Nevena Vitošević Đeklić – SA OČIMA IZVAN SVAKOG ZLA

O Dragiši Vitoševiću, polihistoru srpske kulture, o njegovom impozantnom krugu saradnika i prijatelja, o časopisu „Raskovnik“, i uopšte o duhu jednog minulog i značajnog vremena, za „Pečat“ govori Nevena, ćerka Dragišina i književnice Vjere Vukšić Vitošević, književnica, teatrolog, slikar i ilustrator. Povod je bio tri i po decenije od Dragišine smrti u saobraćajnoj nesreći, za koju Nevena veruje da nije bila slučajna

Nevena, pošto si moja draga drugarica od mladosti, izbeći ću „vi“, pa reći da je tvoj otac bio kapija kroz koju su mnogi išli ka našim zavetnim svetlostima. Uz oca, upoznala si dosta značajnih ljudi, što je sigurno posebna vrednost, jer bogati smo onoliko koliko je ljudi učestvovalo u našoj izgradnji?

Jedan od očevih velikih prijatelja, koji je kasnije postao i moj divan prijatelj, bio je pesnik Radomir Rubaković Rubak. Jednom prilikom mi je rekao: „Pogledaj svet kao da je s njega sve iščezlo, a ostalo je samo ljudsko lice. To je lepota nad lepotama, umetnost nad umetnostima! U njemu su zapisane sve religije, svi bogovi.“ Nema većeg dara od susretanja sa izuzetnim ljudima, jer čovek je najveći hram, onaj zbog koga se grade svi drugi. I sama reč sreća svojim korenom je povezana s rečju susret. Kada bih krenula na put oko sveta, to bi bilo putovanje ka izuzetnim ljudima, to bi bilo susretanje sa živim hramovima Boga Živog. Baš u čast takvim bićima, kakav je bio i moj otac, nezavisno od toga da li pripadaju ovom ili nekom drugom vremenu, pišem pesničku zbirku „Rođaci anđela“. Takva bića su naše najveće dragocenosti, okrepljenje i svetiljke na našem putu.
Pređimo sada na sećanja na tvog i našeg Dragišu. On je, između ostalog, utemeljio pokret seljaka pesnika i čuveni časopis „Raskovnik“, čija je redakcija bila u dvorištu Dobrice Erića. Kako se sećaš tog perioda?
Što se tiče „Raskovnika“, skrenuću pažnju na jednu stvar koju ljudi obično ne znaju, a vezana je za sedište časopisa. U brojevima je zaista pisalo da je to u Dobričinom selu. U stvarnosti tamo je postojalo samo jedno poštansko sanduče, u Dobričinoj avliji, gde je stizao deo pošte. Tata i Dobrica su se tako dogovorili jer su hteli da sedište časopisa za kulturu i književnost na selu bude zaista na selu, u njihovoj Gruži, bar formalno, ali je otac takođe želeo da rastereti svoju adresu u Beogradu, gde je zapravo bilo sedište. To je bila naša garsonijera od 26 kvadrata u Ulici Svetozara Markovića 12, gde smo živeli do moje četvrte godine, a zatim naš dvosobni stan na Studentskom trgu 17. U oba ova prostora svakodnevno su se okupljali ljudi, od pesnika seljaka, koji su dolazili i sa beogradskih pijaca sa obramicama preko ramena (sećam se kako sam se igrala preskačući te obramice u našem hodniku), pa do uglednih gradskih pesnika (kao što su Mija Pavlović, Božidar Šujica, Boža Timotijević…) i profesora (Vladeta Košutić, Jova Deretić, na primer). Sećam se kako su stizale i pesme na džakovima od šećera i soli. Dok smo bili u garsonijeri, da bih mogla da spavam u sobi, majka, koja u to vreme gotovo ništa nije videla, kucala je noću ocu priloge za „Raskovnik“ u kupatilu, koje je ujedno bilo i kuhinja, na pisaćoj mašini postavljenoj na dasci od luka, a on ih joj je diktirao sedeći na klozetskoj šolji, preko koje je bio prebačen jedan jastuk.
U našem stanu se gotovo neprestano ili čitala poezija ili razgovaralo o njoj, pa stoga nije čudno što sam i ja već u četvrtoj godini počela da smišljam „stikove“ koje je tata zapisivao. Kada sam imala šest godina, on ih je i preveo na francuski jezik i ubacio u svoj tekst o stvaralaštvu i deci kojim je učestvovao na kongresu pisaca u Belgiji. Tamo mu je stihove zatražio čuveni belgijski pesnik Moris Karem (tako je i započelo njihovo dugogodišnje prijateljstvo) i zatim ih je emitovao u svojoj emisiji na Radio Briselu. Prosto tu nisi bio ništa ako nisi bio pesnik; pretpostavljam da sam to kao dete na nekom nivou zaključila i stoga se i poeziji priklonila kao jedinom mogućem putu. Jedna žena psiholog mi je i rekla da nisam imala izbora do da budem pisac i slikar. Otac je neumorno radio. Spavao je samo četiri sata. Bukvalno je bio razapet između mnogih obaveza i brojnih ljudi s kojima se svakodnevno susretao. Paralelno je radio po nekoliko tekstova i knjiga. Govorio je da se odmara tako što prelazi s jedne teme na drugu. Smatrao je da postoje neka važna polja u našoj kulturi, koja ukoliko on ne obradi, neće niko drugi. Bio je duboko posvećen svojoj misiji.
I bolesti uprkos?
Da, bio je veoma bolestan. Pored toga što je bio teški invalid, jer je kao dečak preležao dečju paralizu, i što se kretao polako sa štapom, u mideru i ortopedskim cipelama, dugi niz godina je patio od probijene hijatus hernije, zbog čega je često gubio krv, primao transfuzije i bio na ivici života i smrti. Zbog svega toga, s jedne strane, imao je svest o dragocenosti svog vremena, žurio je da što više toga završi, ali, s druge strane, nikada nije mogao da ne izađe u susret drugom čoveku, da ga najljubaznije ne sasluša. Za njega je drugi čovek bio svetinja. Tako je i za mene, uprkos stalnoj radnoj žurbi i rokovima, uvek imao vremena. Znao je satima da razgovara sa mnom, po cenu da zatim čitave noći ne spava kako bi završio neki obećani članak. S beskrajnom radošću je dočekivao sve što bih stvorila, ali mi je uvek ukazivao i na slaba mesta tražeći od mene da smislim nova rešenja. Bio je moj prvi i najveći učitelj književnog umeća i mnogo šire – mudrosti življenja. Prikupljao je sve što je mogao o velikim mudracima i uopšte neobičnim pojavama. Smatrao je da vasionom vlada zakon dobra i to je bila njegova najintimnija religija.
Imao je ogromnu širinu, fotografsko pamćenje, bio je okean znanja. Uprkos svim nedaćama, uvek je bio smiren, na licu mu je lebdeo prekrasan osmeh koji ni danas ne prestaje da me hrabri i podstiče da i sama istrajem u svemu što je plemenito i dobro. Od mene je tražio dve stvari: jedna je da i ja za svoju decu, kada ih budem imala, uvek imam vremena, a druga je da im ostavim iza sebe časno ime, kao što ga i on ostavlja meni.

Jedan si od autora antologije gde su objedinjeni radovi pesnika seljaka i slikara i vajara naivaca „Pastir traži dno neba“, koja se oslanja na Dragišin i Dobričin cvetnik zvani „Orfej među šljivama“. Naše selo je, pre današnjeg izumiranja, buknulo neviđenom kreativnošću, i dalo mnoge plodove, od poezije do likovnih umetnosti. Ako, po Helderlinu, ono što ostaje utemeljuju pesnici, šta, posle svega, ostaje od te epohe i tih ljudi?
Kako se u nas patrijarhalna civilizacija održala mnogo duže no u drugim evropskim sredinama, ona je, na prelazu u moderno doba, iznedrila autentičnu i neobično moćnu etno-umetnost, koja predstavlja jednu od najvećih vrednosti naše kulture, ne samo druge polovine HH veka već i uopšte. Slikari i vajari naivci su prvi otkriveni u svetskim razmerama i njihova dela se nalaze u galerijama širom sveta, ali i u kućnim kolekcijama mnogih slavnih ličnosti (Sofija Loren, Brižit Bardo, Alen Delon, Rolingstonsi, posada Apola 11…). Nakon naive, svet se sve više upoznaje i s našom etno-muzikom, čemu je poslednjih decenija posebno doprineo Goran Bregović. Pokret pesnika seljaka u našu književnost uveo je moj otac, ali su ga u tome značajno podržavali i profesori svetske književnosti Vladeta Košutić, Raško Dimitrijević i drugi, naročito kulturni poslenici okupljeni oko časopisa „Raskovnik“. Otac je, s Dobricom Erićem, i osnovao „Raskovnik“ kao glasilo koje će podupreti pesnike seljake i uopšte umetnost na selu, ali i kao časopis koji će podstaći dalje sakupljanje narodnih umotvorina, jer je postojala velika zabluda da je Vuk Karadžić sve sakupio, a koju je moj otac jasno uvideo. To su bili i glavni razlozi zbog kojih je otac prekinuo svoj boravak u Francuskoj, gde je na Sorboni kod čuvenog Renea Etijambla pripremao doktorat iz teorije književnosti i odustao od puta u Ameriku, u koju je Etijambl, radi daljih istraživanja, nameravao da ga pošalje. Pokret srpskih pesnika seljaka predstavlja jedan od najjačih pesničkih pokreta u svetskoj poeziji HH veka. Njegovu okosnicu čini Gružanska pesnička škola, s Dobricom Erićem na čelu (nastala kao pandan slikarskim školama naivaca – Oparićkoj školi, školama u Kovačici, Uzdinu…). Pored Erića, gorostas ovog pokreta je stiški pesnik Srboljub Mitić.
Mi, nažalost, još uvek nismo svesni veličine ove poezije, a nismo dovoljno svesni ni značaja celokupne naše etno-umetnosti. Letos sam predala nacrt projekta čelnim ljudima opštine Knić (koji su me prijatno iznenadili svojom širinom i razumevanjem) da se u Gruži, na prelepom Gružanskom jezeru, sagradi Vilingrad, od raznobojnog stakla i vode, inspirisan čardakom ni na nebu ni na zemlji iz narodnih bajki, nalik Kusturičinom Drvengradu i Andrićgradu, i koji bi predstavljao prestonicu etno-umetnosti Srbije. Takav centar dugujemo našem narodu i našoj kulturi. Grad bi trebalo da ima dva pesmohrama, kao dva originalna muzeja pesnika seljaka i etno-muzike, u kojima bi se pesme neprestano čule, i slikohram – kao isturenu digitalnu galeriju Muzeja naive iz Jagodine.
Tvoj otac se bavio, s neviđenom akribičnošću i uzvišenom trudoljubivošću, mnogim oblastima naše kulture, povezujući je sa evropskim uzorima i ukazujući na samosvojne uzmahe. Šta je bilo jezgro svih njegovih poduhvata?
Da, otac je veliki deo svoje energije posvetio srpskoj književnosti. Mislim pre svega na njegovu dvotomnu doktorsku tezu posvećenu zlatnom dobu našeg pesništva „Srpsko pesništvo od 1901. do 1914“, kao i na dva toma eseja iz domaće književnosti pod nazivom „Do Evrope i natrag“. Veoma studiozno se bavio i srpskom književnom periodikom, što je bio deo i njegovih radnih obaveza u Institutu za književnost. Tako je, pored toga što je uradio Monografiju Srpskog književnog glasnika, napravio i značajno otkriće na polju književne istorije zapazivši da je veliki broj tekstova potpisanih raznim šiframa u SKG-u i drugim glasilima zapravo napisao Jovan Skerlić. Taj rukopis „Nepotpisani Skerlić“ priredila sam 2012. godine, uz veliku pomoć očevog iskrenog prijatelja Jovana Pejčića, a objavio ga je izuzetni direktor Službenog glasnika Slobodan Gavrilović, inače poštovalac očevog rada. Otac se mnogo bavio i pitanjima sela, vrednostima naše patrijarhalne civilizacije, o čemu najlepše svedoči njegova knjiga „Darodavci iz prikrajka“. U zaostavštini je ostao i rukopis – svedočanstvo njegove borbe za očuvanje čistote srpskog jezika – „Jezik naš otuđeni“. Meni je veoma žao što je otac svoju svetsku karijeru prekinuo zbog domaćih tema, iako su i one nesumnjivo izuzetno značajne.
Njegov magistarski rad od 600 strana „Smisao sličnosti u književnosti“, koji je trebalo da preraste u doktorsku tezu na Sorboni, priređivala sam za štampu kada mi je bilo 28 godina, a moj otac ga je u tim istim godinama napisao. Tada sam pomislila da li ću do kraja života pročitati toliko koliko je on već tada bio pročitao. Rastko Zakić je, iščitavši knjigu, ushićeno zaključio: „To je pesnička Biblija.“ Otac mi je pričao da je imao mističan trenutak u kome su mu se ukazala ta tri velika zakona književnog stvaranja, koja iznosi u ovom delu. To su: zakon personifikacije – sve je oživljeno, sve ima dušu: zatim, zakon kontrasta – sve je u kontrastu, u borbi suprotnosti, i najzad, sve teži ka apsolutu, ka Bogu. Otac na ove zakone ukazuje na primerima iz celokupnog svetskog književnog stvaranja, navodeći čak i pesme Indijanaca, Eskima, Bantu crnaca… Meni ti raznoliki, ali veoma sistematično izneti primeri liče na neku vrstu anatomije književnog stvaranja.
Nakon tog ranog rada otac je na tu temu napisao još više od 20 svezaka na francuskom i sličan broj na ruskom jeziku. Kada su se on i Etijambl poslednji put sreli, dve godine pre očeve smrti, Etijambl mu je rekao: „Želim za života da vidim još samo dve knjige. Jedna od njih je vaša.“
U teško doba ideološke nemuštosti i lažnog jezika, Dragiša Vitošević je imao hrabrosti da digne glas i kaže (a to je i naslov jedne njegove knjige): Ja mislim drukčije. Koliko je njegova borba protiv laži ideologije bila zasnovana na njegovom poverenju u narodni jezik, jezik koji ne može da laže?
Moj otac je bio istinski izdanak naše patrijarhalne civilizacije koju je duboko poznavao i poštovao, čije je vrednosti živeo, kojom je disao i pisao. Te vrednosti je socijalističko društvo nemilosrdno uništavalo, a zajedno s njima uništavalo je i naše selo. Protiv mnogobrojnih gluposti tog poretka otac je hrabro i neumorno vojevao perom. Imao je veliku želju da o svemu tome napiše knjigu koja bi se zvala – Mi skorojevići. Zbog svega toga on je bio neka vrsta preteče demokratskih promena koje su nakon njegove smrti usledile. Međutim, savremena civilizacija se još više udaljila od zdravih osnova ljudskog postojanja i stoga se nad svima nama nadvio sunovrat propadanja. U takvim okolnostima, i onim socijalističkim i ovim današnjim, čovek koji želi da ostane istinski čovek može jedino misliti drukčije. Sve je u vezi: svest o čistoti jezika, istinoljubivost, čestitost, dobrota, hrabrost, napredak društva. Društvo ne može ni materijalno da napreduje i da se razvija na pogrešnim duhovnim osnovama. Čak i ako se to dešava, put takvog društva je, u jednoj dužoj perspektivi, neizbežno silazan, a ne uzlazan.

Svojevremeno si izjavila da smatraš da smrt tvoga oca u saobraćajnoj nesreći, u kojoj ste stradale i majka i ti, nije bila slučajna. Naime, Dragiša Vitošević je nekoliko meseci pre smrti došao na ideju da se realizuje projekat u više tomova „Kosovo u srpskoj istoriji i kulturi“ koji bi se radio pri SANU i kojim bi se pokazalo koliko Kosovo prožima celokupno srpsko biće u svim oblastima kulture, a samim tim i potvrdila tapija na našu Svetu zemlju. O čemu je reč? Otkuda tvoje sumnje?
Otac je detalje o projektu izneo na jednoj od protestnih večeri vezanih za Kosovo u Francuskoj 7, što je prenela „Politika“. Nakon mesec dana krenuli smo našim kolima za Pariz, gde je tata trebalo da provede tri meseca na studijskom boravku. Na 266. kilometru od Beograda naš auto se bukvalno podigao u vazduh pa kočenje nije bilo moguće. Otkazao je volan, a auto koji se kretao brzinom od 70 kilometara na čas nije udario u branik pored puta već je naskočio na njega pre no što je počeo da se prevrće. Posle je policija direktoru bolnice u Sisku rekla da se nesreća dogodila pod veoma sumnjivim okolnostima. Otac je izdahnuo četiri sata nakon nesreće, a majka i ja smo takođe bile ozbiljno povređene i u bolnici. Nemački geofizičari koji su se sve vreme auto-putem kretali za nama, i koji su stali da nam ukažu prvu pomoć, poslali su mi pismo u kome doslovno kažu da je naš auto bio katapultiran. Kada je prenet u Beograd, ekspert je u poslednjem trenutku otkazao dogovorenu ekspertizu auta, a automehaničar, koga smo zatim poslali da to uradi umesto eksperta, auto nije zatekao na placu na koji je bio došlepan. Nama nepoznati inspektor MUP-a je, preko naših poznanika, odmah zatražio da kupi olupinu našeg automobila, jer mu navodno treba za delove i bez cenkanja je istog dana poslao novac.
Automehaničar koji nam je održavao auto, a koji je pre puta izbegao da ga zvanično pregleda, iako smo s njim imali takav dogovor, kasnije je izjavio da nas ne poznaje, iako mu je moja majka spasla radnju od rušenja, a nakon nekoliko godina i sam je završio život tako što mu je auto na sličan način sleteo s puta. Kod nas je u bolnicu došao novinar iz Kosovske Mitrovice i rekao nam da na Kosovu svi Srbi znaju da je otac ubijen i još čitav niz pojedinosti…
Sudski spor koji se po automatizmu vodio protiv prijatelja mojih roditelja koji je upravljao vozilom u vreme nesreće nikada nije završen, a predmet je volšebno nestao. Ne treba smetnuti s uma da je moj otac stradao 1987. godine. Kada sam bila, u vreme Vlade Vojislava Koštunice, na funkciji zamenika ministra vera, prišao mi je jedan očev prijatelj sa sugestijom da sam u prilici da pregledam očev dosije i saznam više o tome ko je sve bio umešan u vezi s njegovom smrću. Zaključila sam da nije moje da se time bavim, niti ikome da sudim.
Draga Nevena, gde smo i kuda idemo? Što bi rekao Vasko Popa u pesmi „Manasija“ – dokle tvoj pogled dopire? Šta vidiš na dnu noći?
Suština je ne biti materijalista u onom kratkovidom smislu. Mi smo duhovna bića, besmrtna bića. Otac Tadej je u jednom pismu mojoj majci napisao da je i 300 godina na Zemlji samo tren u večnosti. Vreme u kome živimo poziva nas da se vratimo ovim dubokim istinama. Borba između dobra i zla se oduvek vodi i dobro oduvek pobeđuje. Nažalost, ne bez žrtava. Poslednjih godina sam veoma zaokupljena duhovnim zakonima i upravo završavam jedno troknjižje na tu temu, pod nazivom „Čitanje savršenstva“. Smatram da je znanje o duhovnim zakonima ono što na svetskom nivou nedostaje u obrazovnim sistemima, a za čovekovu sreću i smirenje je važnije od svih drugih značajnih stvari koje se izučavaju. Mi smo svi ovde u školi života, polažemo razne ispite. Kada su okolnosti teške, to je znak da naša snaga nije mala. Mi uvek imamo snagu za ono što je pred nama, naravno, pod uslovom da Gospoda pozivamo za svog saveznika. Oko nas je beskrajno mnogo nevidljive, plemenite, duhovne inteligencije koja samo čeka na našu odluku (na našu slobodnu volju), na naš poziv. Mi nismo sami. Mi smo zaronjeni u Okean Božje Ljubavi kao ribice u moru. Taj Okean Božje Ljubavi je naša istinska realnost, za razliku od prividne realnosti, prožete strahovima, koju nam kreiraju mediji, političari, uopšte okruženje. Prividna realnost je pogubna za ljudska bića, nalik je paučini koja nam vezuje krila i zatvara oči; naročito je opasna ako poverujemo da nema ničeg izvan nje. Zato je neophodno da naučimo da se sa istinskom realnošću Ljubavi, iliti Božje Premudrosti, koja nas sve prožima i ujedinjuje, neprestano svesno povezujemo i onda ćemo moći da uviđamo uvek iznova, iz trenutka u trenutak, da je sve i više nego dobro onako kako jeste.
Nakon očeve smrti, u godinama koje su dolazile, a koje su predstavljale veliki pad, često i sunovrat svih vrednosti, znala sam da se zapitam da li je njegova borba za ljudske vrednosti imala smisla. Sada sam apsolutno sigurna da jeste i da svaka časna i istinoljubiva borba ima smisla, jer kada jednom klatno počne da se vraća unatrag, biće neophodno da imamo čemu da se vratimo. Kroz istoriju, ljudi se, nakon svih posrnuća, uvek iznova vraćaju istinskim vrednostima, dobru, onom velikom i uzvišenom.