Пише Драган Хамовић
О збирци песама „Једино ветар“ за коју је Алексић добио награду „Меша Селимовић“
Поезија Дејана Алексића носи знак усмереног трагања за себи својственом ауторском мером, на трагу песничких мајстора иза којих је лакше рушити него се надметати с њима у квалитету градње и пуноћи смисла. Од прве збирке „Потпуни говор“ (1995), чија је насловна синтагма дозначила високу тежњу без које не би требало ни почињати, до најновије, седме по реду, разносмерним и диспаратним искуствима провејане збирке „Једино ветар“ (2011), развојна путања доводи Алексића до тачке извесне дозрелости, са које се могу боље свести песнички рачуни – у сусрету са говором „наслеђеним“, „недосегнутим“ и „непораженим“ (наводимо разне песникове епитете уз именицу „говор“), и са укупношћу видљиве и невидљиве реалности што је поступно освајала све претежнији простор у претежно самозапитаној поезији, у којој, по речима једне песме с почетака, „поредак ствари губи се / У значењима која служим“. Колико год и у најбољим песмама раних збирки – мислимо на збирке „Доказивање сенке“ (1996) или „Свагдашњи час“ (2000) – одјекивала дикција тада обилно зрачећег „Писма“ Ивана В. Лалића, књиге што је наново надмоћно показала (премда не и једина) да је и у захтевним формама истанчаном савременом аутору и даље пространо, да нису ствар „прошле прошлости“ него могућни изазов, толико се изнутра, већ тада, код Алексића може запазити дискретно померање са позиције доврхуњеног гласа симболистичког наслеђа (или пак неосимболизма) на становишта са којих се разматра како даље. Лалићева суверена апологија света што траје „јер значи“, биће код Алексића најпре пољуљана, подвргнута новом испиту и опиту, у неизбежном криптополемичком исказу једне песме у збирци „Свагдашњи час“:
„Свет је одређен, верујемо, мада / Понекад бива да смисао касни.“ Овакав отклон, разуме се, поспешен је и епохалним фоном сржног неповерења у језик, у логоцентрични поредак, у постструктуралистичкој мисли речито оспорен – али и незамењен каквим изгледним поретком и ослонцем. Драма неподударности језика и света, као и појединца условљеног наслеђеним и увек некако непотпуним говором, тематска је окосница укупне поезије Дејана Алексића, временом ослоњенијег на позну, дубоко иронијску поетику Борислава Радовића, коме посвећује једну од завршних песама, донекле програмску, пастиш песму у збирци „Једино ветар“. Као ни наш језик наметнути, који подвлашћује и у себе увлачи, ни осетљиво појединство не остаје постојано и поуздано, пред собом нарочито.
„Свагда сам нико и било који / А поезија је тешка упала / Једнине што ме изнутра броји“, написаће Алексић у изразитој песми „Моје тело се сећа“, из збирке „Собна митологија“ (2003).
„ОТЕЖАЛА ФОРМА“
Алексић у збирци „Једино ветар“, целини одиста сумирајућој, углавном искорачује из заданих оквира везаног стиха и утврђених метричких и строфичких облика – којих се држао и којима се играо – што је једна од споља видљивих новина. Док су раније доминирале лирске студије стања и појава, новије песме махом су микроприче, широких асоцијативних покрета. У досадашњој поезији Алексићево ауторско тежиште било је на продубљењу песничких оруђа и кондензацији, од лексике (увек биране, а гдекад и нестандардне), преко сабијених тропичних слика, па до разбокорене синтаксе и маркантне реторике. У томе испробавању затичемо успеле или макар храбре и необичне продоре на свим нивоима песничког склопа. Напор за обликовањем и преобликовањем, естетизам као исходиште, јесте међу првим поетичким чињеницама Алексићеве поезије.
Реторичка опитовања довела су његов исказ у стање приметно „отежале форме“, услед барокно прециозних захвата, поготово кад њима уздиже сасвим баналне реалије. Тако шта чини неутралније, ауторски прорачунатије него сензуални Данилов, на пример, или одрешити и експресивни Живорад Недељковић – да поменемо двојицу поетички додирујућих песника Алексићу претходећег генерацијског таласа – песник таквим стратегијама понегде доводи до дубоко заснованог и значењски ефективног лирског места, одељка или поенте, до малих лирских откривења, а другде опет искушава домет разних субверзивних и бизарних гестова. Доследно, од песама „Собне митологије“, песник и у песмама збирке „Једино ветар“ има обичај да посегне за напрегнутим аналогијама, да састави сакрално и крајње тривијално, где се на међусобно помирење у синтези не може рачунати. Али одатле, гдекад, бије хладан дах црног хумора, интонације што сведочи непревладани раскол међу сферама и појавама у свету којем припадамо. Ако нам се, на пример, учини пренаглашено поређење у песми „Чекаоница“, збирке „Једино ветар“, у стиху који гласи: „Једна старица са села уздише / као усамљени монарх“ (а овакав пример није усамљен код Алексића) – онда већ у наредним стиховима очуђење поприма дубље, дискретно језовите тонове: „Удно ходника кашље / свештеник који ме је крстио. Посматрам / те руке са којих је на мене сишла Тајна“ – да би потом фокус коначно прешао и на лирског субјекта, посматрача, у поенти снажној и вишеслојној: „Ћутећи чекам да између два кашља / ходником одјекне моје име. / Будан сам у тами мојих уста.“
СТИХОВИ-ЛОЗИНКЕ
Таквих места, попут последњег наведеног стиха, код којих се застаје, самосталних лирских минијатура, у Алексићевим песмама, сатканим од значењских померања и обрата, има довољно. У стиху-лозинки „Поезија је чекаоница“ лежи и једна од уочљивих промена у песничкој перспективи Алексићевој. Онај што је лирски почео у превласти унутарњих светова, сопства и језика, увелико у новијим песмама интегрише, поред ауторефлексивних и метапоетских елемената, помнију „мисао о свету“ у усложњенијој песничкој оптици. У песмама збирке „Једини ветар“ искуствена свођења надрастају многе теоријске ограде, што их ововремска ауторска самосвест претерано потенцира. Пева се овде сабраније о Писму света, као у завршници песме „Ватра и књига“: „Оно што гори увек нешто саопштава“. Повратак поверењу у саопштење изражава и песма „Вишкови што остају иза говора“. Без обзира на вишкове, који вреде само ако су дубински, песник ће најмање погрешити ако градиво сажима према издржљивости градива. Тако је и сажимање читавог лирског сижеа о очевој срчаној бољци у песми „Веза“ изведено у поређењу линија на кардиограму са музичким тактовима Баха, док упечатљива песма о земљотресу почиње сликом редом порушених димњака – а печати симболичким призором „братства по несаници“ од мукле мајке земље зазеблих људи. У судару насушне афирмације и разорне ироније, продубљене лирике и формално-смисаоних несагласја, поезија Дејана Алексића у збирци „Једино ветар“ ближа је стабилној и полифоној равнотежи, потребној и поезији и свету од којег зависи.
„Реч поринута у језик истискује / довољно стварности да поверујемо / у оно што се не може изрећи.“
У овим стиховима Дејана Алексића срочена је формула за препознавање сваке пуновредне песме, као прећутна, почетна и завршна реч песничке службе, чија путања у основи личи на линије кардиограма.