Зечевизија – Кад мали филм постане морална громада

Мрак, играни филм, режија Душан Милић, Србија, 2021.

Најзад смо добили филм који погађа у срж нашег дубоко узнемиреног времена, огледала толико изобличеног да се у њему једва препознајемо и све теже одговарамо на било каква питања. Шта ћемо, куда ћемо кад је све горе око нас и кад нас са свих страна једе оволики мрак? Али и то се догађа: на недавно завршеном филмском фестивалу у Сомбору суверено је победио први српски филм који је смогао снаге да проговори о Мартовском погрому над српским народом на Косову и Метохији 2004. године. „Гран при“ је младом редитељу уручио председник стручног жирија, тренутно најпрестижнији српски аутор, Милутин Петровић. Како се и зашто догодило да о много чему српски филм говори, брине све могуће мигрантске бриге, а о овом ћути пуних седамнаест година, друго је питање, али је чињеница да смо сада добили остварење сасвим достојно трагичног повода који је обележио судбину нашег народа у ХХI веку и то без премца и конкуренције у нашој новијој продукцији. Мрак доиста заслужује да буде наш заточник у борби за све најпрестижније награде на свету иако ће фаланге политичке коректности по фестивалима или злобно ћутати или до светских смотри филм неће ни стићи (као што није стигао до већине оних за које је до сада био пријављен) или ће га напасти исти онакви који су тврдили да су српске жртве ратна пропаганда Београда и да Јасеновца није било. Они који су директно одговорни за крвави мрак на Косову и Метохији 2004. године држе и даље на кратком ланцу главне светске медије и нашим момцима неће бити ни мало лако да приступе светском гледалишту. А ради се о уметничком домашају врхунског формата и то се одмах види голим филмским оком.

МИЛУТИН, СИМБОЛ ВЕКОВА Ту не треба много домишљати и дописивати нити призивати право, које у нашем свету више не постоји. Ипак, мала Српкиња Милица са Косова и Метохије пише Генералној скупштини Уједињених нација клечећи испод стола, под свећом, опкољена злокобним мраком, претећим присуством разбојника и ужасом који се приближава. Терор шиптарских банди, сада у вајној, међународно надзираној зони одговорности већ јој је однео оца и ујака, који се никад нису вратили са њиве и оставио убогу трочлану породицу окружену шумом и беспућем, аветињским гласовима и сабластима у ноћи. Хорор је овде присутан не као жанр него као пропулзија угроженог опстанка, дубоко осећање ужаса пред злом које се увлачи у сваки дамар живота, као клупко отровних змијурина, убачених ко зна откуд да шишти и палаца на ову нејач. Отровнице су овде велики знак, које се пробијају кроз стробоскопске бљеске равно према срцу таме којем стреме јер га инстинктом осећају. Мајка Вукица и мала Милица хоће да беже некуд из ове очајничке недођије али им то не дозвољава деда Милутин (одлични, готово маестрални Славко Штимац) са својом старом двоцевком напереном у шибље иза кога се не види, а све време осећа, душманин. Милутин је симбол и чувар векова. Његова пушка, секира и икона остали су једино што држи српски народ у зликовачки заробљеној енклави, коју су претворили у торину, где преконоћ убијају сво преостало благо и живину. Једино присуство Европе у овом инферну су двојица Италијана, добронамерни и склони нашим мученицима, али и сами беспомоћни пред силином зла које се обрушило на Европу. Италија је последње уточиште и нада пред најездом трансатлантског фашизма, али тоскански предели бледе и гондоле тону у ноћи.

УЖАС ЦЕЛОГ НАШЕГ СВЕТА Гле, ту Европу одједном смењује Америка и синови Италије отерани су. Сада почиње последњи чин: трагично финале које ће прогутати предатор. Америка преузима контролу над хиљадугодишњом цивилизацијом коју обузима последњи пожар. Горе странице Јовановог Откривења и на обзорју ниче огромни Армагедон. Свака реч Јеванђеља испуњава се. Метафора се сада шири и иза густог чкаља нису више само Шиптари него увезани демони пакла, који се хватају у свој планетарни dance macabre, смртоносни обруч око микрокозма сведеног сада на мали српски лавиринт страха у срцу Старог континента. Џиновски стисак анаконде појачава се, гле, сваким хамвијем из Бондстила и томахавком из Гајленкирхена, а Европа, сатерана у апелплац, немоћно звецка својим ланцима. Не видимо више никога у тој густој шуми по којој насумице пуца деда из књиге о Милутину и онда нестаје у њеној тмини. Милићев филм постаје горућа алегорија целог нашег света сатераног у студен, глад и рат до истребљења. Све што се тиче Запада – и нас у њему! – речено је у регистру читког филмског језика, у смени полутаме и напетих обриса људских лица, много више scuro него chiaro, права Драјерова географија душе (камера Кирила Проданова на моменте је антологијска!). Згуснута радња у камерном мизанкадру појачава се до готово несносног краја, до кулминације бесмисла, чиме ритам досеже своју пуноћу и рађа богатство емоција. Да, филм „Мрак“ је превазишао и нас и одлетео у вечност.

НИШТА ЈОШ НИЈЕ ГОТОВО „Завршили смо са фестивалима, сви на Западу су нас одбили са овом темом“ каже прерано резигнирани Милић. Не треба се мирити са тим. Остаје прегршт других могућности: национални ентрији за „Оскара“, награде Европске филмске академије, велика награда ФИПРЕСЦИ-ја за најбољи филм (додељује се у Сан Себастијану), националне дистрибуције, национална признања (међу којима и наша!), специјализовани фестивали, универзитетски ланци, филмски клубови широм света, наша дијаспора (показала се већ у Трсту!) и коначно – велика морална снага овог дела, коју не може да угуши никаква политичка коректност. Мало ли је? Слажем се, не треба очекивати превише ни од свега овога, али Мрак је сада постао наша ствар. Колико и данска, бугарска, италијанска и грчка, чији су фондови такође стали иза овог филма. Треба одмах, у најкраћем року и ван свих других приоритета ангажовати највећа могућа државна средства за пласман и повећање видљивости овог филма, развити у стрелце све скауте и лобисте до којих можемо доћи, опседати агенције и уопште чинити све што је у нашој моћи да се нађемо у најближем видокругу селекција које су у току. Још имамо прилику да узвратимо филмом који супериорно користи не само тему српских жртава, него говори изузетним филмским језиком и осваја чудесне просторе покретне слике, са врхунском режијом, камером и глумом свих актера. Ако ово не учинимо сад, одмах, у овом тренутку, нико нам неће бити крив до нас самих. Сетимо се само шта су све радили кад је у питању била фамозна Аида, наравно филм неупоредиво слабијих перформанси и инфериорних резултата у поређењу са Мраком. Тада смо писали: „док се ми овде гложимо око филма, који би требало да саопшти нашу истину, док су иза Јасмиле Жбанић сложно и увелико радиле Бакирова Босна, НАТО и Европска унија са огромним капиталом, светска дистрибуција и острвљени медијски предатори, ми смо се овде прегањали са покушајима да се Битка за Кошаре онемогући, утули или некако смандрља“. Или барем растегне на што дужи рок, што се заиста и догодило. То је наша слика и прилика. И ко нам је, онда, крив?

ГОРУЋИ ПОСТ СКРИПТУМ Једно искуство већ може да нам буде од велике користи. О томе сведочи већ описани „тршћански случај“. Чујмо шта о томе пише Марина Мирковић, после премијере Мрака на тршћанском фестивалу: „Будући да је аутор од почетка јасно дефинисао филм као српску страну приче о погрому на Космету, у најмању руку изненађујући је опис радње дат на званичном сајту тршћанског фестивала. У њему се, истина, наводи да је реч о животу једне породице под заштитом међународних снага после ‘рата на Балкану’, но без икаквог ‘националног предзнака’ и без употребе речи ‘Србија’ и ‘српско’ – од којих је ‘очишћена’ чак и изјава редитеља на сајту. Нема помена чак ни о томе ко су биле стране у поменутом сукобу, некмоли о томе ко би у ‘рату на Балкану’ били агресори а ко страдалници“ („Вечерње новости“, 27. јануар 2022). Нико ни да зуцне. Ни да опепели. Овако етнички очишћен садржај са циљем да сакрије непожељну истину на Западу о албанском терору опште је место и понављаће се гдегод се филм тамо појави. Е ту је важно да се коначно умеша Србија – сви ми, не само држава, али и она већ једном! – што се сада не чини из неког необјашњивог разлога. Као што и те како, свуда где треба, скачу у очи Ирци, Грци, Јермени, Јевреји, Шпанци, Арапи, Иранци, Курди, Палестинци и ини, које сам лично гледао по филмским стециштима како успевају у изрицању своје истине, без да им ико то замера. Ко сме тај може! Без прста у око, али без пардона, без икаквог оклевања, нарочито кад можемо свима да покажемо један мали филм, који је постао – морална громада.


2 коментара

  1. Јој, Срби! Где нам је памет? Где се дела храброст? Где се скрива Држава која кукавички ћути о свему! У име бесмислених и ступидних коректности, зар?
    Браво свим актерима филма МРАК! Толико је година требало да прође да би се појавио један храбар аутор да проговори – чисту ИСТИНУ! Где су цењени аутори-ЋУТОЛОЗИ? У којим го рупама чуче и ћуте, и зарад чега?
    Доста је више ниподаштавања и потирања свега у Срба што неким оштећеним мозговима смета! Доста је пузања, улизивања, додворавања, ломњења кичме, лизања руке злотворима!
    Браћо Срби, ми нисмо робови! Или већ јесмо, или, бар, требало би да будемо? Ја кажем: НИКАД!
    Да живи Србија!

  2. Иван Максимовић

    Управо због оваквог става одредио сам нову категорију и психолошко стање Срба и назвао га “емотивни просјаци”. То су људи који се одушеве буквално свиме, па и оним што не псотоји ако само замирише нанешто чега су толико жељни и за њих важи принцип “дај шта даш” што је аутор текста, на жалост, потврдио.

    Погледао сам филм наравно, али мислим да већина људи није. Тако да могу да тврдим да је филм један од највећих промашаја кинематографије, домаће дефинитивно. Не само зато што је о догађајима из марта сниман средином лета већ пре свега зато што се у филму не види ни један јеини нападач. Тако гледалац стиче утисак, и то са извесном дозом конфузије, да су Срби заправо страдали од некакве невидљиве силе! Страдали су од нечега што буквално – не постоји. У филму нећете чути ни реч албанског нити видети сенку Албанца! Због тога је филм остао дубоко недоречен, недефинисан, неодређен. Гледаоцу који је барем до некле у материји, филм намеће утисак да се ради искључиво о намери аутора да се лично промовише а на основу догађаја које заправо није ни описао, ни приказао већ их (зло)употребио аболирајући Албанце и њихове зликовце онако како то нико до сада није урадио!

    Иван Максимовић, уметник и једини независни новинар са КиМ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.