Захумљу, Неретви, Усори, Соли и створила српске средњовековне државе, што је у историјској науци неспорно, па којег би то онда могли бити порекла домаћи муслимани по доласку Турака Османлија, од којих ће примати ислам? “

Турци Османлије су од 1389. постепено освајали Рашку земљу!
Дефинитивно су консолидовали своју власт у Рашкој земљи 1455. године. Честим административно-територијалним променама овај простор је укључиван у више санџака: Босански, Скадарски, Херцеговачки, Пећки, Призренски. Крајем 18. века основан је Новопазарски санџак чије је седиште било најдуже у Сјеници. Укинут је 1817. и поново основан Вилајетским законом 1865. у фази општих реформи у Османском царству. Овај санџак је издвојен из Босанског вилајета или пашалука 1877, и припојен новооснованом Косовском вилајету са седиштем у Скопљу у чијем ће саставу остати до ослобођења 1912. Тај Новопазарски санџак формиран 1865. обухватао је казе: Сјеница, Нови Пазар, Митровица, Пљевља, Бијело Поље са Бихором, Пријепоље, Беране, Трговиште (Рожаје), Колашин, Нова Варош и Гусиње. Гусињска каза је одмах после две године била издвојена из Новопазарског санџака и припојена Призренском санџаку. У том обиму Новопазарски санџак је постојао 15 година и није представљао никакв corpus separatum. Већ 1880. је основан Пљеваљски санџак који је обухватао казе Пљевља, Пријепоље и мудирлук Прибој. Почетком 20. века из Новопaзарског санџака издојене су казе Нови Пазар и Митровица и припојене Приштинском санџаку, а казе Беране и Рожаје Пећком санџаку. Иако се град по којем се овај санџак називао није више налазио у њему, и даље је употребљавано исто име. Од остатка Новопазарског санџака формиран је и званично Сјенички санџак 1902. са казама: Сјеница, Бијело Поље, Нова Варош и Вранеш (Доњи Колашин). У дипломатском речнику и политичким манипулацијама Аустро-Угарске и Турске дуго се средишњи простор Старе Рашке или Рашка област називао Новопазарски санџак, иако њега одавно више није било. Аустроугарски цивилни комесар у Пљевљима Теодор Ипен своју књигу „Нови Пазар и Косово“, која је објављена у Бечу 1892. у загради наслова именује као „Стара Рашка“. У једном аустроугарском војнообавештајном елаборату о Косовском вилајету који је објављен у Бечу 1899. каже се: „да је земљоузина између Србије и Црне Горе позната као Рашка“. Касније је остао у употреби само „Санџак“, иако су и у Турској укинути санџаци 1921. године.

 

Тврдите да су ислам прихватале прво властелинске православне породице?
У првом периоду турске окупације ислам су прихватали појединци из властелинских породица, трговци, занатлије и сточари власи у брдско-планинским пределима где је деловање Српске православне цркве било слабије. Власи су били слободнији од земљорадника и вршили су разне помоћне војне службе за Турке. Знатан број хришћана је исламизиран и кроз данак у крви (девширма). Неки родитељи су урезивали крст на чело дечака или им ломили и секли прсте на десној руци како би их спасили да не буду одведени у Истамбул и постали „Турци“ јаничари. Вук Караџић је констатовао повлашћени положај оних који су прешли у ислам следећом реченицом: „Ако се ко од раје потурчи, одмах има сва права као и остали Турци; не само што га неће прекорити пређашњом вером него ће га још свако радије помоћи него рођеног Турчина.“ У руралним срединама исламизација је до краја 15. и половине 16. века била скоро непозната изузев западно од Пљеваља у пределу Буковица. У ретким слуачејвима, у неким паланкама и касабама, исламизација је попримила масовнији карактер и тај талас је потрајао до око 1540. И поред прихватања вере освајача никада домаћи муслимани нису заборавили матерњи језик, а у отменијим круговима се увек писало ћирилицом коју су често називали босанчица, беговско писмо или Стара Србија, како су је они сами називали. Ћирилица и српски језик су били у употреби и на турском двору, а Дубровник је у преписци са турским достојанственицима, који су били пореклом „наше горе лист“, користили ћирилицу и српски језик још од 1420 године! Султан Мехмед Фатих је говорио и грчки и словенски, заправо српски. И касније, када је дошло до радикалније исламизације, ипак су биле сачуване и многе хришћанске и уопште аутохтоне народне традиције и празнци као што су Божић, Савиндан, Ђурђевдан, Видовдан, Младенци. У народном календару код муслимана, поготово у руралним срединама, све до данашњих дана се користи одредница од Божића или до Божића, за Видовдан, по Ђурђевдану или на Прокопље (св. Прокопије) неће да раде. У дубровачком архиву у неким трговачким уговорима појављују се први домаћи исламизирани трговци као што су: Шаин Жуњевић из Глухавице (Глуха Вас), 1430. и 1440, затим „Турчин“ Хамза 1467, Мехмед Хасановић из Никољ-пазара на Лиму, Мехмед из Пријепоља, „Турчин“ Јусуф из Новог Пазара 1483. и др. У првом турском попису Крајишта Иса-бега Исхаковића из 1455. у данашњем тутинском крају није пописан ниједан домаћи муслиман, као ни у Горњем Полимљу, Бродареву, Комаранима, Коритима, Пештери, Старом Влаху, Расу и Сјеници. Његове спахије тимарници, којих је било укупно 180, били су у већини Турци. Спахија хришћана је било 50 који су се постепено исламизирали, јер касније су хришћани тешко могли да уђу у турску војну аристократију. У нахији Влаха Сјенице за време турског пописа 1468/1469. године од 2.106 влашких кућа ниједна није била од домаћих муслимана. У нахији Bарче (Нова Варош) за време турског пописа 1585. од шест крупних феудалаца само је кнез Зулфикар био муслиман…

Ко је од српских породица у Старој Рашкој међу првима окренуо леђа православљу?
Први који су прихватили ислам из редова крупне властеле били су Иса-бег Исхаковић из српске породице Хранушића, Ахмет-паша Херцеговић, трећи син Стјепана Вукчића Косаче, Ахмет-бег Вранешевић, син кнеза Херака Вранеша, као и други његов син Љубо поставши Ибрахим-бег Вранешевић, Скендер-бег Црнојевић, син Ивана Црнојевића, Скендер-бег Михаиловић, Јован-бег Расовац у долини Лима по предању потиче од неког потомка кнеза Мирослава, Иса-бег Краљевић из босанске краљевске куће принц Сигисмунд Котроманић и низ других. Од претка Љуба, сина кнеза Херака, чувени су херцеговачки бегови Љубовићи. У тек основаном Јени Базару, тј. Новом Пазару исламизирано становништво је било у већини већ 1485. године, јер је од 238 кућа 167 било муслиманских, а 71 хришћанска. Међутим, у селима око Новог Пазара и до краја 17. века у већини је живело хришћанско становништво, али је исламизација постепено попримала масовнији карактер. Тада је пописано 56 синова Абдулаха. На другом, тј. супротном крају, у нахијама Кукањ (Пљевља) и Поблаће између Прибоја и Пљеваља 1583. сеоско становништво се масовно исламизирало. У Кукњу је било 82 одсто муслимана, а у Поблаћу 84 одсто. У том периоду је то био јединствен случај. Све остале руралне средине Старе Рашке су још дуго остале у хришћанству. У сјеничком селу Раждагињи је 1477. од 40 кућа биле три муслиманске, а толико је било муслиманских кућа и 1585. Такође у Пријепољу је 1477. пописано 155 домаћинстава и сва су била хришћанска. За време турског пописа Херцеговачког санџака 1477. није било ниједног домаћег „Турчина“ у нахијама Милешеви, Љубовиђи, Матаругама, Поблаћу и Кукњу. И у другим сјеничким селима за време турског пописа из 1585. као што су Баре пописани су први домаћи муслимани као Мехмед Абдулах и Пири Хазир, затим у Црвском од 13 домаћинстава једно је било Сефера, сина Абдулаха и Сугубинама, где је пописан један муслиман Шабан. У целој сјеничкој нахији од 652 домаћинства само је 13 било муслиманских. Тада је нахија Барче (Нова Варош) имала 938 домаћинства од којих су 43 била муслиманска. Ни за време турског пописа 1604. ништа се битно није променило у односу на верску структуру домаћег становништва на подручју Нахије Барче (Нова Варош). Такође је слично стање са исламизацијом домаћег српског православног становништва билo и на подручју Бихора, Бијелог Поља, Вранеша, Сјенице, Пештера, М.. За време турског пописа 1488/1489. године на подручју Бихора нема помена ниједног муслимана. Тек у попису из 1530/1531. године пописано је 20.046 становника од којих је било само 95 домаћих муслимана. Сви становници су означени као власи сточари. Већ за време турског пописа из 1571. било је 1.106 муслиманских домаћинстава или девет одсто. У селима око Пријепоља према једном турском дефтеру из 1531-1533. скоро сва домаћинства су плаћала ђизију што значи да су била хришћанска, јер муслимани нису плаћали тај основни порез. Иако је Пријепоље било касаба за време турског пописа 1585. у њему је имало 33 одсто муслимана. Тек у другој половини 17. века ова касаба је имала већину муслиманског становништва. У бродаревском и комаранском крају између Пријепоља и Бијелог Поља за време турског пописа 1582/1583. пописана су само четири муслиманска домаћинства. Крактеристичан је и пример споре исламизације нахије Бања (Прибој). За време пописа Босанског санџака 1604. у овој нахији је пописано 779 кућа, од којих је било 65 муслиманских или осам одсто.

Наводите и примере касне исламизације.
У селу Орашац код Бродарева, у Општини Пријепоље, део српске породице Томашевић је примио ислам 1869. Ти који су се исламизирали узели су презиме Потурак. На једној фотографији, која је снимљена 1919. године, мајка Ружица Пејовић из околине Пријепоља стоји са два сина – Луком који је православни и Алијом муслиманом. Касно су се исламизирали и неки Срби Гојаци и Ровчани код Пријепоља, као и Марковићи и Драшковићи из околине Новог Пазара, затим неки Ђелоши у Кладници код Сјенице. Бројне муслиманске избеглице (мухаџири) преплавиће Рашку област после разарања Колашина 1858, затим из Никшића после његовог заузимања од стране Црне Горе 1878, као и из БиХ када је била окупирана од Аустроугарске 1878, и њене анексије 1908.
На Научном скупу „Срби муслиманске вероисповести“, према мишљењу бројних учесника имали сте најзапаженије излагање!
Поменути научни скуп требало је давно да се одржи, у ствари, требало би организовати више скупова који би били посвећени овом питању. Бавећи се проучавањем наше, нажалост, трагичне прошлости, схватио сам да је већина муслимана на просторима бивше СФРЈ српског порекла. На научном скупу ограничио сам се на простор Старе Рашке (Рашке области) Направио сам преглед процеса исламизације од турског освајања у 15. веку и његов даљи ток са одређеним узроцима исламизације и миграционим кретањима као последицама тог освајања и окупације. Постоје покушаји да се исламизација представи као један радо прихваћен процес од стране хришћана и богумилске јереси. То није тачно. Није се вера тек тако мењала.

Муслимани су увек били у деликатном положају. У чему је њихова највећа несрећа?
Наши муслимани нису чином прихватања ислама постајали Турци. Они су и даље, без обзира на то којем друштвеном слоју припадали и на којим положајима се налазили, чували матерњи језик, писмо и многе народне обичаје из времена када су били хришћани, најчешће православци. Од етничких Турака су се увек разликовали. Ни Османлије у њих нису имали поверења, па су на везирски положај или неког главног паше скоро увек у Босанском пашалуку постављали Турке који су били пореклом Анадолци, Албанци, Грци, Бугари, Курди, Мађари, а наше су слали у удаљене провинције простране Империје. Турци су потцењивали и исмејавали муслимане називајући их Бошњацима, што у дословном преводу значи празноглав, глуп, тврдоглав. Дакле, муслимани нису третирани као прави Турци, а ни они сами у души се нису тако осећали. После престанка османлијске владавине они су се нашли „ни на небу, ни на земљи“. Осећали су несигурност и повлачили су се у себе. Многи нису могли да схвате и прихвате историјску реалност. Велика маса је била и потпуно анационална. Ипак, известан број муслиманских интелектуалаца, трговаца и племства (аге и бегови) знали су за своје хришћанско српско порекло и покренули су питање националног освешћивања муслимана и враћања својим предачким коренима! Са друге стране, било је неразумевања од једног дела српске интелектуалне и политичке елите за тај процес! То је код многих муслимана изазвало револт, па су из нашег пословичног ината хтели бити свако, само не Срби. Такве околности нашим непријатељима су и те како одговарале и у том правцу су они спроводили бескрупулозну и веома ефикасну пропаганду. Тако је српски национални корпус изгубио огроман број муслимана чији су корени српски! Слично се догађало и са Србима католицима. Да завршим оном чувеном, још непревазиђеном констатацијом умног Меше Селимовића: „Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више ни тока, ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије.“

Колико греше данашњи муслимани, а колико Срби православци, односно представници интелигенције обе конфесије?
Мислим да је највећи проблем политизација и код једних и код других, мада има и много неразумевања и непознавања. Затим, ту је и онај фанатични и ригидни верски фактор. Мора се признати да је код великог броја муслимана присутан комплекс, а код неких, можда, и осећање кривице. Вере и идеологије су се мењале и мењаће се док постојe људи. За мене је много битније којим се језиком говори, које је етничко порекло и које су народне традиције, па да се на основу тога зна и национална припадност. Позитивни грађански закони дозвољавају да се човек као индивидуа изјасни да је Кинез, Јапанац, Немац, Турчин, Бошњак, али да ли се он и стварно тако осећа, и да ли тек тако само декларативно може бити припадник тих нација? Наши муслимани, па и они који се изјашњавају као Бошњаци, требало би да воле своју земљу, јер су и њихови пра, пра дедови ту поникли. Није добро да се воли туђа земља више од своје, јер у том случају Србин православац с правом може да се љути и да каже:„Па кад више волиш туђинску државу, онда иди тамо. Шта ћеш овде!“

Многи исламизирани Срби, кроз историју, нису се одрекли својих корена, помагали су православни живаљ, градили Србљима мостове, светиње!
Дугачак је списак наших славних и честитих предака који су у османлијској држави, као и за време аустроугарске окупације БиХ, заузимали високе државне, војне, судске и друге положаје и одуживали се својим прецима. Извесно време у 16. веку водили су главну реч у турском царству. Чак је постојао и српски лоби на турском двору, писало се и говорило српским језиком! Између осталог, и султан Сулејман Законодавац је одлично говорио српски. Иса-бег Исхаковић, оснивач Новог Пазара и Сарајева је био пореклом Србин из Херцеговине из рода Хранушића, да поменемо паше и везире Махмутбеговиће који су од Црнојевића, Ахмет-пашу Херциговића од кнезова Херака (Вранеша), Ферхат-пашу Вуковића од Десисалића, Хусеин-пашу Бољанића и низ других. Довољно је да се само помене Мехмед-паша Соколовић (Соколи). Без обзира на то што је он изванредно водио турску државу као велики везир остварујући њене интересе, никада није заборавио ни свој завичај, нити да је Србин. То је био случај и са свим његовим рођацима који су примили ислам, као и са онима које је он доводио и постављао на одређене положаје. Чак у 19. веку већина муслиманског беговата и високе улеме је знала своје корене и чувала свој језик и ћирилично писмо. То писмо, понављам, називано је босанчицом која се дуго задржала, беговским писмом, а и сами бегови су га називали „Стара Србија“. Још у 17. веку је књижевник Хеваји Ускупи из Тузле написао српско-турски речник!

Неки Срби муслиманске вероисповести су се вратили предачкој, светосавској вери, шта то говори о њима?
Било је враћања муслимана прадедовској вери. Неки су поново приступили православљу дубоко убеђени у исправност тог чина, док су други то чинили из нужде или после повлачења Османлија са неких наших подручја. По мом уверењу то би требало да буде лични чин сваког човека. Промена вере, у сваком случају, неопходно је да буде својевољан чин, јер сматрам да тек тада то има смисла и оправдања. Као један изузетан пример и чин наводим славног редитеља, уметника, филмског ствараоца, и прегаоца на другим пољима – Емира Кустурицу. Он је изузетна и самосвесна личност, храбар је и доследан.

Ви браните истину, без обзира на чињеницу што се то не допада појединим верским вођама у Новом Пазару и Сарајеву.
Није на верским вођама да одређују шта је историја, археологија и етнологија, и шта те науке на основу материјалних и писаних извора и народних традиција утврђују. Њихов би посао требало да буде истински рад са верницима, а не да им верник буде средство политичке манипулације. Да се брину о одржавању и изградњи верских објеката и установа. Они би требало да људе уче толеранцији и љубави према свим божјим рабовима без обзира на веру и нацију, и да поштују државу у којој су рођени, у којој живе и раде, као и њене законе. Проучио сам море докумената тзв. првог реда, која недвосмислено показују да је становништво у нашим земљама било српско независно од тога да ли је исповедало православну или католичку веру или су били богумили. Да поменем само турске пописе из 15, 16. и 17. века! У прецизним пописима наведена су имена уживаоца и власника баштина, као и имена тимарника и старешина села и џемата. Имена тих људи нису ни турска, ни арапска, ни персијска већ словенска, у нашем случају српска! У неким од тих докумената наведени су свештеници, монаси, цркве и манастири. Па какви би то још били потребни докази о тадашњем становништву српских етничких земаља? То што истина боли неке муслиманске верске вође могу да разумем, али не могу да их оправдавам. Међутим, политичке вође ни у којем случају не смеју да заводе муслимане због тренутних политичких поена, ради стварања неких посебности у националном или расном смислу, и да их на тај начин конфронтирају са својим дојучерашњим рођацима, кумовима, побратимима, комшијама. Муслимани, који се од 1993. изјашњавају као Бошњаци, у Старој Рашкој и у БиХ, нису никада могли бити Турци, Иранци, Саудијци. Огроман је број муслимана који имају српска, односно словенска презимена. Бошњаштво из периода османске и аустроугарске владавине је промовисао освајач и окупатор из својих интереса. Ово сада је трећи пут да се наши муслимани опредељују да су Бошњаци. Не оспоравам право да се сваки човек, па тако и муслиман, национално изјасни или не изјасни, како хоће, па и као Бошњак. Друга је ствар синтетичко стварање националног колективитета. Ту се морају поштовати научно утемељене одреднице. Сматрам да не могу нама муслиманима да буду ближи ни Турци, ни Арапи, нити било који други народ од наше браће и суграђана Срба. Никада не би требало да заборавимо „Да је брат мио које вере био“ и да „Ко неће брата за брата, хоће туђина за господара.“

 

31 коментара

  1. “ ко право збори – Бога хвали“ ?! А без „корена“ – нема опстанка и раста ?! Свака част професору …




    0



    0
    • Стихови Алексе Шантића,
      упућени Србима Мухамедове вјере који су се нашли у расцјепу, куда након што су Османлије протјеране из Босне.

      Остајте овдје! Сунце туђег неба
      Неће вас гријат к`о што ово грије;
      Грки су тамо залогаји хљеба
      Гдје свога нема и гдје брата није.

      Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
      А мајка ваша земља вам је ова;
      Баците поглед по кршу и пољу,
      Свуда су гробља ваших прадједова.

      За ову земљу они бјеху диви,
      Узори свијетли, што је бранит знаше,
      У овој земљи останите и ви,
      И за њу дајте врело крви ваше.

      Ко пуста грана, кад јесења крила
      Тргну јој лисје и покосе ледом,
      Без вас би мајка домовина била;
      А мајка плаче за својијем чедом.

      Не дајте сузи да јој с ока лети,
      Врат`те се њојзи у наручју света;
      Живите за то да можете мријети
      На њеном пољу гдје вас слава срета!

      Овдје вас свако познаје и воли,
      А тамо нико познати вас неће;
      Бољи су своји и кршеви голи
      Но цвијетна поља куд се туђин креће.

      Овдје вам свако братску руку стеже –
      У туђем свијету за вас пелен цвјета;
      За ове крше све вас, све вас веже:
      ИМЕ И ЈЕЗИК, БРАТСТВО, и крв света.

      Остајте овдје! Сунце туђег неба
      Неће вас гријат к`о што ово грије;
      Грки су тамо залогаји хљеба
      Гдје свога нема и гдје брата није…

      1896.




      0



      0
  2. Običan muslimanski svet, tj. bivši Srbi (Turci su ih zvali „Bošnjaci“ ), nalaze se u stanju kolektivnog identiteta koji Meša Selimović kazuje kroz lik Hasana u Dervišu i smrti „Ni sa kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećajem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme od ma kakvog rješenja!“.Za identitet bosanskih muslimana nakon odlaska Turaka Meša kaže „…Nacionalna neodređenost, lutanje između etničkog i religioznog identifikovanja, neimanje kolektivnog smjera i nedostatak povjesne perspektive, rezultirali su kolektivnim nesnalaženjem, i pasivnim odnosom prema životu koji, posle 1878, nisu smatrali svojim“. Muslimani jesu Srbi muhamedanske veroispovesti, ali zašto je to danas teško reći?




    0



    0
    • Lepo je sto neko cita velikane poput Mese ,al cu se osvrtuti ( izvini) samo na zadnju recenicu. Tesko mi je da kazem da sam srbin muhamedanske veroispovesti jer nisam siguran koliko je srba sa cistim DNK-a kodom ostalo za ovih 2000-3000 godina prometine koja se zove Balkan. A pogotovu terora Turaca koji su bili barem cetvrtinu toga. Jer sve manje vidim zutih i ridjih Rasa a sve vise tamnih i crnih, pa nekako smatram neumesnim pred samim sobom da kazem da sam srbin. Dalje ne osecam se kao srbin muhamedanske vjeroispovesti i to pravo nemoze niko da mi oduzme, kao i većini balkanskih Muhamedanaca. Ja se ne osećam ni Srbinom, ni Hrvatom ni Albancom niti Romom. Ja sam Bošnjak 21 veka, zar je to teško prihvatiti.




      0



      0
      • класичан пример конформизма, зато буди шта ти се прохте




        0



        0
      • Objasni mi samo gde su Bošnjaci bili kroz celu istoriju ,koje su njihove bitke pobede i porazi.A onda mi reci gde nestadoše toliki Srbi muhamedanci da nisu možda otišli za Australiju.




        0



        0
      • hahahhahhhah PA TI SI PUN PREDRASUDA ČOVEČE dođi u veće srpske gradove i prošetaj pa mi reci koliko ima crnih koliko plavih, koliko niskih koliko visokih




        0



        0
      • Prijatelju, upravo nauka kao sto je Genetska genealogija dokazuje indenticnost uzoraka kod danasnjih Srba i Bosnjaka. Dominantne je haplogrupa (I) u prcentu od 45% do 60% u Hercegovini. Druga je (E-V13) koje ima u proseku oko 20%. Obe cine vecinski 70% sto je dovoljno da se kaze da su Srbi i Bosnjaci poreklom iz Levanta i Egipta. U Hrvatskoj je takodjer visok procenat (I) haplogrupe koji ide do 35% na jugu danasnje Hrvatske, Dalmacija i otočje.
        Kod njih je dominantna (R) haplogrupa sa 50% muske populacije narocito u centralnoj i svakako severnoj Hrvatskoj.




        0



        0
  3. Samo istina nas može spasiti. Mašina velikog brata tera svoje a mi sirak tužni bez igde ikoga. Nasleđe brozovštine pomognute velikim bratom ili familijom, a naročito večna težnja crknute austrugarske da zavađa i i podstiče pokolj među našim rodom. Kako je ta ista crkotina mogla da okupira Bosnu a da tamo nije živeo nijedan ausreougarin kao šti ni „rvata“ nije bilo pa su doveli sveštenike i malo milom malo silom. Isti rvati misle da su im oni prijatelji i da će ih maziti i paziti i zvati ih „đorđe“. Tarabići su lepo rekli „Mnogi Srbi će se odvajati od nas govoreći ja nisam Srbin. Ali kad se vratimo u sbvoju pamet onda ćemo oćerati nečastivog“. Dakle istina i samo istina ona može da leči i pomaže. Upamet se braćo Srbi.




    0



    0
  4. Za citaoce ovog intervjua zelim reci da profecor Selimovic nije u nikakvom srodstvu sa Mesom Selimovicem.




    0



    0
    • Dragi čitaoci koliko vidim mnogi nisu pročitali niti shvatili šta je uvaženi profesor rekao u jednom intervju-u uvaženom NEDELJNIKU ˝Pečat. Uvaženi profesor govori jezikom činjenica a to mnogima ne odgovara jer najteže je kada čovek mora/treba da se suoči sam sa sobom. To nekad može biti veoma bolno ali koliko se ja sećam prof. Selimović je rekao da je prilikom rušenja njegove stare kuće u zidu pronašao ikonu Sv. Arhangela Mihajla koju je neko od njegovih predaka tu bio sklonio. Što se tiče veze između uvaženog profesora i Meše Selimovića da li slučajno ili…pre(t)ci prof. Selimovića su se prezivali Vujović kao i Mešini ali kakva slučajnost i muslimansko prezime se slaže Selimović. Hteo bih da odreagujem na neke tvrdnje nekih komentatora i kao prvo hoću da iznesem svoja lična zapažanja jer mnogo toga sam video,pročitao,saznao iz drugih izvora koji nisu srpski:za vreme rata u bivšoj YU na nemačkoj televiziji pojavio se njihov istoričar koji je jednom(mislim i nikad više) rekao da kada bi Srbi osvojili Evropu kompletna istirija bi ponovo morala biti napisana a evo i razloga za tu tvrdnju.Koliko ljudi se seća ili koristi izraz ˝Govori srpski da te ceo svet razume˝.Izneću svoja viđenja po ovom pitanju: nekad su svi Sloveni bili Srbi i SLOVILI su istim jezikom tj. srpskim(koji je bio neki drugi jezik u odnosu na ovaj današnji koji mi koristimo ali je došla u Evropu i pljačkajući Slovene/Srbe pokoravali srpske teritorije. Kada su Germani dolazili u kontakt kbio srpski jezik)a dokaz za to su današnji članovi EU;Slovenija i Slovačka koji su slovili istim jezikom. Pogledajte jednu drugu veoma važnu činjenicu a to je da su Germanska plemena sa Srbima oni nisu znali srpski jezik, a na to je narod odgovarao: vi ne govorite srpski , vi ste NEMi i tako su Germani za Srbe postali NEMci ilči NEMac a za poljaka, Rusa, Čeha.. NEMec itd. Dokaz da su Srbi postojali se nalazi i u činjenici da su postojali i dalje postoje(u manjem broju tkzv. LUŽIČKI SRBI)koje su NEMci pounijatili a za to postoji dokaz kroz lični primer velikog srpskog generala Pavla Jurišića zvanog Šturm.Gen. Jurišić je unijaćeni Lužički Srbin koji je dobio (prevedeno srpsko ime na NEMački) PAUL ŠTURM jer na NEMačkom Paul=Pavle a Šturm=juriš i on posle dolaska u Srbiju vraća svoje pravo ime a NEMačko prezime zadržava kao nadimak




      0



      0
      • U mom komentaru se ne pojavljuje da sam hteo da odgovorim nekim ljudima koji tvrde da Sloveni i Srbi nije isto. Što se tiče nas Srba najbolji dokaz da smo podeljeni na više nacija su ova poslednja zbivanja na prostorima ex-Ju gde odjednom nastaju neki novi narodi kao npr:Bošnjaci, Crnogorci, Makedonci (uskoro Vojvođani) a u Kraljevini SHS nije bilo ni Bošnjaka ni Crnogoraca a za Crnogorce imam dokaz iz holandske enciklopedije ˝Dikke van Dalen¨ iz 1920 godine gde stoji: po popisu stanovništva iz 1913 godine Crna Gora je imala 500.000 stanovnika i od toga 490.000 SRBA i 10.000 ARBANASA. Gde su ovde Bošnjaci ili Crnogorci ili Albanci koji su danas drugo u odnosu na šta su nekad bili. Vidite da se nacije proizvode po potrebi nekih srpskih neprijatelja…i tako u nedogled




        0



        0
  5. Gospodine profesore ,hvala Vam za naucni prilaz istoriogfafiji.Najvaznije je da oni koji budu citali ove redove,shvate da ste hteli na ovaj nacin pokusati da smanjite tenzije na prostorima Sandzaka ili Raske oblasti.Ovaj deo Srbije mozete zvati i jednim i drugim imenom ali ga nemojte „cepati“ili nekom drugom dozvoliti da ga cepa.




    0



    0
  6. Sta vredi ovaj intervju kad gospodina Selimovica ne podrzava niko. Ko da krene za njim kada drzava priznaje bosnjacku naciju, A i najvazniji intelektualci i strucnjaci za islamsko pitanje negiraju Selimovica. Eto recimo profesor Tanaskovic koji je ugledan covek tvrdi da su Bosnjaci posebna nacija.




    0



    0
    • I ja sam muslimanskog porijekla, ali ne vidim nikavu razliku u nacionalnom smislu izmedju nas i pravoslavaca. Svi smo Srbi. Ali.kako da nas bilo ko, od ostalih muslimana,podrzi kad i vlast i profesori poput Darka Tanaskovica ovakvim stavovima podrzavaju Ugljanina i ruse pozicije, nas koji smo Srbi.




      1



      0
      • др Добросав Никодиновић

        Поштовани господине,

        Пустите Ви професора Танасковића, урадите онако како вам савест и осећање каже. За мене је господин Емир Кустурица највећи човек који живи на Балкану. Невероватна и храброст и снажна свест.

        Највеће зло које је човек измислио је религија, јер је поделила људе и супроставила их једне против других. Накрвавији и најчешћи ратови су верски,а најчешће је ратовао брат против рата.

        Кад би постојале природне разлике између људи различитих религија, онда би постојала медицинска наука за хришћане, посебна за муслимане, посебна за будисте…, а не једна једина месдицинска наука за све људе.

        Кад постоје толике религије, како то дозвољава бог који је један, како кажу свештеници.

        Највећа трагедија српског народа је што су Турци поделили српски народ на муслимане и православне.

        Срби који су примили ислам нису криви, не би смели да имају осећање кривице, јер у питању је нагон за опстанак, који је најјачи нагон, јер сви желе да буду живи, здрави, да имају будућност. Турци су од Срба стварали поданике и војнике у служби своје државе.

        Нико није крив за оно што су урадили његови преци, па ни наша браћа муслимани Србије нису криви што су се њихови преци исламизирали, или су остали католици. зато не би смело да се деси да због тога има осећање кривице или да осећа било какав комплекс.

        Битно је да ништа не би смело да супростави браћу једног против другог.

        Муслимани Србије би требало да престану да се плаше православних Срба без обзира што нам је заједничка историја ужасна. Све је то једна велика грешка и све дугове требало би једни другима опростимо и да заборавимо. Ми смо један народ без обзира на веру коју ко исповеда.

        Муслимани Србије нису Турци, већ само Срби друге вере. Вере настају и нестају, то је само идеологија која жели да дисциплинује појединца у служби оних који желе да господарфе човеком. Слободан човек припада себи, свој је господар, није ничији слуга.




        0



        0
        • Мирослав

          Поштовани др. Добросаве, желим да вас питам за највеће и најкрвавије ратове који су, како ви кажете, „верски“. А питање је, који? Зар постоји иједан рат у историји људи који није почео из чистог интереса, и жеље за влашћу и моћи? То што се понеки ратови воде као рат око религије, и признавања једног, или другог бога, није исто што и истински рат око религије. Ја мислим да је та ваша оцјена сасвим нетачна, и произвољна. Пошто не можемо да знамо мотиве људи прије неколико хиљада година, погледајте ратове у последњих 100-200 година. Свјетски ратови, рат у Вијетнаму, Балкански ратови су сви вођени око територије.
          Поздрав




          0



          0
  7. др Добросав Никодиновић

    Господине Салиховићу,

    Желео бих да купим Ваше књиге. Реците ми да ли је могуће поузећем да их неко пошаље.

    С поштовање

    др Добросав Никодиновић
    063 640 746




    0



    0
  8. Рљазговор је одличан без обзира на вероисповест и било какво друго одређење даваоца одговора у њему. Звучи истинито, поткрепљен је чињеницама и озбиљним наводима.
    Сваки грађанин Србије има права да се изјасни како хоће и то право је непорециво. С друге стране, држава не би смела званично да признаје такве измишљотине као што су бошњачки језик (испаде да је реч Бошњак погрдна!) и нација, јер то не би ниједна уређена држава учинила.
    Увек сам за правду и истину, и за правну једнакост свих, али нисам за манипулације као што је наведена.




    0



    0
  9. Samo da pitam,bez obzira na veru,zasto bi
    ovoliko puta ubijanje neduznih.Ako smo
    isti.Imene su ucili brat je mio koje
    vere bio.Pa razmislite sta nam fali i
    ko smo….




    0



    0
    • Frojdovskim jezikom rečeno, kompleks malih razlika. Mojim, ne mozes mrzeti onoga kog ne znas kako ga i gde treba mrzeti i koliko će ga to boleti.




      0



      0
  10. Ne zaboravite da smo mi Iliri, na području zapadne Srbije živjeli mnogo prije Slovena.
    Arheološka nalazišta govore tome u prilog. Mi Iliri smo se pred Rimljanima samo povukli u nepristupačna sela po Pešteri i tako smo opsali do danas.
    Tačno je da smo mi Iliri primili Islam i da danas živimo na području Sandzaka i Bosne.
    Ovo verovatno redakcija neće objaviti!




    0



    0
    • Autarijati-Очито је да си имао/ла изостанака са часова историје!Као Илири примили ислам???Знаш ли шта си написао/ла?!




      1



      0
    • Ostade jos samo da odgovoris kako to da govorite samo srpski, a da su svi arheoloski artefakti samo srpski, kao i svi zapisi koji postoje samo na srpskom? Ocekujem da mi odgovoris samo na „iljirskom“.




      1



      0
  11. Činjenica je sledeća: kad su Osmanlije osvajali neko područje oni su posle osvajanja vršili migracije stanovnistva iz jednog dela carstva u drugi. Ukratko raju iz novoosvojenog područja vode u centralni deo carstva a svoje stanovništvo naseljavaju i ostvare većinsku sredinu.Konkretan primer je osvajanje Beograda, Smedereva i Zemuna. Beodradsko stanovništvo je migriralo u neko selo kod Carigrada.Jedan deo u Angoru itd. Ukratko, ovo su vrlo skakljive teme jer se uporedo postavlja i pitanje koliko su Srbi Srbi. Sto se tiče veroispovesti ja sam Bosnjaka poluturskog porekla i time se ponosim. Nebi mi smetalo ni da sam srpskog.Verovatno da bih se i tim ponosila. Ukratko ja sam Bosnjaka, i nemam uopšte problema sa nalaženjem svoje licnosti. Budite sigurni da to vazi za veliku većinu Bosnjaka. Sa osmehom na licu čitam članak i komentare




    0



    0
    • U tekstu se postavlja pitanje zaboravljenih predaka, a ne koje si vere ili nacije. Obrni ga okreni, doćićeš do nekog Dušana i Milice… A čovek može da se oseća kako god želi.




      1



      0
    • Amira veruj mi da je veoma mali deo Srba otišao iz Srbije već su se povukli u planine i tamo živeli.A što se tiče Turaka pa ni oni nemaju čistu rasu koga su sve dovodili u Istambul mogu ti reći da su i oni velika mešavina.Po meni bi mi koji živimo jedni pored drugih trebalo da se poštujemo a ne da podmirujemo račune Rusima,Amerima i Turcima jer veruj mi svi su oni daleko a mi smo samo potrošna roba.Na kraju kada nas nestane sa ovih prostora ti isti će dovesti svoj narod možda i kineze ko zna.




      1



      0
  12. Свевлад

    Како ти се звао отац? – Хусеин! Његов отац? – Кемал! Чији је Кемал? – Шефкијин ! Даље? – Шефкија је Ибров, Ибро је Рушидов, Рушид, Екрем, Муслија, Адем и Алија! Даље? – Нема даље… Ко је родио Алију? – Откуд ја знам?! Опет неки Хусеин, неки Кемал… Није! – Него ко? Њега су родили Цвета и Спасоје Југовић. А ако кренеш уназад, сретаћеш само оваква имена: Вељко, Милош, Душан, Видак, Војак, Момчило, Вук…




    2



    0
  13. Osnovni problem Srba u prošlosti, sem Turaka i drugih „prolaznika“ bio je i politika srpske države, a naročito politika Srpske pravoslavne crkve.
    Po toj politici( koja važi i danas ali niko ne sme javno i jasno to da kaže), svako ko od Srba uzme drugu veroispovest (sem pravoslavne) prestaje da bude Srbin, jer SRBIN NE MOŽE DA BUDE DRUGE VERE.Zato i ima manje Srba, a biće ih još manje jer ih se država odrekla, a svako je slobodan da ima željenu veroispovest – ili je nema.
    Postavlja se pitanje zašto npr: Nemac može da bude i katolik i pravoslavac i protestant itd. Da li je problem kod Nemaca ili Srba?!




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *