Почетна / Колумне / RATKO DMITROVIĆ Kako su se voleli i rastali Zagreb i Momo Kapor

RATKO DMITROVIĆ Kako su se voleli i rastali Zagreb i Momo Kapor

Bio je petak, peti dan meseca marta, ove godine. Košava je raznosila krupne pahulje snega po širokim novobeogradskim bulevarima i malim, uskim uličicama Vračara, Dorćola, Palilule… Vejao je sneg i gore na Čuburi, po dvorištima iza čijih nakrivljenih i rastočenih drvenih ograda još uvek živi onaj Beograd koji niko nikada nije opisivao sa toliko osećaja za detalj kao Momo Kapor. I drugi su prolazili kroz ta dvorišta, umivali se na česmama koje u danima, kao što je bio taj petak, košava zamrzne i pretvori u skulpturu, sedeli ispod rascvetalih lipa i slušali zujanje pčela iznad glave, ali samo je Kapor mogao rečima da naslika takva dvorišta bolje nego kičicom, bolje nego iko pre njega i, plašim se, niko tako kao on u godinama koje nas čekaju.

RASTALI SE ZAUVEK

A tog petka sahranjivali smo Momu Kapora. Nas nekoliko stotina. Beograd je – hoću da verujem zbog hladnoće, snega i košave – ostao u toplim stanovima čekajući da im mali ekrani pokažu kako je izgledalo poslednje putovanje velikog pisca, slikara i novinara.
Jedan Momin prijatelj je rekao: Da ga sahranjujemo u Zagrebu došlo bi više ljudi. U Banja Luci bi sahrana Mome Kapora okupila bar 50 hiljada duša, dodao je neko iza leđa.
Ali, to je Beograd, grad koji je Momo Kapor poznavao i razumeo bolje nego svi drugi, grad čiji će stari krovovi, dvorišta sa ružama i božurom pred kućicama, mansarde na čijim se prozorima gnezde golubovi, topole na obalama Save, drvoredi divljeg kestena, čamci potonuli na Adi i mali za grad nepostojeći ljudi, zauvek ostati da žive u romanima, pričama i esejima Mome Kapora.
Neki od tih ljudi, osedeli, smežuranih lica, u starim zimskim kaputima i jaknama kupljenim na buvljoj pijaci, došli su da se poklone Kaporu i isprate ga u poslednjoj šetnji. Nekoliko zanosnih beogradskih lepotica, čija su tela i lica dalekih pedesetih i šezdesetih krasila Knez Mihailovu i mamila uzdahe Beograđana i onih koji su u Beograd navraćali, došle su tog vetrovitog i snežnog petog marta na Novo groblje, sa ružom u ruci, da se oproste od onog koji je njihovu davno ocvalu lepotu, sačuvao u svojim zapisima o Beogradu.
U koloni iza kovčega sa telom Mome Kapora koračao je i jedan visok čovek, sa velikim crnim šeširom u ruci; Igor Mandić, predstavnik Zagreba na sahrani Mome Kapora. Onog Zagreba koji je Momu, nekada davno, slavio i voleo, i koji mu je kasnije priznao pravo da bude ono što jeste.
A rastali su se, zauvek, Zagreb i Kapor, u strašnim danima devedesetih, danima koji još zaudaraju na mržnju i povremeno, u Zagrebu i šire, pomaljaju iz mraka svoje odvrtano, krastavo lice.
Kapor nije mogao da razume, i to je kod nekih Hrvata njegov najveći greh, zbog čega je Hrvatska ponovo kao i 1941. godine, izabrala ustaštvo i mržnju. I to im je rekao.

PRITISCI I PRETNJE
Neki, izgleda i danas misle da je Momo Kapor 1990. godine morao iz Beograda da se preseli u Zagreb, ili Dubrovnik. Kao Mirko Kovač u Rovinj.
Prvi kontakt – indirektni doduše – na pozornici srpsko-hrvatskih poslova Kapor sa Hrvatima uspostavlja 1967. godine kada su ono hrvatski nacionalisti, na čelu sa Miroslavom Krležom, izašli u javnost sa „Deklaracijom o nazivu i položaju hrvatskog jezika“. Bio je to prvi svežanj dinamita koji je podmetnut i aktiviran u temeljima Titove Jugoslavije. Službeni Beograd je ćutao ali nisu srpski intelektualci. Njih četrdeset i nekoliko odgovorili su „Predlogom za razmišljanje“. Među njima i tada jedva tridesetogodišnji Momo Kapor. Suština tog teksta bila je: U redu braćo Hrvati, imajte svoj jezik, zovite ga kako hoćete, ali u tom slučaju Srbima u Hrvatskoj dajte pravo na njihov jezik, njihovo pismo i sve što im pripada. Dajte im kulturnu autonomiju.
Onima čija su imena stajala ispod zagrebačke „Deklaracije…“ ništa se nije dogodilo, naprotiv, ali su zato potpisnici beogradskog „Predloga…“ pali u nemilost i trpeći pritiske i pretnje da će ostati bez posla i završiti na ulici, počeli da povlače potpise. Tako je spisak od četrdesetak spao na 12 imena. Kapor nije povukao potpis.
Iz tih događaja ostaće dva interesantna detalja. Videvši šta se događa u Beogradu sa „Predlogom“, Momov otac Gojko seda u večernji voz koji je iz Sarajeva išao za Beograd i ujutro na Vračaru budi sina da bi ga upozorio: Ne znam koliko je pametno što si ono potpisao ali kad već jesi nemoj da ti se desi da potpis povučeš.
Prvim sledećim vozom, onim podnevnim, Gojko se vratio u Sarajevo.
Drugi detalj kaže da je Momo, oslobođen straha da će ga smeniti ili isterati iz Partije (niti je imao društvenu poziciju, niti je bio u Partiji) otišao u Italiju „na odmor“ i otuda na razne adrese u Beograd slao razglednice na kojima je pisao da se „odmara od otadžbine“. Vratio se kad je ostao bez novca.
Ono što nije mogao u Beogradu, srpski komunisti nikada mu nisu oprostili potpis ispod „Predloga…“, Kapor je ostvario u Zagrebu; tamo je objavio svoj prvi roman „Foliranti“, napisao i realizovao svoj prvi tv-film „Džoli džokej“ i pripremao scenario za „Valter brani Sarajevo“.
Zavoleo je Zrinjevac, Trešnjevku, Sljeme, male restorane tamo od Vlaške ulice pa dole do Britanskog trga, posebno Gradsku kavanu, i zavoleo je jednu lepu Zagrepčanku sa kojom se i oženio.

JAVNO IZVINJENJE
Prvi otvoreni napad na Kapora u Zagrebu zabeležen je sredinom osamdesetih. Tada je Vjesnik objavio tekst pod naslovom „Naš pisac na četničkom pikniku“, potpisan od strane urednika Saliha Zvizdića. Ne mogu Hrvati i Srbi da se pokače bez muslimana, danas Bošnjaka. Taj Zvizdić je Kapora optužio da je na Niagari prisustvovao četničkom pikniku što u to vreme, u još debelo komunističkoj Jugoslaviji, nije bila mala stvar. I kako je to okončano?
Momo je na zagrebačkom sudu podneo privatnu tužbu protiv Saliha i Vjesnika, na prvom ročištu kazao da jeste bio na Niagari ali da u tome ne vidi ništa drugo do znatiželju jednog pisca i novinara. Sud u tome nije našao ništa kažnjivo, a Vjesnik i Zvizdić su naterani na javno izvinjenje Momi Kaporu. Posle se Kapor hvalio da ima titulu „četnika početnika“.
Sve do devedesetih Momo je održavao i negovao brojna prijateljstva u Zagrebu, a onda su telefoni prestali da zvone a odjeknule su teške reči na račun Kapora. Neke od tih reči izgovorio je i njegov veliki prijatelj, Arsen Dedić, i to je Kaporu najteže palo, ali nikada mu nije odgovorio. Znao je da Arsen, beskrajno talentovan i osećajan, nije karakter koji bi mogao drugačije. Tim pre što su svi u Zagrebu znali za Arsenovo srpsko poreklo, da je iz Šibenika, iz stare, ugledne srpske porodice i da je svoju lojalnost novoj hrvatskoj državi morao da dokazuje. A to se u posmatranom vremenu, bar za Arsena, najlakše i najdelotvornije moglo uraditi preko napada na Kapora.
Jedan od mojih retkih prijatelja u Hrvatskoj kaže da su mu ti dani, kojih se inače grozi, doneli i neko dobro; uvećao je, bez ikakvih ulaganja, svoju kućnu biblioteku za oko 500 knjiga. Kako? Obilazio je u ranim jutarnjim satima ulične kontejnere pre gradske čistoće i sakupljao knjige nepodobnih autora i nepoželjnog pisma koje su uplašeni Hrvati, i poneki preostali Srbin, noću iznosili iz svojih stanova i kuća, strahujući da im knjige Branka Ćopića, Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Danila Kiša, Mome Kapora… ne dođu glave. Imati tada u stanu Ćopića, Andrića ili Kapora bilo je ravno nacionalnoj izdaji i svrstavanju uz „srpskog agresora“.
Ali nije to najgore. Kapora su, njegove knjige, u Hrvatskoj javno spaljivali, kao i ostale pisce koji dolaze iz „velikosrpske priče“. To se smatralo patriotskim činom i to je Momu Kapora samo učvrstilo u odluci da nikada više ne dođe u Hrvatsku.
Od Zagreba, Dubrovnika i Sarajeva oprostio se maestralnim tekstom „Zabranjeni gradovi“, objavljenim u NIN-u. Pročitao sam mnoge knjige hrvatskih pisaca, tematski posvećene Zagrebu, ali nigde u njima ne leži ni delić poetike kakvu u sebi nosi sećanje na Zagreb Mome Kapora, upleteno u „Zabranjene gradove“. Evo te rečenice: „Uvlačim se poput uhode u tamne hodnike nekada poznatih kuća, vidim svoje ugrebano ime u oljuštenom malteru pokraj zjapeće rupe iščupanog prekidača za svetlo; čujem odjeke dalekih koraka po spratovima, osećam u nozdrvama davno iščezle mirise ohlađenog pepela iz kanti za đubre i vlažnog zimskog kaputa devojke sa kojom sam se tu ljubio“.

VELIKO POŠTOVANJE

Za čudo, smrt Mome Kapora u Zagrebu nije proizvela dejstvo koje su mnogi očekivali; usledila je samo jedna pažnje vredna negativna reakcija, ona Miljenka Jergovića u „Jutarnjem listu“. Talentovan esejista i hroničar, a manje darovit romanopisac, Jergović je svoj tekst, verovatno nesvesno, podigao na dva stuba; velikom poštovanju prema Momi Kaporu kao piscu i slikaru i lokalnoj zamerci Kaporovog odnosa prema zajedničkom mestu rođenja. Naime, Jergović je, kao i Kapor, rođen u Sarajevu.
Pa šta Miljenko zamera Momi? Faktički ništa, osim „mržnje prema Sarajevu“ što, složićemo se, predstavlja notornu budalaštinu, jer čovek može da mrzi nekoga lično ali još nije zabeleženo da je ovaj ili onaj izjavio da mrzi neki grad. Može da ga ne voli, da mu izgleda ružan, oronuo, bez perspektive, da ga podseća na izgubljene ljubavi, proćerdanu mladost, loše ljude… ali gajiti mržnju prema nekom gradu, to ne biva. Posebno ne kod Mome Kapora.
Javila se i jedna minorna zagrebačka „javna djelatnica“ (predstavlja se kao novinarka) na privremenom radu u Beogradu, koja se, zamislite, hvali kako je Kapora usred Beograda 1996. poslala, citiram, u tri pičke materine. Sa takvim neodgojem hvale se samo umno poremećeni ali kako sam upućen u slučaj, imam razumevanja; tu je alkohol odavno završio posao. Znam ženu iz zagrebačke „Kuglice“ (da ne idem u detalje) i znam da joj plovak odavno ne radi. Ta je popila rakije više nego Momo Kapor i Zuko Džumhur zajedno.
Kazaću, i znam da ne grešim, da će tek sada, oslobođeni obaveze da zaziru od živog Kapora, neki vremešni Zagrepčani ponovo iščitavati „Folirante“ a mlade i, kako bi kazao Kapor, lepe Zagrepčanke sa golim ramenima na kojima počiva sunce Hvara, otkrivati „Beleške jedne Ane“.

3 коментара

  1. Cestitam na fenomenalnom tekstu g. Ratku Dmitrovicu




    4



    0
  2. sjajno! komplimenti za kolumnu.




    3



    0
  3. Nema se što tekstu dodati. Neka autor napiše još koji tekst o Kaproru.




    4



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *