Почетна / Култура / Уџбеник о заблудама Jугословенства

Уџбеник о заблудама Jугословенства

Пише Владимир Димитријевић

Књигу „Српски културни круг“ требало би читати и ишчитавати, да нам опет не дође неки ванземаљац из „југосфере“ и понуди нам путовање у летећем тањиру нових заблуда

Можда ово није идеалан почетак за приказ једне књиге писане „аполонски“, у најлепшем настојању да се достигну чари „београдског стила“, који господствено казује оно што писац жели да саопшти читаоцу. Ипак, морам да поменем, пре него што прикажем књигу о односу југословенства и српства у култури: по сведочењу Љубана Једнака, један усташа је заточеним Србима, пре покоља у глинској цркви, рекао: „На ово сте осуђени 1918. године!“

ЈУГОСЛОВЕНСТВО – УЗРОК НАШЕГ СТРАДАЊА Дакле, бавити се југословенством не само да би требало, него се и мора: од 1941. до данас плаћамо скупу цену заблуда наше народне елите која је, после победе у Првом светском рату, што под притиском спољних околности, што занета својим илузијама (изгледа – више ово друго) направила један провизоријум, у којем су се нашли народи једни другима сродни језички, али не и духовно и цивилизацијски, и после чијег распада су Срби платили највећу могућу цену – у 20. веку су ушли са две своје међународно признате државе, а сто година касније, једна од тих држава се утемељила као антисрпска Монтенегринија, а друга се обрела пред могућношћу да је врате у преткумановске границе или, што је још страшније, да је сведу на окупирани Београдски пашалук. Једном речју, како је говорио Честертон: кад се јаве проблеми у пракси, не би требало тражити пука „практична“ решења. Пре него што се приступи решавању проблема, морамо теоријски осмислити оно што се десило. Књига „Српски културни круг“ Петра Пијановића управо је једно такво теоријско оруђе, sine ira et studio, после Јасеновца, Јадовна, „Бљеска“, „Олује“ и после стварања хрватског, бошњачког и црногорског језика…

О САДРЖАЈУ Пијановићева књига је, у најбољем смислу те речи, писана „уџбенички“, са намером да подробно обавести и на размишљање наведе сваког образованијег читаоца. У уводном делу дате су прецизне дефиниције културе („све духовне, творачке и делатне снаге у једном народу“) и културног круга („духовни простор и духовно заједништво неког народа или ширих заједница“, чији је садржај управо култура). У поглављу „Нацрт за историју модерне српске културе“, Пијановић се бавио променом културних образаца у 20. веку које су водиле променама националног идентитета. „Оквири културе“ су настојали да покажу друштвене прилике у којима се кад је „српски случај“ у питању видело „подмукло деловање историје (Пијановић), као и да опишу промене у приватном животу српске елите, али и обичних људи. „Видови културе“ се баве развојем образовања и науке који су водили великом препороду једног малог, али самосвесног народа, саборношћу и духовном обновом кроз Цркву и националне установе, развојем уметности и философије, језиком и појавом тзв. београдског стила, књижевношћу, новинарством, књижевном и научном периодиком, културом издаваштва и читања, као и културном идеологијом. „Нови културни код“ указује на стварање тзв. југословенске синтезе, „Слојеви у култури“ на „књижевна укрштања у културном кругу“, а „Књижевни и културни корпус“ настоји да упореди српски и југословенски културни образац. Једном речју: ако човек не зна ништа о нашем „југословенском експерименту“ у култури, а жели да га упозна, управо из српске перспективе, слободно може да узме ову књигу у руке и да јој се као поузданом vademecumu препусти. Петар Пијановић се као аутор овог дела показује не само као озбиљан историчар културе и књижевности, него и као вешт писац уџбеничке литературе, у најбољој традицији „народног просвећивања“.

[restrictedarea]

ШТА НАМ СЕ ДЕСИЛО? Доситеј Обрадовић је крајем 18. и почетком 19. века писао, како рече у писму Харалампију, за „браћу Србље“ без обзира на „закон“, то јест вероисповест, и знао да су сви штокавци Срби. Пијановић га цитира: „Срби се по различитим краљевствима и по провинцијама различито и називљу: по Србији Србијанци… по Босни Бошњаци, по Далмацији Далматинци, по Херцеговини Херцеговци, и по Црној Гори Црногорци. Свуда једнако говоре, совршено се и јасно разумевају, развје што се мало у провинциалном изоглашенију распознају и по гди кое речи које су у Турској од Турака, а у Проморју од Талијана приобикнули“. То је знао и Вук Караџић, који је написао програмски текст „Срби сви и свуда“. То је знао и Бранко Радичевић: његово коло у „Ђачком растанку“, које смо, за време Тита, певали као коло „братства – јединства“ било је свесрпско:„Хрваћане, не од лане, одувек си ти без мане“ не односи се на Хрвата из Загорја, него на Србина из Хрватске. Па шта се онда десило? Како је било могуће оно о чему Пијановић пише као о „одустајању од српске идеје“ које је и пре и за време Првог светског рата прихватање југословенства као „пута без ваљане алтернативе“? Они који су идеју југословенства из културног утопизма претворили у политички активизам били су најугледнији наши културни посленици на почетку 20. века: Јован Скерлић, Јован Цвијић, Александар Белић, Слободан Јовановић. По Пијановићу, један од кључних узрока њихове „прегрејаности“ југословенством био је „неопросветитељски дух веома близак српској грађанској интелигенцији“. А тај дух је, опет по Пијановићу, занемаривао „значај вере и традиције у обликовању српског националног бића и погледа на свет“. Идеја Срба, Хрвата и Словенаца као једног „троименог“ народа била је мегаломанска, а елита ју је наметнула Карађорђевићима и пре свега амбициозном престолонаследнику Александру. Српска елита хрлила је да утопи свој народ у широку реку југословенства (која је била само фатаморгана у пустињама балканске историје), док су Хрвати, од самог почетка, гајили неповерење према „троимености“. И, како рече Пијановић – „док се српска елита исцрпљивала у својим заблудама, хрватска је, уз подозрење према Србима и југословенској заједници, јачала на доследно вођеној хрватској идеји, чији је коначни циљ била национална држава“. Између два светска рата Хрвати су се мобилисали око србофобије и жеље да створе независну државу, а Срби су се исцрпљивали у класним сукобима који ће водити грађанском рату 1941-1945. И у СФРЈ је било слично. Пијановић вели:„Раскол је код Срба увек, па и у социјализму, био испред духа саборности. Појединачни интереси политичких моћника и група били су много важнији од заједничких (…) Улоге су опет замењене: народ који је претрпео највеће жртве у оба светска рата и највише допринео стварању прве и друге заједничке државе обележен је великосрпском кривицом. Ту наводну кривицу санкционисао је и културни образац који је стално потискивао вредности српске духовне традиције у име вредности новог, социјалистичког друштва“. Бранко Лазаревић, књижевни критичар и предратни дипломата, који је и сам дао доприноса нашим југословенским заблудама, касније се вајкао:„Четрдесет и девет процената становништва, српског и православног порекла, нису били хегемонија него целисходност. Србија Петра Првог, Скерлића, Цвијића, Путника, Пашића, Протића, Слободана Јовановића, Богдана Поповића, Михаила Петровића, тако привлачна за све Југословене од 1903. до 1918, представљала је само хегемонију броја, снаге, организације, конструкције, добре војске, добре просвете, добре демократије. Ако је хегемонија, просто јој било! Али то није била хегемонија, него само ‚хегемонија‘“. Но, Хрвати и Словенци (већином, изузетака је било), који су, први од погибије Петра Свачића, а други од губитка престола на Госпосветском пољу, навикли да служе другима, нису подносили Србе као народ који се сам ослободио и који је 1918. другима донео слободу (краљ Александар је у Словенији подигао прве средње школе и факултете на народном језику). Зато су и радили да поткопају оне који им нису импоновали својим „бизантским“ пореклом и цивилизацијским кругом.

ПАРАДИГМАТИЧНИ СКЕРЛИЋ И ЊЕГОВИ ЂАЦИ Скерлић је свакако парадигматични лик раног југословенства. Био је радикалан у својим просветитељским схватањима (веровање у то да ће људи, чим буду школовани, постати добри; а људи, на несрећу његову и нашу, често нису зли зато што не знају, него не знају зато што су зли). Сматрао је да је главна препрека јужнословенском братству религиозност, која је, по њему, сасвим застарела и непотребна. Патријархална култура и морал су мртви и непотребни: сад је наступило ново доба:„Сви ће људи браћа бити“, певао је Шилер у „Оди радости“. Срби, Хрвати и Словенци корачају једним кораком у светлу будућност човечанства, које ће успоставити светски мир и више никад неће бити никаквих ратова. Скерлић је тврдио да се Срби ( као и остали ) морају потпуно уклопити у западну културу или ће, као Индијанци у Америци, нестати са лица земље. Утицајан какав је био, Скерлић је обликовао многе младе умове. Они су кренули ка југословенству, верујући да је ту једини спас. Пијановић о улози наше интелигенције у развоју идеје која нас је лишила сопственог идентитског ослонаца каже:„Током прве четири деценије 20. века српска културна елита учинила је што је могла да српску идеју преобрази у југословенску и да Срби своју националну и државну судбину не траже више у Србији него у Југославији (…) Занемарена свест о државном континуитету и духовном наслеђу, запостављене моралне и културне вредности из традиције умањиле су национално осећање у српском народу и пре Другог светског рата. После рата тај процес још изразитије тече кроз идеологију која национално замењује класним, а српско лице југословенским наличјем.“ И, како уочава Пијановић:„За разлику од Хрвата, који су већ обавили послове националне и културне интеграције, Србима тај посао тек предстоји. Док други народи у новим државама на простору бивше Југославије знају шта је њихов државни, национални и културни корпус, Срби су по трећи пут током једног столећа на новом искушењу – колико захваљујући својим грешкама толико и туђим интересима и ‚заслугама‘“.

А САД, ЈОВО НАНОВО! Морамо, дакле, почети испочетка. Враћамо се себи. Михаило Марковић, кога Пијановић цитира, сматра да су основни чиниоци нашег духовног простора: вредносне претпоставке наше културе, сопствено историјско искуство, национални митови и предања, православна вера, српски језик, обичајност, српска уметност и хуманистичке науке. Све би то сада требало обнављати, успостављајући прекинуте континуитете и ослобађајући се онога што је Мило Ломпар успешно назвао „духом самопорицања“. Тај пут није једноставан, али је једини, ако желимо да опстанемо и останемо ту где јесмо и какви јесмо. Књига „Српски културни круг“ Петра Пијановића добар је почетак за размишљање у том правцу. Требало би је читати и ишчитавати, да нам опет не дође неки ванземаљац из „југосфере“ и понуди нам путовање у летећем тањиру нових заблуда.

[/restrictedarea]

8 коментара

  1. Pola naseg naroda u Srbiji i dan danas govori da im je Tito i Jugoslavija bilo najbolje vreme njihovog zivota!Jadnici!Da ikako mogu digli bi oni Tita iz groba!Vide,a izgleda da ne vide,sta je Tito,Krcun,Kapicic,Rankovic,i ostala bulumenta komunisticka sa svim nakaradnim bratstvom i jedinstvom uradila Srbiji,ali uzalud…..slepi pored ociju i gluvi pored ussiju!I sta onda reci o njihovoj zabludi!Jugoslavija je vestacka tvorevina koja je kako nastala tako i prestala voljom drugih!Na svu srecu!A koliko su „cinioci“ bratstva i jedinstva hteli tu Jugoslaviju vidi se po separatizmu od prvog dana formiranja te nazovi drzave!




    0



    0
  2. hvala na prikazu… Opet se povrdilo da „Znanje nadima a ljubav popravlja..“ ?! Oni, koji prezru ljubav prema svome (bliznjima i tradiciji), prezru i Boga i upadaju u – prelest ?! A „savrsen um“ – bez ljubavi jeste – nesrecan, demonima razdiran ?!




    0



    0
  3. Господин Зорбас почиње од Тита и осталих које још памтимо.Уреду
    али почнимо од ГЛАВНОГ заговорника СХС па Југославије због које
    је дфа тако кажем био и Јасенова,Гудовац,Јадовно,Јасребарско,
    Сајмиште и сва остала места српског страдања.Да није било ПРВОГ Децембра 1918 Краљевина србија била би и данас гос, Зорбас погрешна политика дала је катасрофалне резултате за нацију српску. СЛУШАЈМО данашњу младеж шта жели која непамти ни Броза ни
    то његово благостње због кога су од: Шесдесетих емиграције према Западу биле у стотинама хиљада до распада оне ТИТОВЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ зашто ако је било добро да је постало лоше није увек страни фактор крив нешто труло је било код тог ОЖАЛОВАНОГ БРОЗА.




    0



    0
  4. Sreca,pa nema vise Jugoslavije.Sad se zivi divno.Nema vise emigracije.SAD SMO SVI SRBI -GLADNI.Sad samo mladi odlaze ,a ne emigriraju.Fali logika.U 21.veku,opet nam fali pameti.Svi nesretnici,sa manjkom logike,u svim novonastalim drzavicama,pricaju ISTE argumente,o Jugoslaviji.MALO nije jednako VELIKOM.SIROMASNO nije jednako BOGATOM.SLABO nije isto sto i JAKO.Sve drzavice bedice,nastale raspadom Jugoslavije,su MALE,SIROMASNE i SLABE.BEZNACAJNE NA MEDJUNARODNOM PLANU.Sreca je sto smo se iskobeljali iz Jugoslavije,pa TRCIMO U EVROPU.Isto to samo mnogo vece i jace.Taj ulazaknas vec na pocetku ,na ulazku,kosta Kosova.To je ulaznica.To se MORA platiti,a kasnije -videcemo.Bedna Slovenija,nesto sepa sa svojom tako sjajnom privredom(nema drugih republika,da se malo zivi na njihov racun),Bedna Hrvatska ,koja je tako kukala da joj otimaju devize od turizma,sad od tog turizma nema nikakve koristi.Bedna Bosna jos nije postala ni drzava,a vec se raspala na dve pole,i tri naroda.Bedan Crna gora je bedna,da bednija biti nemoze,a uskoro ce popunjavati vojne rezerve NATO-a,pa ce brzo ostati i bez ljudi i bez drzavnosti.Bedan Makedonija,jos nije rascistila ni sa Grcima,ni sa Siptarima,ni sa Bugarima.Privredu nema,poljoprivredu nema,nema nista-samo nesretni narod.Bedan Srbija,se bori da zadrzi Kosovo,monstruma,od pokrajine,drzave,protektorata,kriminalne oblasti,ili sta je vec.Vec joj na vrat guraju pokrajinu Vojvodinu(ni riba ni devojka,ni pokrajina,ni drzava ),a u Vojvodini su DALEKO VECINSKI NAROD SRBI!!
    Mrznja prema Jugoslaviji ,je mrznja prema komunizmu,prema jednom pravednijem socijalnom drustvu.Mrznja slepa i gluva,za sve argumente.Svi vi ,koji toliko mrzite Jugoslaviju, osim mrznje ne nudite nista dobro narodu.NUDITE VERSKU ZATUCANOST,KAPITALISTICKO IZRABLJIVANJE,I povratak na Knezevinu Srbiju.Nudite korak nazad u istoriju,tamo gde su svi Juzno slovenski narodi bili robovi.Na zalost ,priznajem,vi ste u vecini,sto je i normalno.Pametni su uvek u manjini.




    0



    0
    • Mozda sam ja pogresno razumeo vas komentar Milutine,ali pokusavati na silu gurati siptare,makedonce,balije,hrvate,slovence,novoformirane crnogorce,da zivimo svi zajedno u nekoj zajednickoj drzavi,makar se zvala i Jugoslavija,je potpuno uzaludno i pored svih vasih zapazanja sa kojima se slazem!Naravno da je onakva kakva je bila Jugoslavija je bolje resenje nego ovo sto je danas,jer ova danasnja situacija se ne moze nazvati nijednim drugim imenom do „HAOS“!




      0



      0
  5. sve novonastale države su posle raspada jugoslavije odavno ,već se i ne sećaju,uspostavile svoj,nacionalan kulturni model,praksu,viziju.jedino srbija baulja.srbija mora da uspostavi,na žalost tek sada,svoju nacionalnu državu iz čega proističe sve drugo.iako je to,skoro retro put,taj zadatak se mora obaviti,jer toliko je važnih pitanja,fenomena,pojava,znanja koja prevazilaze same nacionalne okvire.srbija mora da uspostavi prvo svest da je sama u okviru svoje nacionalne države i da shvati da nema više jugoslavije,pa će tek na tim čvrstim osnovama da se pojavi jasan prostor za sve nadnacionalne,kulturne,civilizacijske,filozofske,umetničke…fenomene,jezike i činove koji su neophodni za razvoj,opstanak društvenosti i kvalitet,intenzitet pojedinca,ličnost,individuu.svakom građaninu srbije,bez obzira da li je srbin ili ne,nedostaje država koja je situirana i uređena.tako je i sa kulturnom politikom.srbi na vlasti nikako da shvate:jugoslavije više nema.
    a,čitam,SANU(arhitekta mitrović)već nekoliko godina vapi za profesorom likovne akademije,koji je,kao jugosloven,potomak onih što su otimali salonske stanove 1941, i kao takav,podržavao NATO bombardovanje.kulturni zločin i kriminal ne sme da zastareva.




    0



    0
  6. РАДОСЛАВ

    Господине Милутине има малих,мајушник па на велико живе, да не
    ређам те мале државе.Велика Србија примила мале Црве да је грицкају док нису изгризли то је део наше утопије велике ЈУГЕ.
    Е та велика скљокала се као кула од карата јер они мали нису је
    жељели Милутине.Краљевина Србија је била велика и она је сметала
    ВЕЛИКОЈ ГЕРМАНИЈИ уз помоћ Велике Британије мисмо постали МАЛИ.




    0



    0
  7. Autor u uvodu pominje 1918, nedefinisanu, iako svi znamo da je
    tad formalizovana SHS, transformisana, potom u Jugoslaviju.
    Medjutim, ako nam treba znanja i „raskrinkavanja“ zabluda, ne smemo
    zanemariti sve organizovane (uglavnom, spolja) akcije-propagiranje
    ideje, sirenje, trazenje podrske (u SAD, prvenstveno), … za
    ujedinjenje Juznih Slovena. Poraz Austrougarske imperije i nesmanjeni
    apetiti Vatikana (Katolicke crkve), Hrvatima i Slovencima je,
    „ujedinjenje“, bilo vise nego spas.
    Tako, dok jesrpska vojska trunula na „zamrznutom“ Solunskom frontu, narod patio, strelajn i vesan u Srbiji, srpska slavna
    elita je radila na ujedinjenju (sa „bracom“, koja su valjda
    „bratski“ ubijali).
    [ Nista nije bilo mnogo drukcije 41-45-e. Neki su krvarili,
    boreci se protiv okupatora, neki se mucili od gladi, u strahu za svoj i zivot dece, neki pili hladno pivo pod vesalima na Terazijama (tamo su se valjda njihala tela ne-ljudi) a neko
    verifikovao „revoluciju“ i pripremao „novu“ drzavu.]
    Moramo se i osvrnuti na XIX vek i Obrenovice (Srbe, takodje) i
    njihov doprinos „jakoj“ Srbiji, na koju su Austrijanci, vec
    smatrali „svojim talom“ -platom, za sve ratove koje su vodili
    „za nase oslobodjenje (u XVIII i XVII veku). Pored njih, i njihove
    aspiracije za ovladavanjem svih Srba na Balkanu, odbiju Ruse,
    bili su tu uvek, i Englezi, sa svojom jasnom strategijom.
    Posle „ujedinjenja“, mi-Srbi smo snishodljivo popustali „braci“,
    Srbi ostali rasparcani (gde su bili pre). Od 1918 do 1941 u
    „ujedinjenoj“ delovali su, od pocetka, „razbijaci“, uz puno
    prisustvo srpske politicke, poslovne i kulturne elite.
    Posle 45-e, mi-Srbi, imali smo „nase“ svuda-u politici, privredi
    i kulturi.
    Zar smo ikad obelodanili ili rec rekli, kad su u Hrvatskoj i
    Sloveniji,katolicki praznik Svih Svetih-zadusnice, proglasili
    za republicki parznik, dok smo mi, gusili i ideju zadusnica?
    Mozemo li poreci nevidjeno sirok „front“ koji se svim snagama
    bacio na jednog-pokojnog profesora (ne politicara) Djurica?
    Kako smo reagovali na poturanje i usvajanje ideje „muslimanske
    (sa M) nacije“, na koju su se mrstili toliki narodi muslimanske
    vere?
    Kakive su nase-srpske reakcije na propagiranje „ideje“ „vojvodjanske nacije“?
    Da li smo ikad pokusali da se „ispetljamo“ iz pojmova nacija i
    narod?
    Pisem ovo i ovako, zeleci da mi-Srbi definisemo, razvijemo
    svest i pocnemo da se borimo za opstanak.
    Svakako, ne zagovaram negiranje svesti ili postojanja drugih
    naroda. Ne mislim da mi-Srbi, narod, nismo u bratstvu sa ostalim
    Slovenima. Verujem da sve to, sto nam je zajednicko, predstavlja
    vrednost svakog naroda.
    Nisam nesvestan „bratskog klanja“, ni genocida u kome prednjace
    nama najblizi (poreklom, jezikom, …).
    Ne prihvatam mrznju, jer je ubilacka i protiv nase bitne podloge-
    pravoslavlja.
    Verujem da mi-Srbi treba da opsatnemo, da se za opstanak moramo boriti. Macem, kad nam njime prete, voljom protiv nevolje, a
    iznad svega svescu i duhom.
    Srboljub Savic




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *