Речи на слободи

Пише Милован Данојлић

Хвала Богу да је бар негде, у нашем народном организму, сазрела енергија кадра да формулише овако здрава и живородна схватања. У Републици Српској слобода је, очигледно, на већој цени него у Републици Србији, између осталог и зато што је тамо плаћена свежом људском крвљу. Истина, слобода, храброст и тачност изражавања су корелативне вредности; кад једно омане, и остало се поништава

 

Две или три слободне речи, у условима вишегодишње занемелости и опчињености туђинском силом, дођу као боца кисеоника за болесника у шок-соби. Ослобођене обавеза према владајућем исправном мишљењу, такве речи буде наду у могућност духовног оздрављења, у обнову смислености, што нам је, у садашњој обеспућености, потребно као хлеб насушни. Петог августа, те охрабрујуће речи су се огласиле у два водећа београдска дневника, из уста једног политичког званичника и пера једног ратног дописника; код ове врсте јавних делатника оне се најтеже и најређе чују.
Ево како први човек Републике Српске види наш општи положај, и место своје заједнице у њему, у региону, у свету.

[restrictedarea]

„Србија је наша љубав, ми сањамо Србију која ће бити јака и питана. Живимо за то да она то постане.“
„Морамо да дајемо одговоре о којима ће се други изјашњавати, а не обрнуто. Е, тај одговор чекам.“
„Ако пристанете да будете мали, онда ћете бити потпуно понижени, прегажени.“
„После оволико година у политици, потпуно ми је јасно да вас други поштују само уколико имате став.“
„Понизни не пролазе нигде.“
„Шта би требало да урадимо да би неки Британци били задовољни? Они ће и даље имати своју ретроградну политику према Србији, сматраће да би требало да пристанете на све што је супротно нашим интересима. И ако пристанете, они своју слику неће променити.“
„Србија не добија ништа посебно од ЕУ. Не кажем да избор Србије не би требало да буде ЕУ, али не на јадан начин. Она тамо уноси потенцијал, тако би требало и да се постави, а не да мољака за свој статус.“
„Ако само буду понављали ‘да’, неће далеко стићи. Ако изнесу ставове, то ће већ бити проблем и Европе.“
„Верујем да ће ова власт подићи степен одговорности према самој Србији. Да више неком неће пасти на памет да води политику да други буду задовољни. Задовољан мора бити властити народ.“
„Ми смо ишли тамо где су нас прихватали, Европа је увек постављала бар десет услова да би дала неку мрвицу. Не постоји нико коме то не би било фрустрирајуће. Ако одете на Исток, па вас гледају као на партнера, па вам дају новац, зашто би то било срамно и лоше? Ми смо то радили, тражили смо пријатеље тамо где нас хоће.“
„Али, ако Европа то неће – неће. Нисмо ми баш спремни да се много знојимо за Европу. Зашто бисмо уопште ишли према Европи, ако би она инсистирала на централизацији у којој би се угасила Република Српска? Зар неко мисли да је неко толико луд да то уради? Деведесет одсто народа не да. Не да! И то је тачка!“

*
Овако се, поодавно, у Београду не говори. Хвала Богу да је бар негде, у нашем народном организму, сазрела енергија кадра да формулише овако здрава и живородна схватања. У Републици Српској слобода је, очигледно, на већој цени него у Републици Србији, између осталог и зато што је тамо плаћена свежом људском крвљу. Истина, слобода, храброст и тачност изражавања су корелативне вредности; кад једно омане, и остало се поништава.
Како се десило да исте спољашње околности, код истокрвне браће, на једној страни ојачају моралну чврстину, а на другој, код духовне и управљачке елите, пробуде кукавну страшљивост и жељу да се непријатељу уђе у вољу, да му се дадне све што тражи, а и оно што не тражи? Председник Српске не иде у ред наших водећих интелектуалаца, али би они имали од њега шта да науче..Животна збиља га је умудрила, поставила га на положај учитеља мишљења. Он показује да је, упркос притисцима којима је изложена његова невелика и сиромашна држава, могућно стајати обема ногама на земљи, у телесној висини коју му је, на рођењу, Вишњи подарио. Дакако, његова снага се добрим делом ослања на речи, али у условима ускраћености  оне су све што нам је остало. Наши су се управљачи одрекли и тог, последњег оружја; они годинама тону у глиб послушности, вукући и нас у блато.

*
Од почетка рата за Сирију, западни крсташи и њихова покорена штампа користе уходану, у Босни, на Косову, у Ираку и Либији примењену тактику: лажима и полуистинама припремају јавно мњење за одлучујући удар. Пошто су, као стари лешинари, изазвали сукоб, остало им је да га усмеравају према својим стратешким циљевима. Ништа лакше него у једној мултиконфесионалној средини распалити убилачку мржњу. Сиријско крвопролиће је подстакнуто споља, и сад, кад су пале жртве, грађански рат добија сопствено убрзање. Више није важно ко је и зашто почео, покренуте су колоне избеглица, заковитлава се спирала осветничког намиривања рачуна. Број жртава се од почетка пироманског подухвата утврђује у Лондону. На Берзи смрти највишу цену имају деца, чија се телашца показују на малим екранима, па ће индигнирани гледаоци, кад дође до бомбардовања Дамаска, једнодушно одахнути.
У таквој ситуацији, један поштен извештај са лица места, какав је свом листу, 5. августа, послао Мирослав Лазански, прострујао је као дашак свежине кроз нашу тропску врућину. За разлику од својих западних колега, Лазанском није одређено шта би у Сирији требало да тражи, о чему да извештава. Наши уредници, и кад потпишу пакт са Ђаволом, пате од балканског јавашлука: мало-мало, па им понешто промакне. Допис Лазанског сјединио је личну интелигенцију, технику сведочења са лица места и слободу закључивања. Он извештава о ономе што види:
„А пре петнаест дана светски медији су јављали како горе касарне непосредно уз председничку палату. Или су то снаге режима одмах очистиле остатке запаљених касарни и посадиле палме. Од 20 метара висине. Промене које овде подстиче светско медијско лудило не би требало више ни доказивати. Виртуелно се надмеће с показивим.“
Лудило је блага реч. У овом лудилу још како има система, и утврђеног плана.

*
Изјава председника Српске, као и допис Лазанског, подсетили су нас како је мало потребно да истина покаже своје умно, просветљено, духовито лице. Нешто мало здравог разума и самопоштовања. Без тога се живот претвара у јад  и у срамоту.

*
Знам, постоји истина живота, и њена политичка артикулација. Колико политички приступ олакшава разумевање збивања и процеса, толико их упрошћава и спутава. Тим, углачаним и клизавим путем, брзо се стиже у малоумно ништавило…
…Било је то у лето 1998. или 1997, у сваком случају пре бомбардовања. Нашао сам се у салону високог црквеног достојанственика,на послужењу кафом, киселом водом и ракијом. Стари и уморан човек требало је да ми дадне благослов за један посао, па ме је, реда ради, задржао на чашици пића и  разговора.
Око нас се беше окупила чиновничка и свештеничка елита, сачињена углавном од млађих, живахних и борбених људи, политички веома ангажованих. Утркивали су се у нападима на Слободана Милошевића, на Хрвате и муслимане. Садржај и циљеви њихове колективне медитације били су унапред познати и до танчина утврђени. Лично учешће се није тражило, нити је било  места за недоумице.
Стари владика их је слушао полуодсутно. Родом однекуд из Далмације, где је у Краљевини Југославији службовао, напослетку се, тихо и преко воље, умеша у разговор:
Јесте, све је то тако, кад се гледа из далека и уопштено. Изблиза је нешто друкчије. Био сам код Милошевића два пута, црквеним пословима, и све што ми је обећао, испунио је. Хрвати су нам, у прошлом рату, нанели много зла, и сад се то наставља, а мени је, ето, католички поп спасао живот. Године 1941. дошао је једне вечери и рекао: „Бежите, ово постаје опасно. Нешто спремају“. За длаку сам измакао.
У политикантску логореју се одједном умешао голи живот, огласила се његова противречна, бесциљна, аполитична истина, истина која уразумљује и смирује. Без њеног мерила, без њеног посредовања, политичко суђење и умовање се своди на сколастичарско надметање у безваздушном простору.

[/restrictedarea]