Hersonski manevar

SPECIJALNA VOJNA OPERACIJA U UKRAJINI

Posle prve i druge etape specijalne vojne operacije, obeležene ruskom inicijativom, trenutnu ukrajinsku inicijativu obeležilo je rusko odstupanje iz Hersona. Sledi operativna pauza, a zatim treća etapa, gde će verovatno ponovo doći do promene inicijative, dok bi se spirala oružanog sukoba u budućnosti mogla proširiti na multinacionalni nivo

Rusija je 24. februara 2022. godine, uz korišćenje ukrajinskih grešaka u pripremi odbrane, postigla strategijsko iznenađenje, koje je na operativnom i taktičkom nivou eksploatisala u prvih šest meseci rata. U prvoj etapi operacije, umesto zauzimanja teritorije i posedanja zona i linija, cilj je bio da se dubokim prodorima po pravcima i objektima, uz široke manevre (Z), duboka uklinjavanja (V) i široke obuhvate (O) razvuku ukrajinske snage – dostignut je front širine 3.000 kilometara. Uz taktičke desante, visokoprecizne raketne udare, zauzimanje Marijupolja i obmanjivanje napadom na Kijev stvoreni su uslovi za drugu etapu, koja je počela 19. aprila. Težište ruskog angažovanja bilo je u Donbasu, u postepenom „krckanju“ odbrane ukrajinske Operativne grupe „Svoboda“ i pokušajima stvaranja više manjih „kotlova“. Krajem avgusta, nakon nekoliko talasa mobilizacije i uz masovan uvoz naoružanja sa Zapada, kao i zbog nedovoljnosti ruskih snaga, inicijativu je preuzela ukrajinska strana, prenoseći težište na druge delove fronta.

DEJSTVA U DONBASU U severoistočnom delu ratišta, u Donbaskom luku, obe strane su u drugoj etapi angažovale najkvalitetniji operativni potencijal. Ruska strana izvodila je ofanzivna dejstva angažujući polovinu ukupnih snaga na ukrajinskom ratištu (54 od 108 bataljonskih taktičkih grupa). I dalje se vode borbe za ukrajinsku „odbrambenu vertikalu“ (zone Slavjansk – Kramatorsk – Artjomovsk – Soledar i Avdejevka – Konstantinovka – Kurahovo – Marinka), čije je ovladavanje glavni cilj ruske strane i ključ ukrajinske odbrane. Karakteristika dejstava u ovom delu ratišta je sporo napredovanje ruskih snaga prema Artjomovsku i Ugledaru, s tendencijom presecanja pravaca snabdevanja ukrajinskih snaga iz pravca zapada. Ukrajinsko rukovodstvo od početka rata u Donbasu insistira na odsudnoj odbrani (izuzev slučaja zadržavajuće odbrane Lisičanska), čija je suština iscrpljivanje ruskih snaga bez obzira na sopstvene gubitke, sve do stvaranja uslova za strategijsku kontraofanzivu.

[restrict]

DEJSTVA U DRUGIM ZONAMA U ostale tri zone ruske snage su tokom druge etape operacije bile u defanzivi. U severnom delu ratišta 16 ruskih bataljonskih taktičkih grupa branilo je državnu granicu. U harkovskoj zoni, koju bi po načelima trebalo da brane tri brigade, usled nedovoljnosti snaga tri ruske bataljonske taktičke grupe, ne toliko iznenađene koliko preduhitrene, bile su prinuđene na odstupanje. Izgubivši Balakleju, Izjum, Kupjansk, Krasni Liman i Jampolj zbog ukrajinskih prodora kroz široke i nebranjene prostore, obrazovale su odbranu na istočnoj obali reke Oskol. U južnom delu ratišta, od Gorlovke do Nikopolja, 22 ruske bataljonske taktičke grupe sprečavale su uklinjavanja ukrajinskih snaga na pravcima koji izvode ka Azovskom moru. U prvih šest meseci rata ukrajinskom Generalštabu ruskom inicijativom bile su „vezane ruke“ i konstantno je kasnio u potezima, ali od septembra situacija je izmenjena u ukrajinsku korist. Tome je značajno doprinela obaveštajna podrška NATO-a i korišćenje sistema veza preko satelitske mreže Starlink. Nakon više prodora ukrajinskih snaga na harkovskom pravcu, primenom efikasnih taktičkih postupaka i postizanja uspeha taktičkog značaja, među kojima je najznačajniji sprečavanje ruske strane da okruži Slavjansk, stvoreni su uslovi da se deo ukrajinskih snaga prebaci u hersonsku zonu, što se može smatrati uspehom operativnog značaja.

ZAKASNELA MOBILIZACIJA Ukrajinske snage iskoristile su ruske slabosti, pre svega nedovoljnost i razvučenost snaga, „plitku“ odbranu, nepreduzimanje mera za prekid dotura zapadnog naoružanja, kao i oprezno izvođenje borbenih dejstava uz nastojanje da se sopstveni gubici svedu na minimum. Jedna od najvećih slabosti je kašnjenje delimične mobilizacije, čime se nakon druge etape pojavio svojevrsni „vakuum“. Politički tajming mobilizacije odlično je odabran jer je pozitivno uticao na uspešnost referenduma u četiri oblasti radi prisajedinjenja Ruskoj Federaciji. Međutim, vojni tajming je zakasnio oko dva meseca. Format specijalne vojne operacije, koja nije klasična vojna operacija, „potrošen“ je početkom septembra, kada su ukrajinske snage prvi put od početka rata preuzele inicijativu, a ruske nisu imale adekvatan odgovor. Uz intenziviranje visokopreciznih raketnih udara po objektima energetske infrastrukture i stabilizaciju odbrane na svim delovima fronta, ruska strana nastoji da eliminiše posledice kašnjenja mobilizacije.

RUSKA AHILOVA PETA Još u prvoj etapi operacije ruske snage zauzele su grad Herson i severozapadno od reke Dnjepar formirale mostobran koji je trebalo da bude osnova za dalja ofanzivna dejstva ka Nikolajevu i Odesi. Zonu severozapadno od Dnjepra, širine 60–70 i dubine 20–30 kilometara, poslednjih meseci branilo je 13 bataljonskih taktičkih grupa. Dovođenjem svežih snaga s Krima ruske snage su u avgustu sa prvobitnih 20.000 narasle na oko 30.000, dok je ukrajinska strana za napadnu operaciju koncentrisala oko 60.000–80.000 vojnika. Državni vrh Ukrajine mesecima je najavljivao kontraofanzivu pravcima Nikolajev – Herson i Krivi Rog – Nova Kahovka. Zbog toga je u protekla četiri meseca ukrajinska dejstva na tom prostoru karakterisao veći broj taktičkih ispada radi borbenog izviđanja, pri čemu je ruska strana kontrolisala situaciju. Sredinom leta uočena je mogućnost ozbiljnog ugrožavanja ruskih jedinica u ovoj zoni. Grad Herson u zaleđu mogao je biti solidan oslonac za odbranu, ali se osetljivost snaga branioca, bez obzira na dovoljnost po brojnosti i opremljenosti, ogledala u postojanju samo tri mosna mesta prelaska preko Dnjepra – Antonovski drumski i Antonovski železnički, kao i hidroelektrana sa drumsko-železničkim mostom kod Nove Kahovke. Mesecima je ukrajinska strana pokušavala da sruši mostove i hidroelektranu dejstvujući američkim sistemima HIMARS. Uprkos snažnoj ruskoj PVO, uključujući i sisteme S-400, nije oboreno oko 20 odsto od ukupnog broja lansiranih ukrajinskih raketa, tako da bi pri dužem raketiranju sva tri mosta bila srušena. Imajući u vidu da je u tom delu toka širina Dnjepra 800 metara, ruska strana bi imala nerešiv problem logističke podrške. Osim toga, pri rušenju hidroelektrane za samo tri dana došlo bi do potapanja šireg priobalnog pojasa na zapadnoj (nižoj) obali vodenom masom tri puta većom od postojeće, uključujući i znatan deo Hersona, čime bi snage branioca bile okružene i uništene.

ODSTUPANJE IZ HERSONA Suština odstupanja (najsloženija borbena taktička radnja posle okruženja i proboja iz okruženja) jeste odvojiti se od neprijatelja, usporavati ga i istovremeno mu onemogućiti da preduzme borbenu taktičku radnju gonjenje, što zahteva izuzetnu komandantsku veštinu. Bilo je više indikatora da će ruska strana pristupiti odstupanju. Prvi je letošnja izjava komandanta ruskih snaga generala Sergeja Surovikina da će o pitanju Hersona morati da se donesu teške odluke. Zatim je ruska strana prebacila logistiku i znatnu količinu teške tehnike na istočnu (višu) obalu Dnjepra, na kojoj su u međuvremenu uređene tri linije odbrambenih položaja. Izvršena je i evakuacija oko 115.000 civila. Najverovatnije je odluka o tome doneta još početkom oktobra, a da se s realizacijom otpočelo neodložno. Zbog složenosti borbene taktičke radnje morali su biti zastupljeni najviši nivoi tajnosti i obmanjivanja. Očigledno da je rusko komandovanje u tome bilo uspešno, prebacivši na blagovremeno uređene naredne položaje 30.000 vojnika sa 5.000 jedinica tehnike bez gubitaka. Referisanje generala Surovikina ministru Šojguu i izdavanje naređenja o odstupanju pred kamerama bila je predstava za javnost kao deo obmanjivanja, i to u trenutku kada je najveći deo radnji već bio završen. Nepuna dva dana nakon toga poslednji zadržavajući odredi ruskih snaga prebačeni su na istočnu obalu Dnjepra. Sprovođenjem referenduma o prisajedinjenju Hersonske oblasti Ruskoj Federaciji istovremeno sa pripremama za odstupanje, ukrajinskoj strani znatno je otežana procena situacije u vezi sa ruskim hersonskim manevrom. Pažnju privlači i činjenica da ni obaveštajni centri NATO-a ovog puta nisu adekvatno reagovali.

POLITIZACIJA I(LI) SUŠTINA Objavljivanju odluke o odstupanju iz Hersona prethodilo je mnoštvo informacija o skorašnjoj ukrajinskoj napadnoj operaciji. Analitičari su tvrdili da je ukrajinski vrh pod američkim pritiskom, jer bi zauzimanje Hersona pre 8. novembra uticalo na porast rejtinga Demokratske stranke na američkim kongresnim izborima. Međutim, i referisanje ruskom ministru odbrane pred kamerama neposredno nakon zatvaranja birališta u Americi, osim obmanjivanja, bilo je takođe u svrhu uticaja na izbore. Prema ocenama analitičara zauzimanje Hersona, s jedne strane, bilo je ključna ukrajinska šansa za nastavak zapadne podrške, opstanak aktuelnog režima i mogućnost eventualnog strategijskog preokreta na ratištu. S druge, ruski poraz kod Hersona ozbiljno bi, verovalo se, narušio borbeni moral vojnika i umanjio poverenje naroda u politički i vojni vrh Moskve. Laičko rasuđivanje ne uzima u obzir da ispravne komandantske odluke mogu biti i teške i da u političkom pogledu mogu donositi negativne poene. Sa vojnostručnog aspekta ruska odluka o odstupanju bila je opravdana. Dakle, ne radi se o porazu već o manevru, što će se potvrditi pri nekom eventualnom narednom ruskom uspehu angažovanjem jedinica prebačenih sa hersonskog pravca. Zanimljivo je i da je ovo jedna od retkih situacija u kojoj su političari poslušali vojnike, jer je izvesno da je predsednik Vladimir Putin kao vrhovni komandant dao saglasnost za takav postupak. Ulazak jedinica Oružanih snaga Ukrajine u Herson doneće rukovodstvu te zemlje preko potrebne političke poene. Pored svega, na pitanja da li je NATO uspešno kreirao situaciju u kojoj rusko državno rukovodstvo nije moglo izbeći političku štetu, ili je i hersonski manevar, između ostalog, bio i u svrhu pominjanog ruskog „buđenja medveda“, odgovor ćemo dobiti u bliskoj budućnosti.

PRIBLIŽAVANJE NATO-a Sve su učestalija premeštanja NATO snaga prema Ukrajini, koje, osim demonstracije sile, po nekim procenama, mogu biti angažovane i kao „sastavni delovi“ Oružanih snaga Ukrajine, u njenim uniformama i sa njenim oznakama (kako ne bi došlo do neposredne konfrontacije Ruske Federacije i NATO-a). Imajući u vidu nedavni težak položaj ruskih snaga kod Hersona, ne treba isključiti mogućnost da je bila razmatrana upotreba takvih snaga upravo na tom prostoru. Ovakve scenarije razrađuje i ruska strana, pa bi odstupanje iz Hersona moglo biti jedna od njenih preventivnih reakcija. Ubrzano premeštanje američkih i savezničkih snaga ka ukrajinskom ratištu, kao i medijske spekulacije o angažovanju „koalicionih snaga“, impliciraju zabrinutost Zapada u pogledu mogućnosti ukrajinske strane da izdrži pritisak predstojeće ruske zimske ofanzive koju Moskva planira. Ruska strana, zbog javnog mnjenja, ali i zbog geopolitičkog sagledavanja dugoročnog karaktera rata koji bi mogao izaći izvan ukrajinskih okvira, nastoji da joj gubici budu minimalni. Da bi se razumeo bar deo problema, potrebno je pažnju usmeriti na neke aktuelnosti: formiranje Centra za koordinaciju aktivnosti upućivanja pomoći Ukrajini u Nemačkoj; predislociranje delova elitne 101. vazdušno-pokretne divizije u Rumuniju, kao i eskadrile španskih lovaca F-16; najava ubrzanog prebacivanja američke borbene tehnike preko luka Aleksandropulos i Solun prema Bugarskoj i Rumuniji, a zatim ka Poljskoj; ojačanje istočnog krila NATO-a sa oko 30.000 vojnika; razmatranje opremanja ukrajinskih snaga ubojitijim borbenim sredstvima (npr. rakete ATACMS dometa 300 km); planovi Evropske unije za unapređenje saobraćajne infrastrukture ka istoku radi povećanja mobilnosti evropskih vojski i sl. Očigledno da „veliki igrači“ puno toga razrađuju „ispod radara“ šire javnosti, što navodi na zaključak da se Zapad priprema za rat širokih razmera protiv Ruske Federacije i da ruska strana istovremeno sve važnije poteze vuče upravo u skladu sa tim.

ŠTA POSLE HERSONA? Ukrajinska strana će pokušati da iskoristi momentum i nastavi s napadnim dejstvima jer će nakon ulaska u Herson dodatno na raspolaganju imati 10 brigada. Međutim, u Ukrajini počinju obilne kiše i do prvih mrazeva neće biti moguće izvoditi veće manevre po vodotokovima ispresecanoj i raskvašenoj stepi. Budući da su u hersonskoj zoni mogućnosti za napadna dejstva trenutno minimalne, odbrana će se na tom delu ratišta stabilizovati, jer bi pokušaj forsiranja Dnjepra na ovom odseku bio rizičan. Ranije proklamovane ciljeve posedanja linije Harkov – Zaporožje – Nikolajev – Odesa – Pridnjestrovlje ruska strana će, kada je u pitanju Hersonski placdarm, ili morati da odloži, ili će pokušati da ih dostigne po nekoj drugačijoj zamisli. Opasnost za nju i dalje predstavlja mogućnost ukrajinskih ofanzivnih dejstava na pravcima Zaporožje – Melitopolj i Kurahovo – Volnovaha. U zahvatu prvog pravca brzim prodorom moglo bi se izbiti na Azovsko more uz proboj odbrane i razdvajanje ruskih snaga radi stvaranja povoljnih operativnih uslova za napad na Krim iz pravca severoistoka. Duž drugog pravca napad bi se mogao realizovati radi izbijanja na komunikaciju Donjeck – Marijupolj, sa nastavkom dejstava ka ova dva grada. Ukrajinska strana će najverovatnije u narednim danima pokušati da prenese težište na ovaj deo ratišta, s tim da se prethodno mogu očekivati novi pokušaji desanta radi zauzimanja Nuklearne elektrane „Energodar“ i uvođenja „demilitarizovane zone“ pod okriljem OUN, gde bi suština bila stvaranje mostobrana za dejstva ka Melitopolju. U Donbasu će ukrajinske snage nastaviti sa odsudnom odbranom, dok bi na severu opet mogle pokušati s probijanjem ruske obrane u Svatovu radi izbijanja ka Lugansku, kao i sa zauzimanjem Kinburnske kose u delti Dnjepra. Najverovatnije da će na svim delovima fronta uslediti privremeno zatišje, odnosno operativna pauza, koju će strane iskoristiti za pripreme borbenih dejstava pod povoljnijim uslovima, što se očekuje sredinom decembra kada tlo smrzne i manevar jedinica bude moguć. Može se očekivati da će i ruska strana težište dejstava tada preneti ka Zaporožju, u cilju podilaženja aglomeraciji Slavjansk – Kramatorsk iz pravca jugozapada.
U ovom trenutku preko 200.000 mobilisanih ruskih vojnika još uvek se nalazi na poligonima za obuku. Procenjeni način njihovog uvođenja u borbena dejstva (što je vrlo složen zadatak) implicira novi format treće etape specijalne vojne operacije. Naime, dosadašnja ruska dejstva izvodile su privremene, mešovite i logistički autonomne jedinice – bataljonske taktičke grupe, sa specifičnim ciljevima i zadacima. Ovi sastavi će nakon udvostručavanja ljudstva i ratne tehnike najverovatnije biti jezgra za prerastanje u združene taktičke jedinice – brigade i divizije grupisane u operativne sastave. To će uticati da specijalna vojna operacija poprimi klasičan i masovniji, po ruskom shvatanju „oslobodilački“ karakter na područjima gde se većina stanovništva izjasnila za prisajedinjenje Ruskoj Federaciji.

[/restrict]

Autor je pukovnik u penziji