UBICE SA 5.000 METARA VISINE

Demonstracija sile i kukavičluka: Vojnici Bundesvera su kao natovski ratnici pokazivali odvažnost 1999. dok su, „umesto gasnih komora i metka u potiljak, kao u (starom) Aušvicu, to (u novom) komjuterski činili s visine“ (Oskar Lafonten), a samo nekoliko dana posle Kumanovskog sporazuma kukavički likvidirali dvojicu bespomoćnih Srba usred Prizrena dok su, u vreme martovskog pogroma, pred pomahnitalom albanskom ruljom „pobegli kao zečevi“ („Špigl“) u kasarne, odbijajući da priskoče u pomoć (čak) izbezumljenim nemačkim policajcima a kamoli životno ugroženim Srbima

Istorija je zaista puna neočekivanih zaokreta i paradoksa. Ispisujući ove reči, kao konstataciju, četvrt veka nakon NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju, neizbežno se nameće, pre svega, pomisao na političke biografije njenih glavnih, i zloglasnih, aktera: Havijera Solane, Joške Fišera i Gerharda Šredera. Spisak bi dakako mogao da bude duži. Ovaj je, međutim, u jednoj činjenici posebno ilustrativan – nekadašnji zakleti pacifisti preobratili su se, najednom, u razjarene ratnike u rušilačkom, bombaškom napadu i pohodu na našu zemlju.
Bivši vatreni španski socijalista, koji je, zapaljivim govorima, pozivao na barikade protiv zapadnog vojnog saveza Havijer Solana izdaće, ovoga puta u ulozi generalnog sekretara Alijanse, 23. marta 1999. godine, u 22.19 časova, naredbu komandantu NATO snaga, američkom generalu Vesliju Klarku da „pokrene vazdušnu operaciju u Saveznoj Republici Jugoslaviji“. Tu zlokobnu odluku Solana je, u obraćanju novinarima, pred televizijskim kamerama, uz bezočno neprikladno „Dobro veče, dame i gospodo“, saopštio smirenim glasom i gotovo s olakšanjem.
I general Klark će promptno, ne časeći, već sutradan, za nas nezaboravno tragičnog 24. marta, pokrenuti benigno nazvanu, odavno pripremanu „operaciju“. A zapravo bespoštedni rat bez presedana u dotadašnjoj istoriji protiv jedne zemlje u srcu Evrope. Pustošni i razarajući rat koji će trajati beskonačnih 78 dana. Ono što je, dogovoreno i programirano, kao objašnjenje i pravdanje nečega što se nije moglo, i ne može pravdati i opravdati – NATO agresije kao „humanog čina“, da bi se „sprečilo nasilje i represija nad civilnim (albanskim) stanovništvom Kosova“ – agresori će potom nesustalo i provokativno ponavljati. Sve do današnjeg dana: učinili su to, u zajedničkoj izjavi, uz 25. godišnjicu agresije, ambasadori Francuske, Italije, Nemačke, Norveške, Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije u Beogradu.

„HUMANISTIČKI“ IMPERATIV I nemački (socijaldemokratski) kancelar Gerhard Šreder je, kao glavni argument za slanje nemačkih vojnika u treći rat protiv Srbije i Srba, koristio „humanistički imperativ“: da se spreči navodni genocid nad kosovskim Albancima! U večernjem obraćanju naciji 24. marta, smišljeno insceniranom (iz biblioteke, bez vojnih simbola, bez zastave i grba) kad su NATO bombarderi, među njima i nemački, uveliko počeli da izručuju smrtonosni tovar, kancelar je rekao da se vlada „dugo lomila šta da radi“. Na kraju krajeva, nastavio je, prvi put se nemački vojnici posle Drugog svetskog rata „šalju u borbene akcije“. Pozvao je građane da „u ovom teškom trenutku stanu uz svoje vojnike“. Uveravao je vojnike i njihove porodice da će „učiniti sve što je u ljudskoj moći“ kako bi zaštitio život vojnika „u teškoj i opasnoj akciji“ . Uz opasku da se ne može isključiti „svaka opasnost po njihov život“. Naglašavao je da NATO agresija „nije rat“ nego „humanitarna akcija“. Nekoliko godina kasnije Gerhard Šreder je priznao da je NATO agresija, umotana u „humanitarnu operaciju“, bila flagrantno kršenje međunarodnog prava…
A sintagmu o ratu „radi sprečavanja genocida“ do besvesti su eksploatisala (posebno) dva ministra u Šrederovoj vladi. Šef diplomatije (iz stranke Zelenih) Joška Fišer i ministar odbrane (socijaldemokrata) Rudolf Šarping. Šarpingu su se priviđali koncentracioni logori u Prištini, odvajanje dece od roditelja, ubijanje nastavnika pred njihovim đacima. Ono „pred čim nijedan civilizovani Evropljanin ne sme da zatvara oči“, ako ne želimo „da gledamo izobličenu grimasu istorije“. Reč je, inače, o ministru koji je javno lansirao „srpski plan“ o masovnom proterivanju kosovskih Albanaca, famoznu „Potkovu“ (Potkovicu). Sudski je dokazano da „Potkova“, doturena Nemcima s bugarske strane, nije postojala. To nije sprečilo Azema Vlasija, bivšeg (komunističkog) lidera kosovskih Albanaca da s tim, pre nekoliko dana, u izjavi jednom beogradskom dnevniku, barata kao neupitnom činjenicom. Nemački, u to vreme, šef diplomatije i vicekancelar Joška Fišer je, kao da se takmičio s njim, išao još dalje od Šarpinga: ono što se događalo na Kosovu i Metohiji, u njegovoj zlokobnoj interpretaciji, bilo je ravno (novom) Aušvicu. I uskliknuo: bombe su potrebne da bi se zaustavili „srpski esesovci!“.
Tadašnji lider Socijaldemokratske partije (SD) i, kratko vreme „superministar“ (finansija) u Šrederovoj vladi (napustio je, demonstrativno, sve funkcije 12 dana pre NATO agresije) Oskar Lafonten javno je ustao protiv sumanute satanizacije srpskog naroda. Upozorio je (tada već bivše) kolege ministre da bi onaj ko kaže „nikad više Aušvic“ morao da kaže da se, takođe, nikad jedan narod, kao u ovom slučaju srpski, ne sme satanizovati. Reagujući direktno na Fišerove čudovišne izjave, Lafonten, citirajući Petera Handkea, usmerava priču o Aušvicu na pravu adresu: „Mi želimo da sprečimo Aušvic. Dobro. Ali sada je NATO stvorio novi Aušvic. Onda su bile gasne komore i metak u potiljak, a danas to rade kompjuterske (NATO) ubice sa 5.000 metara visine…“

SVEDOČENJE PETERA HANDKEA A Peter Handke je govorio kao neposredni svedok. Početkom aprila 1999. godine demonstrativno je došao u Beograd. Obilazio je s prijateljima grad i ljude koji su demonstrirali. Opisao je svoja sećanja. „Sećam se svega. Bio sam na ulici. Duvao je vetar i bila je neka tišina svuda okolo…“
U eseju „Mars napada“ konstatovao je o NATO ubicama: Oni koji napadaju i koji su ubili hiljadu ljudi, oni ne pripadaju ni Evropi ni planeti Zemlji. Osetio je neku vrstu „gađenja prema ljudskoj vrsti“. I zapisao: „Sada bih prvi put voleo da živim devedeset godina. Da živim i zapišem sve šta se dešava Srbima. Srbi su novi Jevreji nad kojima se obavlja novi holokaust. I želeo bih da i oni kao Jevreji, i ja sa njima, zapišu svaku reč, svaki proglas koji objavljuju mediji novog nacizma.“ Uz opasku da je i NATO, kao svojevremeno Hitler, zaljubljen u smrt koju seje…
General Hajnc Lokvaj, čovek o kojem je „Pečat“ potpunije pisao u jednom od prethodnih brojeva (onom jubilarnom, osamstotom), nazvao je poređenje onoga što se zbivalo na Kosovu s Aušvicom „monstruoznom tvrdnjom“. Kao Nemac, rekao je general Lokvaj, moram da se stidim kad čujem šta govore nemački ministri. Stvari zbog kojih bi običan građanin, običan Nemac, bio optužen za relativizaciju Aušvica.
U ovlašnom spominjanju imena koje ne bismo smeli da zaboravimo, u ovakvim povodima, i bez njih, uz glasovitog Noama Čomskog, samo još jedno, takođe glasovito ime – Harold Pinter. Britanski pisac i nobelovac među prvima je, gromkim glasom, NATO agresiju nazvao „razbojničkom“. Izjavio je da ga je stid „što je Britanac“. Zbog činjenice da su se „Bler (britanski premijer), Kuk (šef diplomatije) i Robertson (ministar odbrane) upustili u okrutna ubistva“. U jednoj televizijskoj emisiji Pinter je konstatovao da je „jedini cilj ove akcije (bombardovanja) uspostavljanje američke dominacije u Evropi i pretvaranje Kosova u američku koloniju“. Suštinu američke spoljne politike definisao je ovako: „Ljubi me u d… ili će te zviznuti u glavu. Milošević je odbio da poljubi američku stražnjicu i Klinton je udario srpski narod u glavu, s katastrofalnim posledicama za Kosovo.“ A u londonskom „Gardijanu“ konstatovao: „NATO agresija je loše smišljena, pogrešna i katastrofalna. Ona je totalno nelegalna i verovatno označava poslednji ekser na mrtvačkom sanduku Ujedinjenih nacija…“

PRVE SRPSKE ŽRTVE POSLE PRIMIRJA U podsećanjima na ulazak Nemačke u treći rat protiv Jugoslavije (Srbije i Srba) u jednom veku, ne bi valjalo zaboraviti i sledeću činjenicu: prve srpske žrtve dan posle ulaska Kfora na Kosovo i Metohiju pale su u Prizrenu, izrešetane kuršumima nemačkih vojnika! Dogodilo se to (samo) četiri dana posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma, koji je previđao raspoređivanje nekoliko desetina hiljada pripadnika Kfora, pod zastavom Ujedinjenih nacija. Bila je subota, 12. jun, kada je u Prizren umarširalo, pred ponoć, hiljadu nemačkih vojnika, od oko dve hiljade koliko je bilo predviđeno da „čuvaju red i mir“ u gradu i okolini. Novinarka „Špigla“ Suzana Kelbl, koja je pratila ulazak nemačkog kontingenta u srpsku pokrajinu, beleži da „vojnici nisu imali pojma šta ih čeka“. A dočekalo ih je, već ujutru, iznenađene: albanske devojke su vezivale cveće oko njihovih šlemova a momci ih dizali na ramena… Razgovarala sam, kaže novinarka, sa visokim oficirima. Bili su „potpuno zatečeni tolikom radošću Albanaca i dubokim strahom Srba“.
Već jutarnjim satima 13. juna umalo nije došlo do oružanog incidenta između pripadnika Vojske Jugoslavije koji su se povlačili i vojnika Bundesvera koji su se (tek) raspoređivali u Prizrenu. Grupa Albanaca vređala je jugoslovenske vojnike. Odmah su se, jedni naspram drugih, s uperenim puškama, našli nemački i srpski vojnici. Kad je neko, svedoči nemačka novinarka, ispalio tri metka u vazduh, činilo se da je „opšta pucnjava neizbežna“. Do toga, ipak, nije došlo – oficiri na jednoj i dugoj strani „uspeli su da obuzdaju svoje vojnike“ i sve je „okončano bez žrtava“. Situacija toga dana u Prizrenu je bila dramatična i eksplozivna. Albanci su brutalno nasrtali na Srbe koji su pokušavali da se izvuku iz grada. Bilo je dosta tuča. Nemačka komanda bila je prinuđena da pojača prisustvo vojnika na ulicama. U centru grada, pored tenka „luks“ raspoređena je jedinica poručnika Davida Ferka. Na nesreću, u tom trenutku ulicom dolazi, u brzoj vožnji, automobil. Dvojica nesrećnih putnika, Srba, pokušavaju, panično, da pobegnu iz grada. I izbegnu linč. Ostaje nejasno da li su nemački vojnici naredili da se zaustave. Nesrećnici su to učinili u svakom slučaju, kad su videli upereno oružje. Krenuli u rikverc. Kasno. Poručnik Ferk izdao je naredbu za otvaranje vatre na „neprijateljski objekt“. Kasnije će se utvrditi da je na automobil dvojice Srba ispaljeno 220 kuršuma. Automobil je izrešetan. Vozač smrtno pogođen. Suvozač je, s teškim ranama, zapomagao pred kamerama drugog programa nemačke televizije ZDF (snimatelj je bio Srbin): „Ajde bre, aman, nemoj da me snimaš, vozi me… u bolnicu.“ Odvezli su ga, nešto kasnije, ali mu nije bilo spasa. Radilo se o Žarku Andrejeviću, koji je pre sudnjeg dana radio kao portir u „Kosovo vinu“. Od kiše kuršuma usmrćen je vozač Slavko Veselinović, izbeglica iz Bosne, koji je radio u „Elektrodistribuciji Prizren“.
Sud u Koblencu, koji je ispitivao slučaj, zaključio je da su nemački vojnici „pucali u samoodbrani“. Prihvatio je odbranu poručnika Ferka: „Nisam ubio zato što sam hteo, već što sam morao. I pogodio sam u pravu metu…“ Ranije spomenuti ministar odbrane Rudolf Šarping odlikovao je ubicu Ferka visokim odlikovanjem za „besprekorno ispunjavanje vojne dužnosti“.
Poznati nemački novinar Jirgen Elzeser, pisac knjige „Ratni zločini – bestidne laži i NATO žrtve u kosovskom sukobu“, tvrdi: Nesrećni „Srbi nisu bili nikakva pretnja nemačkim vojnicima“. Imali su, istina, oružje u kolima, ali isključivo za „samoodbranu“. Znali su „šta ih čeka ako ih albanski teroristi uhvate žive…“ Ništa im nije pomoglo. Pali su kao prve nemačke žrtve na srpskom tlu posle Drugog svetskog rata.
Vojnici Bundesvera neće se pokazati tako „odlučni i hrabri“ prilikom martovskog pogroma albanskih terorista nad srpskim življem i svetinjama pet godina kasnije. Upravo u Prizrenu. Ponašali su se, pred pomahnitalom ruljom uspaničeno, „kao zečevi“. Iako je tadašnji ministar odbrane Peter Štruk pohvalio nemačke vojnike da su „odmerenim reagovanjem sprečili eskalaciju i zaštitili ljudske živote“, uticajni nemački politički nedeljnik „Špigl“ je, posle iscrpnog istraživanja, 2. maja 2004, pod naslovom „Zečevi s Kosova“, konstatovao da je „Bundesver u suzbijanju nereda odigrao jadnu, čak sramnu ulogu“. Nemački vojnici su, naime, pobegli, sakrili se kao zečevi u kasarne. Pojavili su se, u oklopnim vozilima, tek kad se „albanska rulja izdivljala i okončala akciju uništavanja…“
Nisu čak pritekli u pomoć ni „frustriranim nemačkim policajcima“. A kamoli nesrećnim Srbima…