Почетна / Интервју / Аболгхасем Делфи: Светске силеџије иду на Иран

Аболгхасем Делфи: Светске силеџије иду на Иран

Разговарао Зоран Милошевића

Моја земља хоће да научна достигнућа свог нуклеарног програма, нанотехнологије, медицине и свемирских истраживања стави на увид свима у свету који то желе да користе у мирољубиве сврхе. То је још један разлог због чега се силеџије и хегемонисти у свету буне против Ирана, јер ми разбијамо њихов монопол

 

Збивања на Блиском истоку дуго су већ у центру светске пажње. Додатни интерес за овај регион изазвала су нова заоштравања око Ирана, чија независна геополитичка оријентација и буран развој, као и посебан друштвени и политички систем, изазива Вашингтон да – представљајући настојање ове земље да развије сопствени нуклеарни програм као наводну опасност за друге –  отворено припрети употребом војне силе. О томе, као и о другим питањима везаним за живот и геополитичке прилике ове велике земље, разговарамо са његовом екселенцијом, амбасадором Исламске републике Иран у Београду господином Аболгхасемом Делфијем. Напоменимо и то да верујемо да нашег саговорника на одмереност и такт, па и уздржаност упркос тешким и суморним темама нашег разговора, који се иначе одвијао уочи 10. фебруара, односно прославе 33 годишњице Исламске револуције, обавезује пре свега његова функција.  Чини се, међутим, да је његова екселенција читаоцима ипак предочила и упутила јасне и неувијене поруке и објашњења блискоисточних сложених догађања.

Ваша екселенцијо, ево прошла је година од нашег сусрета. Шта се у међувремену догодило у Вашој земљи и у чему је посебност овогодишњег обележавања за Иран значајног датума годишњице револуције?
Ове године су посебни услови прославе победе исламске револуције у Ирану. Нова достигнућа се манифестују у области индустрије, пољопривреде, медицине, ваздухопловства и свемирских истраживања, нанотехнологије… Као што је наш председник већ обзнанио свету, Иран је почео комерцијалну производњу нових лекова за четири до сада ретке болести. Лекови који су се донедавно производили само у две земље, сада се производе у  Ирану и биће на располагању свима.
Но, оно што се издваја је свакако производња „горивне плоче“ за Техерански истраживачки нуклеарни реактор. До сада смо уранијум увозили, али због санкција морали смо сами да проникнемо у тајне производње овог горива. Споменути реактор је радио годинама, а гориво је увожено. Однедавно, државе које су га поседовале почеле су да избегавају да нам испоруче гориво. Сматрали су да уколико нам ускрате могућност куповине горива за нуклеарни реактор, да ће онемогућити његов рад, јер да би реактор радио потребан је уранијум који је обогаћен до 20 одсто чистоће. С обзиром на те нове околности, одлучено је да се гориво произведе у Ирану. Овај уранијум са 20 одстотним обогаћивањем се користи за прављење горивне плоче. На годишњицу прославе победе исламске револуције у Ирану, 11. фебруара 2012. године, техерански истраживачки реактор ће моћи да настави рад користећи домаће гориво.  Јер, овај реактор се, између осталог, користи у медицини за лечење неких болести и у Ирану од његовог рада зависи око 800.000 људи.

Санкције су значајно утицале на ове прилике?!
Због уведених санкција створена је тешкоћа за набавку неопходне опреме за ирански нуклеарни програм, стога се и овде догодио помак, јер смо ослонцем на домаћу памет започели производњу опреме за обогаћивање уранијума до потребног нивоа за потребе нуклеарног реактора.
Имајући у виду да смо имали потребе за уранијумом обогаћеном до 20 одсто за домаће потребе, постигнут је трилатерални договор Ирана са Турском и Бразилом да ми свој уранијум од 3,5 одсто обогаћености мењамо за обогаћен до 20 одсто. Иако је, дакле, председник САД-а Барак Обама пре овог договора дао сагласност (Турцима и Бразилцима) на овакав договор, он се само неколико дана после потписивања уговора успротивио реализацији истог, тако да је све обустављено.
Американци су мислили да ако се то не реализује да ћемо запасти у проблеме око набавке уранијума и пореметиће се рад Техеранског нуклеарног реактора. Међутим, то је био повод да се ирански научници још више ангажују и тако су успели да реше проблем обогаћивања уранијума до 20 одсто. Да се договор поштовао ми не бисмо кренули да сами производимо такав уранијум и остали би зависни од Америке и Француске које имају овакво гориво.

Последњих месеци најугледнији мeдији се баве анализом убистава научника у свету. Руси су, на пример, објавили да је у последњих 10 година убијено чак 40 угледних руских научника. То се догађа и у Ирану. Зашто су научници данас мета?

Нажалост, они који су противници напретка Ирана предузели су прљаве и нехумане мере – убистава ирански научника који се баве нуклеарном физиком. У току претходне године убијена су четири наша научника и професора иранских универзитета. Мислимо да они који су наручили убиства да су сматрали да ће на овај начин одвратити младе да се баве нуклеарном физиком. Међутим, после последњег убиства иранског научника више од 300 студената је променило смер и уписало нуклеарну физику. Тако да сваки губитак доноси нове студенте који желе да наставе посао. Наравно, ни међународне организације, које су усвојиле и резолуцију о санкцијама и објавиле имена наших научника у области нуклеарне физике, нису без греха у случају убистава научника Исламске Републике Иран  и морају да одговарају за то. Будна савест и слободарске земље света не смеју да ћуте пред слепим терором и морају да најоштрије и најгласније осуде оваква недела.
Јасно је да нуклеарне силе не желе нове чланице у свом клубу. Они, заправо, желе да нуклеарна технологија, као и друга научна достигнућа, буду само у њиховом власништву, односно да имају монопол како би наметали своју вољу другима. Ово што сам рекао важи и за област ваздухопловства и свемирских истраживања. Данас, Исламска република Иран улази у те области (свемирски програм, сателити, технологија лансирања сателита…) Интересантно је да државе које су до сада поседовале технологију лансирања сателита, а њихов број не прелази прсте једне руке, нису желеле да лансирају наше сателите са својих рампи… Данас смо и то достигли, јер наши сателити су у орбити захваљујући домаћим ракетама.
За разлику од монополиста Иран хоће да стави своја научна достигнућа свима у свету који то желе да користе у мирољубиве сврхе. То је још један разлог због чега се силеџије и хегемонисти у свету буне против Ирана, јер ми разбијамо њихов монопол. Полазећи од својих верских и културних схватања, ми сматрамо да сва ова достигнућа морају бити на располагању свим људима, без обзира на расу, нацију и веру. Наука и технологија не треба да буду монополисане.

Много тога се у протеклој години догодило на Блиском истоку. Како коментаришете „Арапско пролеће“ и „демократизацију“ Либије?
Ми око ове терминологије имамо другачији став. Сматрамо да назив овог покрета није „Арапско пролеће“. Наиме, сада је прва годишњица револуције у Тунису и Египту и она се назива „Исламско буђење“, а оно је започето 1979. године исламском револуцијом у Ирану. Ирански народ је тада, да вас подсетим, мирним начином збацио власт која је била против његових уверења. Ирански народ је покушао да створи поредак који је у складу са његовим веровањима и културом. У току претеклих 30 и више година, све је рађено да се тај модел стабилизује. Иранци су у томе успели.
Хегемонистички и силеџијски свет је од почетка ових збивања био против покрета, јер је добро знао да ће то бити модел и за остале народе и земље. Стога, у протеклих 30 година су стално приказивали овај покрет на неистинит начин и без садржаја, да нико не би обратио пажњу на њега и да га не узима за модел. Суштина свих противљења Ирану је управо то, да Исламска република Иран не постане модел за остали свет.
Ипак, не само што се то није десило, већ су други народи, нарочито муслимански, постали уверени, на основу нашег искуства, да могу сами да управљају својом судбином. Доказ ове тврдње су догађаји у Тунису и Египту, где се после народног устанка и првих парламентарних избора показало да највише гласова имају они који желе ислам и да ће управо они формирати владу. Такав тренд је започет и у Либији, али су се хегемонисти света и силеџије, због својих одређених разлога  у вези са Либијом, војно умешали и пореметили тренд овог покрета, чиме су нанели огромне штете либијском народу. Либијски народ је могао на свој начин, као што су то урадили Египћани и Тунижани, да реализује своје право и без страног мешања и са много мање штете. Међутим, ова војна интервенција нанела је поред материјалне штете и огромне људске жртве. Последице војне интервенције се још осећају у Либији, а народ није остварио оно што је желео. Сада се то дешава у Јемену и Бахреину, али опет се војно интервенише, посебно у Бахреину, и предузимају све мере за спречавање реализације захтева већинског становништва ове земље.

Мета Запада сада је и Сирија. Иран и Сирија имају веома добре међудржавне односе и чак су најавили заједничку одбрану у случају напада на једну или обе државе. Шта очекујете да ће се догодити?
Случај Сирије се умногоме разликује од догађања у другим земљама региона. Сиријски народ и влада у оквиру својих унутрашњих послова су у фази реализације жељених друштвених и политичких реформи. За то није потребно никакво страно мешање. Они који су се умешали у сиријске унутрашње послове и проблем пребацили у Савет безбедности Уједињених нација и отворили простор за присуство Арапске лиге, нису размишљали о разликама између Сирије, Јемена и Бахреина. Сирија се налази на првој линији борбе против окупаторског ционистичког режима. Због тога се покушава да се уз помоћ страних плаћеника сруши сиријски режим, иако не постоји разлог за мешање у унутрашње послове Сирије. То је очигледно страно мешање, које је апсолутно неприхватљиво. Требало би дозволити да се сам сиријски народ договори, без страног мешања, са својом влашћу о променама и реформама.

Јасно је да санкције Запада треба да дестабилизују унутрашњу ситуацију у Ирану и да подстакну народ да сам – неком „обојеном револуцијом“ – смени актуелну власт и доведе Западу послушне људе. Из нашег – српског искуства знамо да санкције делују. Споро, али делују. Према подацима које наводе западни медији у Ирану је висока незапосленост, па санкције само продубљују невоље обичних људи, нарочито младих, где је незапосленост и највећа.
Исламска република Иран је током протеклих 30 година била суочена са различитим санкцијама, а због разлога које сам већ навео, силеџијски свет није хтео да дозволи да Исламска република Иран оствари своје циљеве. Начин који су изабрали су: наметање војног сукоба са суседима, па економске санкције и, наравно, финансијске и друге облике поткопавања. Сматрали су да ће ове мере довести до проблема које иранска власт неће моћи да реши. Међутим, морамо знати да је ирански народ пре 30 година одлучио да сам узме судбину у своје руке. Код нас су сваке године били избори, током којих су званичници и одговорни функционери, од највишег до најнижег нивоа бирани директним гласом народа. Где год је постојао проблем ту је био народ да искаже своју вољу и изабере, односно смени људе који нису добро радили свој посао. Тако да је ирански народ увек био присутан када је у питању његова судбина.
Ми смо земља са око 75 милиона становника, богата енергентима, имамо важну геополитичку позицију у Персијском заливу и Блиском истоку. Ови потенцијали су нам омогућавали да своје проблеме решимо на најбољи начин. Изнећу неколико примера о достигнућима наше земље. Један од најјаснијих примера је чињеница да је иранска влада, без обзира на наметнуте услове од стране других, реализовала своју озбиљну и одлучну намеру у погледу реформисања економског система земље и постепеног укидања субвенција на основе производе (гаса, нафте, воде, струје…) постизањем реалне цене ових производа, и створила боље услове за живот иранског народа. Да би у ово транзиционо време олакшала живот обичних грађана, приступило се давању директне материјалне помоћи сваком грађанину, што је прва фаза, јер ће се постепено она умањивати и на крају давати само најугроженијим социјалним слојевима. То је доказ да и у оваквим условима може да се реформише економски систем Ирана. Међутим, као што знате реформа економског система је сложен и дуг процес. За то су потребни адекватни услови, пре свега мирна социјална атмосфера да би реформе успеле.
Бићете сведоци када буду одржани следећи избори за Парламент, почетком марта 2012. године, са којом вољом ће народ учествовати и какав ће бити одзив бирача. Ово је важно, јер одзив бирача показује ниво учешћа народа у креирању сопствене судбине, односно сопствене будућности.

Медији шпекулишу да се иранска елита поделила на националисте и исламисте и да је могуће продубљивањем ове поделе посвађати је и довести прозападне људе на чело Ирана. Да ли је иранска елита данас јединствена?
Избори су адекватан показатељ расположења грађана и до сада је било, како сам већ нагласио, више од 30 различитих избора и увек се пре њих покрећу приче о подели на прозападњаке и исламисте. Чињеница је, међутим, да постоје различити ставови о важним питањима, али је у свему томе заједничко поштовање Устава, вођства и исламског карактера наше Револуције.
Устав је дефинисао права и обавезе свих грађана, а терминологија исламисти, националисти и прозападни лидери, не одсликава права дешавања у Ирану.

САД су у Персијски залив послале три носача авиона и бројне друге бродове и подморнице, а копнена војска се окупља у Израелу. Истовремено, подигле су око 20 војних болница у Грузији. Земље Персијског залива купиле су од САД-а наоружање у вредности од 36 милијарди долара. Представници Катара би да шаљу војску на Сирију и Иран… Сви ови подаци су узнемирујући. Очекујете ли да ће Америка са својим сателитима ударити на Иран?
Персијски залив је осетљив регион. Важан део енергената свет обезбеђује у овом региону, док међународна економска ситуација није добра. Рат и немири нису никоме од користи. Без обзира на све медијске кампање о ситуацији у Персијском заливу и Исламској републици Иран, требало би знати да ми као земља на северу Персијског залива, која има најдуже обале, сматрамо себе позваним да уз помоћ осталих земаља региона гарантујемо безбедност у Персијском заливу и, наравно, Хормушког мореуза. Наш регион је већ једном доживео искуство војног сукоба и све земље су осетиле штету од тога. Сигурно је да сви они који имају здрав разум не желе да се таква ситуација понови.
Једино, можда, ционистички режим, због суштине свог постојања не жели мир и стабилност у региону, али је сигурно да због потенцијала Исламске републике Иран и осталих земаља у региону нови авантуризам скоро да није могућ.

Влада Израела је обавестила јавност да неће о свом евентуалном нападу на Иран обавестити ни САД до 12 часова пре напада, како би спречила да Вашингтон блокира такву операцију. Како је могуће да Израел нападне сам Иран без сагласности Савета безбедности?
Као што сам рекао ционистички режим је један авантуристички и терористички режим, који непрекидно, својим понашањем, подстиче немир и нестабилност у региону. Постојање таквог режима је фактор нестабилности. Злочинима против палестинског народа, агресијом према суседима и окупацијом њихових територија створена је нестабилност на Блиском истоку. Управо због тога је ционистички режим фактор нестабилности у региону. То је режим који поседује војнонуклеарни потенцијал и атомску бомбу,  не поштује ниједну међународну норму, не сарађује са Агенцијом за нуклеарну енергију и противи се свим мирољубивим иницијативама. Ипак, овај режим нема потенцијал да изазове више нестабилности него што је то већ учинио. Искустава ратова 33 дана са  Либаном и 22 дана рата у појасу Газе су показали да нелегални режим не може више да се поиграва са миром и безбедношћу региона.

Резолуција Савета безбедности Уједињених нација бр. 687 тражи да се Блиски исток ослободи од оружја за масовно уништавање. Израел, према америчким изворима, има око 200, 300 атомских бомби, а притисак се врши на Иран да обустави своје нуклеарне програме. Да ли се овде ради о дуплим стандардима и непоштовању међународног права или о нечем другом?
Нуклеарно питање, као и многе друге теме из међународне политике показују да постоје двоструки стандарди. Требало би знати да се земљама попут Исламске републике Иран, која је потписница Споразума о неширењу оружја за масовно уништавање (НПТ) и у овом тренутку у Ирану се налазе инспектори Међународне агенције за нуклеарну енергију, који могу да посете сва постројења, уводе санкције, а другима које ово не поштују и, као што сте сами напоменули, поседују нуклеарне бојеве главе, не уводе. Поред тога, Иран је иницијатор идеје о Блиском истоку без оружја за масовно уништавање и пружа сву могућу сарадњу међународној заједници по овом питању, истовремено се спрема за преговоре са групом „5+1“. Све то није довољно и Ирану се уводе санкције, а са друге стране земље које поседују нуклеарно оружје не дозвољавају међународне инспекције нуклеарних постројења и добијају сву помоћ САД-а и Запада за развој нуклеарног програма. То се зове политика двоструких стандарда.

Турска настоји да има значајну улогу и у текућим догађајима у Сирији. На Балкану се такође осећа присуство Турске у духу атлантизма и американизма, па експоненти ове политике стално ремете постојеће покушаје мирење народа и заједнички суживот. Неки геополитичари сматрају да на Балкану нема мира, ни сарадње међу народима и различитим религијама (посебни православцима и муслиманима) док улогу Турске на Балкану не преузме Иран!
Са Турском имамо добре односе у складу са чињеницом да смо суседи и исламске државе које имају значајну улогу у региону и у међународним институцијама. Као што сам рекао, око питања нуклеарног програма смо тесно сарађивали управо са Турском и Бразилом.
Што се тиче Балкана, наша политика је успостављање мира и стабилности. Са  Србијом и народима који у њој живе имамо добре односе, а све то потиче још из доба претходне Југославије. Иранска влада је спремна да своје потенцијале за успостављање дијалога стави на располагање Влади Србије и народима у региону.

Из неких покушаја да се и ирански глас чује у нашој јавности, познато ми је колико је то данас тешко. Западна пропаганда је прилично успела да Иран представи у црним бојама и људи се плаше да не добију непријатну етикету ако сарађују са представницима Ирана. Да ли је, дакле, могуће сарадњу Ирана и Србије подићи на виши ниво. Како оцењујете актуелне односе Ирана и Србије?
Иран са Србијом има веома добре односе у свим областима (економска политика и међународна политика, посебно). Сматрамо да Србија има значајну улогу за мир и стабилност у региону. Исламска република Иран може да има развијене односе са Србијом на основу веза које постоје између два народа. Наравно, чињеница је да моћ медија ствара неистините слике о оба народа и обе државе у јавном мњењу обеју земаља. Потребно је да се ово стање исправи. А сарадња између медија две земље и повезивање новинара, као и коришћење информација националних агенција, уместо међународних, које пласирају вести на основу својих хегемонистичких и политичких ставова, може имати највећу улогу у исправљању гледишта јавног мњења две земље.

_______________

Аболгхасем Делфи (1954, Техеран) је завршио студије социологије на Универзитету у Техерану. Ожењен је и има двоје деце. Говори француски, шпански и енглески. Каријеру је започео 1980. године као помоћник директора Иранске државне радио-телевизије, а затим је 1985. године именован у Министарству спољних послова на место „стручњака за питања афричких земаља француског говорног подручја“. До 1988. године ради као помоћник Друге дирекције генералног директора за Западну Европу. Затим следи амбасадорска каријера у Колумбији , Чилеу  и Белгији , где је уједно био и шеф мисије Исламске републике Иран у Европској унији. Потом се враћа у Иран на место помоћника генералног директора за Западну Европу у МИП-у.

 

4 коментара

  1. to je lose, ali, zar se i Iran ne mesa u tudje stvari, pa i na Balkanu ?!




    0



    0
  2. Судар двије амбициозне силе у експанзији.
    А кад је требало удесити Србе, дјеловали су заједнички и солидарно – непријатељ мог непријатеља мој је пријатељ, пријатељ мог непријатеља … непријатељ мог пријатеља …? Ово ми постаје тешко за упратити, изгледа да се неемоционалне англосаксонске главе ипак најбоље сналазе у овој комбинаторици.




    0



    0
  3. Zadnje pitanje (ne, odgovora) ovog intervjua sve govori i to je dobro. Uvaženi autore intervjua, nije Zapadna propaganda crno prikazala Iran, već upravo njihova internacionalna televizija Sahar, pa još na „bosanskom“ jeziku! Ja kol’ko znam (a znam!) bosanski samo Konj postoji! Gledajte Sahar i sve će vam biti jasno.
    Nemojte više da afirmišete ovu nultu zemlju.
    Zašto ne postaviste ovom „sociologu“ sljedeća pitanja:
    -Što prvom predsjedniku Republike Srpske, dr Radovanu Karadžiću, Iran nije dostavio dokumente o kršenju embarga „siledžijskih“ UN tzv. BiH?
    -Da li su i tada te „siledžijske“ UN u pravougaoniku Vašington-Teheran-Zagreb-muslimansko Sarajevo bile siledžijske?
    -Zašto ste podržavali Izetbegovića?
    -Zašto ste Izetbegovića, uprkos siledžijskom „embargu“, preko Beča naoružavali pomenutim pravougaonikom?
    -Zašto ste naoružavali terorističku OVK?
    Ma zašto ste slali mudžahedine da ubijaju srpsko autohtono stanovništvo u nekadašnjoj BiH?
    -Zašto bi mi (Srbi) prema vama bili blagonakloni?-ma nećemo ni biti.
    SRBIJA-RUSIJA dvojac koji će krojiti sudbinu na Balkanu.
    A s’ vama šta Rusija odluči, nek’ bude.




    0



    0
  4. Znam,sada se traži podrška za sopstveno stanje i ugroženost. Naravno da sam pristalica sopstvenog razvoja,pa i nuklearne tehnologije, do proizvodnje oružja.Zašto to da imaju,samo, svetski moćnici?Potrebna je ravnoteža straha,jer samo tako se to oružje neće koristiti.
    Kada bih bio siguran da se time neće „izvoziti“ islam i nekritički širiti po regionu. To smo imali prilike iskusiti u ratu pri raspadu SFRJ,kada je samo jedna strana bila optužena,a i dalje je, za sve loše što se dogodilo.
    Gde je ,tada ,bio Iran.I danas podržava unitarnu BiH,uprkos protivljenju RS.
    U SFRJ se nije prihvatalo demokratsko pravilo ,jedan čovek-jedan glas, jer je Srba bilo najviše,sada se to pravilo traži jer Srba nema najviše. Naoružava se Kosovo,van svih pravnih principa, a kad se nepravo nameće sopstvenom narodu,onda vapaj za podršku uz prisećanje na dobre odnose u doba Jugoslavije i nesvrstanosti.
    U dilemi sam da se treba imati moć za suprotstavljanje moćnicima ali da se ta moć neće nametati nemoćnim.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *