Srbija i protivrečja Vatikana

Piše Dragan Mraović

Pitanje primata pape oko kojeg, što se Vatikana tiče, nema ustupaka za pravoslavlje je sporno, pa stoga nije jasno otkuda velika promena u ponašanju naših zvaničnika od kojih su neki, poput mitropolita Amfilohija Radovića, osamdesetih godina prošlog veka napustili skup u Bariju kada delegacija SPC nije htela ni da raspravlja o toj temi

Patrijarh srpski Irinej se u Beču založio za pomirenje Pravoslavne i Rimokatoličke crkve, čemu se nema šta zameriti, ali je to izazvalo veliko interesovanje i nedoumice, ne samo naše javnosti, naročito u delu gde se kaže: „Za nas pravoslavne je malo sporno pitanje nepogrešivost pape. To je možda jedno pitanje, ali u jednom razgovoru ili dijalogu, sigurno se može na radost božiju nešto pozitivno rešiti“. Međutim, nije samo dogma o nepogrešivosti pape „malo sporno pitanje“. Tu je i njegov primat. Tačno je da je u nepodeljenoj hrišćanskoj crkvi onaj što sedi na tronu Svetog Petra u Rimu smatran „prvim patrijarhom“, ali posle katoličke šizme je taj pojam dobio drugačije značenje i postao razlog ozbiljnog nesporazuma između dve hrišćanske crkve.
Posle katoličke šizme 1054. godine, uprkos deklarativno izraženim željama za ujedinjenjem, razlike su bivale sve veće, ne samo zbog kanonskih već i zbog istorijskih razloga. Papa Urban Četvrti, na primer, nije pozvao hrišćanski svet u pomoć hrišćanskom knezu Lazaru na Kosovu, a „Filioque“ (odnosno  dodatak simbolu vere, kojim je uvećan jaz između dve crkve) je naknadno učvršćeno u rimokatoličkoj dogmi.

„NEDOVOLJNOST“ PRAVOSLAVNIH
Dokumentom potpisanim 2007. godine u Raveni, utvrđuje se da je Papa „prvi među patrijarsima“, a Rim „prvo sedište“. Zbog toga na skupu u Raveni nisu bili predstavnici Bugarske pravoslavne crkve, dok je delegacija Ruske pravoslavne crkve demonstrativno napustila sastanak Komisije za ujedinjenje, kao što je to već učinila i 2006. godine u Beogradu. Vatikan je, pak, naknadno dodao ulje na vatru tvrdnjom da hrišćanske zajednice van katoličke crkve imaju „nedovoljnosti“, odnosno da nisu potpune crkve Isusa Hrista. U dokumentu Kongregacije za doktrinu vere kaže se da su pravoslavne crkve prave crkve, ali imaju „ranu“ zbog toga što ne priznaju „primat“ pape. Dakle, teško je posle ovakvih izjava poverovati da Vatikan minimalizuje taj problem onako kako bi se to iz reči patrijarha Irineja moglo zaključiti. Zbog toga se i javlja sumnja da taj problem umanjuje naša pravoslavna crkva, iako je očigledno da je pitanje primata pape i te kako sporno i da, bar što se Vatikana tiče, tu nema ustupaka. Nije jasna ni nagla promena u ponašanju naših crkvenih zvaničnika od kojih su neki, kao mitropolit Amfilohije, osamdesetih godina prošlog veka, napustili skup u Bariju, budući da se nisu dogovorili sa katoličkim kolegama ni oko dnevnog reda, odnosno delegacija SPC nije htela ni da raspravlja oko primata pape.
Ali, kamo sreće da je samo to sporno. Za sve pravoslavne crkve veoma je problematično, na primer i „Filioque“, („qui eh Patre Filioque prosedit“ – „koji od Oca i od Sina ishodi“), odnosno učenje Rimokatoličke Crkve, koje tvrdi da Duh Sveti ishodi od Oca i od Sina dok pravoslavci kažu da Sveti Duh samo od Oca ishodi. Ovakvo tumačenje izazvalo je jednu od najžešćih teoloških polemika između Istoka i Zapada i ostalo jedna od glavnih doktrinarnih razlika između Katoličanstva i Pravoslavlja. Za pravoslavne crkve „Filioque“ podrazumeva neprihvatljivu drugu veru.
Veoma su sporni i nepogrešivost pape, čime se on poistovećuje sa Bogom, i indulgencije, odnosno „oproštajnice“, koje Vatikan naplaćuje. Pored toga, Srpska i Ruska pravoslavna crkva imaju još neke sporove sa Svetom stolicom jer ne samo da nije pružila ruku pomirenja, već nastavlja da produbljuje razlike. Za SPC i srpski verni narod, ali ne samo verni, otvorena su i pitanja Alojzija Stepinca i Jasenovca. U novijoj istoriji problematična je uloga Vatikana u razbijanju Jugoslavije, posle tajnog dogovora Vojtila – Regan iz devedesetih godina. Za RPC neprihvatljivo je delovanje Vatikana u Ukrajini i preuzimanje tamošnjih svetilišta Ruske pravoslavne crkve u nadležnost Katoličke crkve.

RETORIKA ILI STVARNE PROMENE
Za SPC i srpski narod su bratski odnosi sa RPC važniji od ljubavi sa Vatikanom, naravno, imajući u vidu da bi samo „neznaven“ čovek tvrdio da i dobri odnosi sa Rimom nisu potrebni. Međutim, iz Moskovske patrijaršije takođe duvaju vetrovi koji bi bili neuobičajeni u vreme prethodnog patrijarha Alekseja Drugog, ali to otopljavanje je nejasno, osim ako nije puka retorika, jer i papa Racinger ( čije prezime asocira na moguće srpsko-lužičko poreklo ), kao i njegov prethodnik Vojtila, i dalje „radi protiv RPC ispod žita, i još gore, u Ukrajini“, saznajemo iz visokog ruskog crkvenog izvora. Nekada je stav srpske strane bio da papin dolazak u Srbiju neće biti moguć dok ne poseti Rusiju, što je bilo neostvarivo u vreme patrijarha Alekseja Drugog. Da li se nešto promenilo u Rusiji dolaskom patrijarha Kirila? Patrijarh Pavle je vodio računa da odnosi između dve bratske crkve budu dobri. Nikakav poziv papi da dođe u Srbiju ne bi mogao biti upućen bez dogovora sa RPC, dok je Pavle bio „primis inter paris“. Poznato je koliko se on zalagao u prepisci sa ruskim patrijarhom Aleksejem Drugim da se reši jedan, ne preterano veliki, nesporazum između SPC i RPC u Bariju, vezan za ondašnju zagraničnu rusku crkvu.
Kada je na želju da papa Racinger poseti Srbiju uz blagoslov SPC odgovoreno da „prilike nisu zrele i da ima puno razloga da se to ne dogodi“, patrijarh Pavle je verovatno  imao u vidu i činjenice o zločinima rimokatoličkih sveštenika nad srpskim civilima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, koja je obuhvatala i Bosnu i Hercegovinu i delove Srbije. Pored toga,  Rimokatolička crkva je proglasila za blažene Hanca Ivana Merca, ideologa i osnivača križara u Hrvatskoj i inspiratora kasnijeg ustaškog pokreta, Dominika Leopolda Mandića, organizatora „pacovskih kanala“ za bekstvo ustaških zločinaca iz Hrvatske, a kao šlag na tortu je došlo proglašenje za blaženog Alojzija Stepinca, ratnog zločinca koji je blagosiljao ustaše, podstičući ih tako da okrvave ruke krvlju Srba, Jevreja i Roma na osnovu rasističkih i nacističkih principa Pavelićeve grozomorine.

DOLAZAK „NA MALA VRATA“
Predsednik Srbije Boris Tadić, prilikom nedavne posete Vatikanu pozvao je papu da poseti našu zemlju, na šta ima pravo, jer je reč o državnom pozivu. Nezvanično, rimski papa je poželeo da Srbiju obiđe baš u vreme obeležavanja Milanskog edikta 2013. godine, odnosno da dođe u nekadašnju Naisu, rodno mesto svetog cara Konstantina Velikog čime je pronađen „diplomatski“ način da papa, možda, dođe u Srbiju „na mala vrata“, a da pri tom ne učini nijedan ustupak SPC-u ili bilo kakav akt osude učešća katoličkih sveštenika u genocidu nad Srbima u NDH. Ali, poznato je da papa želi da dobije poziv SPC i da je malo verovatno da bi mu samo poziv predsednika Tadića bio dovoljan razlog za dolazak u Srbiju. Papa Vojtila nije, svojevremeno, došao u posetu Srbiji upravo iz ovih razloga. To potvrđuje i otac Federiko Lombardi, direktor Kancelarije za medije Vatikana kada kaže da „papa ne bi želeo da poseti Srbiju kao državnik, nego i kao verski poglavar“.
Nijedan rimski pontifeks do sada nije pohodio Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju, a papa Benedikt XVI sada ima pozive da poseti sve balkanske zemlje. Nedostaje zvanični poziv iz SPC. Međutim, još dok je bio vladika, novi patrijarh SPC, podsetio je da bi to bio prvi susret verskih poglavara pravoslavne i katoličke crkve  posle 1054. godine, ili velike šizme, kada je došlo do raskola. „Čak postoji želja, mada to nije zvanično saopšteno, da rimski episkop – papa… da do susreta dođe baš ovde u Nišu, gde je rođen car Konstantin“, rekao je ondašnji vladika niški, dodajući da bi SPC pozdravila dolazak pape u Srbiju na obeležavanje godišnjice Milanskog edikta, za koji bi bilo logično da se obeleži u Milanu, gde je i proglašen, ali je očito da se traži zaobilazni način da papa poseti Srbiju, što bi bila velika diplomatska pobeda Jozefa Racingera. Patrijarh Irinej je rekao i da: „O tome je bilo govora ranije, ali po jednoj drugoj osnovi. Ovo bi bio dolazak sa posebnim razlogom i SPC bi ga pozdravila. To bi bila prilika ne samo za ekumenski susret nego i za dijalog…“. Naravno, bilo je i ranije priče o dolasku pape u Srbiju, ali je pomenuti stav patrijarha Pavla najverovatnije uticao da stvari budu onakve kakve još uvek jesu. Pri tome bi trebalo imati na umu da susret našeg patrijarha i pape nije sam po sebi sporan i da je patrijarh Irinej u pravu kada kaže: „Možda je krajnje vreme da dođe do jednog takvog susreta, da jedni drugima kažemo šta imamo da kažemo“. Ali, on ne mora da se dogodi u Srbiji. Može i u Rimu, Milanu, u Varšavi… Jer papin dolazak u Srbiju nije sporan samo sa crkvenog stanovišta, već i sa istorijskog stanovišta srpskog naroda. Neprihvatljivo je, naime,  vekovno delovanje katoličke crkve na štetu Srba, pa je potrebno da papa načini i neki značajan korak u odnosu na srpski narod i da ga uveri da Vatikan menja dosadašnji politički kurs prema Srbiji. Dolazak pape u Srbiju nije stvar samo patrijarha i predsednika države, već i pravoslavnog naroda.

ŽELJA PAVELIĆEVOG KAPELANA
Zakonski akt cara Konstantina Velikog, kojim su proglašeni verska ravnopravnost i prestanak gonjenja hrišćana koje je trajalo tri stotine godina, proglašen je u Mediolanumu (današnjem Milanu) 313. godine, čime je hrišćanima dozvoljeno da javno ispovedaju svoju veru. U ediktu se kaže: „Odlučili smo da dozvolimo i hrišćanima i svima drugima slobodu izbora i da sleduju veri kojoj bi oni želeli… i da ne treba apsolutno niko odbijati pravo da sleduje i izabere pobožnost i veru hrišćana.“ A kako su katolički sveštenici u Hrvatskoj poštovali ove reči dovoljno je ilustrovati činjenicom da je službenik Hrvatske i Vatikanske crkve fratar Miroslav Filipović – Majstorović, zvani „fra Sotona“, bio komandant logora Jasenovac i da je lično učestvovao u ubijanju logoraša krivih samo zato što su Srbi pravoslavci. Fra Dionizije Juričev, kapelan Pavelićev i kateheta, ni po čemu nije izostajao iza Majstorovića. On je izrekao ove monstruozne reči: „U ovoj zemlji ne može da živi nitko osim Hrvata, jer ovo je zemlja Hrvatska, a tko se neće pokrstiti, mi znademo kud ćemo s njim. Ja sam u ovim gore krajevima davao očistiti od pileta sve do starca, a ako bude potreba, učiniti ću i ovđe, jer danas nije grehota ubiti ni malo dijete do sedam godina, a koje smeta našem ustaškom pokretu. Mi danas treba da budemo svi Hrvati i da se proširimo, a kad se proširimo i ojačamo, ako nam bude potrebno, još ćemo da oduzimamo od drugih. Nemojte misliti što sam ja u svećeničkoj odori, ali da znate da ja, kada je potrebno uzmem strojnicu u svoje ruke i tamanim sve do kolijevke, sve ono što je protiv ustaške države i vlasti“. Vatikan je protivpravnim priznanjem secesije Hrvatske doprineo da u Hrvatskoj za Srbe nema više mesta i podržao želju Pavelićevog kapelana da „u ovoj zemlji ne može da živi nitko osim Hrvata“. O tome piše, u svojoj knjizi „Razbijanje jugoslovenske države 1989/1992 – zločin protiv mira“, dr Milan Bulajić: „Odluku o konačnom razbijanju jugoslovenske države pokrenuo je Vatikan – Sveta Stolica… dogovoreno je na sastanku pape Jovana Pavla II sa nemačkim ministrom X. D. Genšerom 29. novembra, u Vatikanu – da se ostvari prije katoličkog Božića 25. decembra 1991. godine“. A podsetimo i na reči Aleksandra Vučića, dok je bio funkcioner SRS, da je papa (Vojtila – prim. D. M.) „prilikom posete Denveru poručio tadašnjem predsedniku SAD Bilu Klintonu, da bi trebalo bombardovati Srbe“.

VATIKANSKE KONTROVERZE
Izvanredan erudita i veliki intelektualac, papa Benedikt Šesnaesti je čvrst po kanonskim pitanjima do mere dogmatizma i nepopustljiv tamo gde se dovodi u pitanje interes Katoličke crkve. Ubrzo po ustoličenju pokazao je  da njegov izbor za papu nije bio pogrešan, ako se posmatra u ravni današnjih potreba Vatikana. U zapadnom svetu je globalistička i mondijalistička poplava krenula i na Katoličku crkvu koja je izložena mnogim napadima i pritiscima, a sam papa je napadan u mnogim prilikama. Međutim, on je veoma postojan i privržen Svetom pismu, pa od kada je ustoličen nema više ni „parade ponosa“ u Rimu, što mu je zamereno, ali se on na to nije ni osvrnuo, kao ni na mnoge druge napade. Naprotiv, pokazuje veliku doslednost i upornost u svojim namerama. Pokušaji, kao onaj iz levičarskih krugova na Univerzitetu Sapijenca u Rimu, da se spreči da papa održi predavanje studentima završio se potpunim fijaskom tih krugova, a pokazao visoku diplomatsku sposobnost Jozefa Racingera. Očigledno je da se određenim centrima moći u svetu ne dopadaju papini stavovi poput ovoga: „Borba za slobodu Crkve, borba za to da se Hristovo carstvo ne poistovećuje ni sa kakvom političkom strukturom, mora se voditi kroz sve vekove. Naime, stapanje vere i političke moći uvek ima cenu: vera se stavlja u službu vlasti i mora se povinovati njenim merilima“ (iz papine knjige „Isus iz Nazareta“, Beograd, 2008, str. 48).
Ne zadugo po svom ustoličenju, papa Benedikt Šesnaesti je pozdravio patrijarha Pavla ( preko Tanjuga) , i poželeo mu ozdravljenje, a kasnije je rekao da i „srpski narod treba da ima sva prava kao i drugi na Kosmetu“. Služeći svečanu uskršnju misu ispred bazilike svetog Petra u Rimu, papa Benedikt Šesnaesti se vernicima obratio i na srpskom jeziku. Taj pozdrav je ukinuo papa Jovan Pavle Drugi, koji je tri puta bio u Hrvatskoj i nikada nije posetio Jasenovac, odbijajući zapravo, na taj način, da pojmi i prizna šta se događalo Srbima, Jevrejima i Romima u Hrvatskoj, pod vođstvom hrvatskih katoličkih prelata.
Odmereni postupci Jozefa Racingera su bili signali kakvi Srbiji nisu odavno stizali iz Vatikana. Možda se papa tako pridržavao jedne svoje lepe misli, iz pomenute knjige, da „ako ljudsko srce nije dobro, onda nijedna druga stvar ne može postati dobra“. Ali, pitanje je može li papa ovu svoju misao primeniti na delovanje svoje države u svetu i uticati da nastane neko dobro u Ukrajini ili na Kosmetu. Nismo u to uvereni – posle uloge Vatikana u raspadu Jugoslavije, kao i njegovog ukupnog delovanja na Balkanu u celom dvadesetom veku. Sumnju izaziva i to što je biskup Prizrena Dode Đerđi izjavio „Nezavisnost je za Kosovo jedina opcija“, na konferenciji katoličke organizacije „Crkva u nevolji“ u Minhenu. Ovo je i protivno zvaničnoj poziciji Svete stolice. A šta ako je on saopštio pravi stav Svete stolice? Jer, čudno je da nije bilo  demantija iz Vatikana, niti je ukoren, iako biskupe direktno postavlja papa, pa su u njegovoj nadležnosti i mere za one koji iskaču iz okvira zvanične politike.
Bilo kako bilo, vrhunac svega, pozitivan po Srbiju, jeste da Vatikan, pod Racingerom, još nije priznao „nezavisno Kosovo“, dok bi se to pod Vojtilom, verovatno, već dogodilo. O motivima tog nepriznavanja monah Dominikanskog reda, otac Đerardo Ćofari, direktor „Centra za izučavanje Svetog Nikole“ u Bazilici sveca u Bariju, profesor i stručnjak za istočne crkve, veliki poznavalac kosmetskog problema i pisac značajne knjige „Carevi Srbije, Pulja i Sv. Nikola“ („Centar za izučavanje Svetog Nikole“, Bari, 1989), koja je naučno utemeljen dokaz da je Kosmet istorijski srpski, kaže: „Vatikan ima na zapadu nešto manje značaja od onoga što se o tome misli u pravoslavnom svetu. Po svim temama, recimo etičkim, u Evropi se danas ide protiv Vatikana. Postoji strah od mešanja Vatikana. Stvar oko Kosova je značajna. I ja sam to primetio, sa velikim zadovoljstvom, da Vatikan ne žuri na ovom planu. Ne znam da li je reč o nekom kulturnom ili religioznom razlogu, ali sam rado primetio ovo ponašanje. Ipak, moram priznati da ne znam razlog zbog kojeg Vatikan ne reaguje, odnosno ne priznaje nezavisno Kosovo.“
Zapitan da objasni zbog čega – ukoliko Sveta stolica već ne priznaje separatističku nakaradu na jugu Srbije – nema zvaničnog protesta Vatikana oko uništavanja srpskih hrišćanskih svetinja na Kosovu i Metohiji, on objašnjava: „To je problem, koji nastaje kada ste istovremeno i crkva i država. Tada nije lako zauzimati stavove. Sveta stolica, osim o moralnim problemima, o gladi, o egzistencijalnim problemima, retko se izjašnjava čak i o velikim crkvenim nepravdama. Ne znam da li je reč o ravnodušnosti ili o nemaru, ali Sveta stolica se izuzetno retko izjašnjava o temama koje nisu etičke prirode. Čak i kada je jasno ko je u pravu, a ko u krivu, Vatikan se ne izjašnjava. Sećam se, kada sam ja pokušavao ovde da objasnim da moramo biti na strani Moskovske patrijaršije, a ne na strani „Zarubežnaje crkve“, dolazila su upozorenja iz Rima: „ne mešajmo se, neka to bude unutrašnja stvar pravoslavlja“. Postoji strah da se to može tumačiti kao mešanje rimokatoličke crkve u unutrašnje stvari pravoslavnih ili istočnih crkava. Lično sam bio opomenut, jer sam odavao utisak da sam na strani Moskve u velikom sukobu sa Konstantinopoljem…“
Nije bez rezona ni nedoumica: da li to Vatikan još ne priznaje Kosmet samo zato što papa želi da dođe u Srbiju, pa bi takvim činom svakako dodatno zalupio sebi vrata? I šta ako papa dođe u Niš, ispuni sebi želju, a potom Vatikan, ipak, prizna Kosmet? Možda papa ne misli onako kako ispravno misli naš patrijarh Irinej: „Kosovo i Metohija nisu izgubljeni i jednostavno naš narod to nikada neće prihvatiti. To je sveta srpska zemlja gde je stvarana naša država, istorija i kultura. Sve dok su tamo naše najveće svetinje, kao Dečani, Gračanica, Bogorodica Ljeviška i Pećka patrijaršija, Kosovo nikada neće biti izgubljeno. Jevreji su dočekali da posle dve hiljade godina uđu u Jerusalim. Nadam se da mi nećemo čekati toliko, jer je Kosovo u Srbiji i Srbija je na Kosovu“.

VERA I POLITIČKA MOĆ
Na ustoličenju patrijarha srpskog, posle njegovog govora, po izlasku iz Pećke patrijaršije, začuo se dva puta glas: „Živeo kralj Aleksandar Drugi. Živela kraljica Katarina.“ A potom je deo prisutnih to ponavljao u horu. Kao da tu nije bio predsednik Republike Srbije! Da li je i to bila „lekcija“ o mogućim nesporazumima –  kada Crkva dovede pastvu u zabludu baveći se previše svetovnim stvarima, te stvarajući „stapanje vere i političke moći“. I poziv papi da poseti Niš i Srbiju je nastao prevashodno kao dnevno političko pitanje sadašnjeg srpskog režima, a ne toliko kao stvar pomirenja dveju crkava. Ukoliko nije izvorno nastao u SPC, umesno je pitati: da li je potekao od predsednika države, koji kao da ne ume da shvati da on ne vodi spoljnu politiku, već je po našem Ustavu – izvršava. Ukoliko ovo jeste njegova  inicijativa, reč je o samovolji predsednika države, u jednom veoma važnom pitanju za koje je, ako je istinski demokrata, morao da konsultuje Parlament.
Naša zapitanost u ovom kontekstu ne odnosi se toliko na eventualnu posetu pape Srbiji, koliko na činjenicu da izjave patrijarha srpskog navode na bojazan od „stapanje vere i političke moći“ pri čemu se „vera  stavlja u službu vlasti“. Dakle, to je ozbiljno unutrašnje političko pitanje Srbije. O tome bi i u SPC trebalo da se vodi računa. Takođe i o činjenici da ogromna većina srpskih pravoslavnih vernika misli da  „prilike nisu zrele“ za dolazak pape, dok u Rusiji to pitanje nije na dnevnom redu. Tako je mislio i patrijarh Irinej, dok je bio vladika, kada je Svetozar Marović, kao predsednik SCG, predložio Patrijaršiji SPC da papa Jovan Pavle Drugi poseti Beograd, Podgoricu i Bar. Lično vladika niški Irinej, odnosno današnji srpski patrijarh, preneo je Maroviću da se „Crkva ne meša u državničke poslove“. Čemu se može zahvaliti što se danas dešava obrnut proces, pri čemu se javlja bojazan da se država meša u poslove Crkve. U tome (ne daj Bože) slučaju SPC bi stala uz vlast, odnosno uz određene političke stavove, ne vodeći računa da mora biti svesrpska, bez obzira na politička uverenja pojedinih partija i same vlasti.
Podsetimo da je Patrijarh German, kome je bilo „prišivano“ da je uz Brozovu vlast, bio nazivan „crvenim“ patrijarhom. Međutim, on je bio prinuđen, zarad boljitka Srpske pravoslavne crkve, da čini ustupke Brozovim vlastima. Ne bi valjalo da budući događaji novom patrijarhu pripišu neku boju, naročito zato što danas, verujemo, nisu Brozova vremena, iako neki postupci vlasti veoma liče na njih. A  patrijarh je – svesrpski patrijarh. Kao takvog ga volimo i poštujemo. Razume se da pomalo budi sumnju i sinhronizovanost i podudarnost izjava patrijarha Irineja, oko papine eventualne posete Srbiji, i poziva papi od strane predsednika Tadića, i to bez parlamentarne rasprave. Pri tom nije jasno, bar javnosti, ni koliko je i da li je Sveti sinod SPC raspravljao ovo pitanje.
Verujemo da nije potrebno posebno objašnjavati kako je štetno da pravoslavnu pastvu, ali i druge građane Srbije, dovode u nedoumicu izjave koje nisu mogle biti date u vreme patrijarha Pavla. Možda se treba setiti i toga da je Njegoš odbio da izađe iz kočija i, kako je zakon to nalagao, pozdravi papu koga su nosili u nosiljci, dok je patrijarh Gavrilo i u teškim materijalnim uslovima posleratnog izgnanstva, odbio materijalnu pomoć pape Pija Dvanaestog, Stepinčevog duhovnog oca, rekavši da posle papine podrške krvoloku Paveliću, nikad mu ne bi otišao na noge, ma kakvu pomoć da dobije. Sveti Nikolaj (Velimirović) je pak rekao da bogoodstupnička Evropa počiva na papi i Luteru, i da su ustaše za svoju revnost u zlu „pohvale dobile iz pakla i Rima“, dok je Otac Justin isticao da su tri najveća pada u istoriji – pad Adamov (otpadanje od Boga), pad Judin (izdaja Boga) i pad rimskog pape (proglašavanje sebe za boga).
Zaključimo da, načelno, nismo protiv pomirenja hrišćanskih crkava, niti protiv pape Benedikta Šesnaestog, ali bi nam bilo drago da Vatikan prethodno pokaže „da ima dobro ljudsko srce“, odnosno da od papine eventualne posete Srbiji bude i nekog dobra za ovaj namučeni srpski narod. Vatikan do sada nije pokazao takve namere, iako ono što je papa Benedikt Šesnaesti učinio jeste znak ohrabrenja, ali još je to daleko od nekog ozbiljnijeg dela.

_______________

Konzervativan i – idealan

Papa Benedikt Šesnaesti bavio se naučno-bogoslovskim radom, gde je obuhvaćeno više od šest stotina članaka i više od stotinu knjiga, i bio je vrstan profesor o čemu pohvalno svedoče i neki naši crkveni autoriteti koji su pohađali njegova predavanja. Pre nego što je postao papa bio je prefekt Kongregacije za dogmatska pitanja. Došao je u rimsku kuriju da radi na poziv pape Vojtile, koji ga je veoma cenio i s kojim je imao izvrsne odnose. Izabran je za papu posle malobrojnih crnih dimova, odnosno u neuobičajeno kratkom vremenu u kojem je beli dim najavio katoličkom svetu da ima novog papu tradicionalnom rečenicom, na latinskom jeziku, „Adnuntio vobis gaudium magnum! Habemus Papam!“ To pokazuje da je u Vatikanu postojao veliki konsenzus oko izbora novog pape. Imajući u vidu da je papa Vojtila mnogo radio na vatikanskoj diplomatiji u svetu, a ne baš toliko na unutrašnjem jačanju Katoličke crkve, nastali su mnogi unutrašnji problemi. Njihovo rešenje, odnosno konsolidacija Katoličke crkve, nađeno je u izboru konzervativnog pape i Jozef Racinger je bio  savršen izbor. Naravno, to ne znači da se on ne bavi i spoljnim pitanjima u potrebnoj meri, ali to nije tako vidljivo i spektakularno kao kada je reč o Vojtili.