СРБИЈА СЛАВИ ДАН ДРЖАВНОСТИ

Србија обележава Дан државности – у знак сећања на 15. фебруар 1804. године, када је подигнут Први српски устанак и Сретење 1835. године, када је донет Сретењски устав. Овај дан као државни празник слави се од 2002. године. Централна манифестација одржанаје у Орашцу.

Борба за независност

Борба Срба за независност, започета Карађорђевом буном на Сретење 1804. године, успешно је окончана деценијама потом, поред другог захваљујући мудрости и вештини књаза Милоша Обреновића.

Карађорђе је током Првог српског устанка (1804–1813), у склопу обнове српске државности, између осталог устројио и низ важних институција, непходних за поступно обликовање државног устројства, почев од хералдичких знамења, па до Велике школе, највише заслугом Доситеја Обрадовића, првог министра (попечитеља) просвете обновљене Србије, што се узима као далеки зачетак данашњег Универзитета у Београду.

Први Устав Кнежевине Србије

Сретење је одабрано за Дан државности Србије и због чињенице да је 1835, на тај дан, у Крагујевцу, донет први Устав Кнежевине Србије, назван – Сретењски. Формални назив је тада заправо био Књажество.

Његов творац Димитрије Давидовић израдио га је по узору на француска уставна решења из 1791, 1814. и 1830, као и устав новообразоване Белгије из 1831. Давидовић је творац и термина – устав. Претходно је кориштен термин – конституција, чему је уосталом придавано магловито значење.

Давидовић је устројио законско решење по највишим стандардима оновременог поимања политичких слобода, али сасвим непримерено приликама у којима се тадашња вазална Србија налазила. Између осталог, у то време, ни Аустријско царство, ни Турска, ни Русија, нису имале уставе. Управо те земље извршиле су притисак да се од Сретењског устава одустане.

Устројен по узору на најслободоумнија уставна решења оновременог света, попут Француске, односно Белгије, Давидовићев устав, иако усвојен, остао је формално на снази свега 55 дана.

Сретењски устав био је подељен на 14 поглавља, и садржао је 142 члана.

Предвиђао је пуну поделу власти на законодавну, судску и извршну. Замишљено је да књаз и Совјет деле извршну власт. Веома важно, Устав је прокламовао личну неприкосновеност, слободу кретања, занимања, пуну правну равноправност свих грађана. Феудални односи су сасвим одбачени, као и ропство.