Konačno mogu da govorim ruski

Rat i mir u Novorusiji 1.deo

Ruski „povratak istorije“ (kako je „Tajm“ nazvao rusku specijalnu vojnu operaciju koja je počela 24. februara) definitivno je razvejao ostatke Fukujaminog „kraja istorije“ i označava ništa drugo nego kraj američkog unipolarizma. Na ruševinama Ukrajine niču temelji novog sveta. Boljeg? Pravednijeg? Slobodnog? Vreme će pokazati. Ali svakako slobodnijeg, makar od svetske dominacije atlantizma i globalizma

Čuvena kineska poslovica kaže „dabogda živeo u zanimljivim vremenima“ a Monteskje je rekao „srećni li su narodi koji imaju dosadnu istoriju“. Ove dve izreke su mi neprestano u mislima dok se po drugi put u životu približavam Rusiji, koja niti ima dosadnu istoriju, a trenutno (naravno ne i isključivo) doprinosi „zanimljivosti“ vremena u kom živimo. Prvi put sam je pohodio (sada već) davne 2015, kada sam sa 19 godina, glavom punom ideja, srcem punim zanosa i praznim džepovima krenuo u Donbas da se pridružim sveopštem ustanku naroda Novorusije i postanem deo „opolčenja“ (otpora) novim, prevratničkim, majdanovskim i antiruskim vlastima u Kijevu. Sada dolazim malo zreliji, malo stariji i (želim da verujem) s jednakom dozom entuzijazma i zanosa, ali i racionalnosti, odmerenosti i „hladne glave“ kada je to neophodno. Dobio sam poziv preko prijatelja, novinara iz Rusije, da u sklopu međunarodne pres-ture koju organizuju rusko ministarstvo odbrane i ministarstvo spoljnih poslova, posetim Donbas i novooslobođene krajeve na jugu današnje Ukrajine (sutrašnje Rusije?). Naoružan novinarskom akreditacijom „Pečata“, pozajmljenim foto-aparatom, spremnošću za nove avanture i torbom punom garderobe i knjiga, krećem na put.
Ruta vodi do Moskve, gde se još samo iz Beograda može doći direktno avionom (kada su evropske države u pitanju), potom ide dugi silazak na jug Rusije do Rostova na Donu –mesta okupljanja svih onih koji idu u Donbas i vraćaju se iz njega, kojim god bilo povodom, i tako već osam godina. Tu se okuplja naša novinarska ekipa od preko 50 novinara iz celog sveta; tu su novinari iz Francuske, Italije, Japana, Islanda, Indije, Holandije, SAD, Nemačke, Belorusije, Rusije i jedan novinar iz Srbije. Ispred hotela u kom odsedaju strani novinari kad dođu u Rostov i čekaju odlazak u ratnu zonu se sabiramo i slušamo uputstva pripadnika ministarstva odbrane RF. Potom nam dele vojne pancire i šlemove uz obostranu nadu da nam neće trebati a ako i budu – da ćemo ih vratiti netaknute i neoštećene.
Imaćemo policijsku pratnju do granice, a odatle i vojnu. Naš autobus na kom velikim slovima piše PRESS kreće ka granici, svetla se gase a putnici tonu u san…

 

 

 

 

 

BOLNICA, BUNKER I KOMBINAT U LNR Po prelasku granice susrećemo se s našom vojnom pratnjom. Vojnici iz RF i LNR s karakterističnim oznakama Z na ramenima, šlemovima, oklopnim vozilima nas pozdravljaju, i u isto vreme deluju i srdačno i ulivaju strah(opoštovanje). Uz njihovu pratnju stižemo do bolnice u blizini Luganska, glavnog grada LNR; Rusija tu uz pomoć ove donbaske republike gradi veliki medicinski centar za čitav prostor Donbasa, gde je planirano da se leče ranjenici i ostali vojnici i civili. Kažu graditelji da bi im u normalnim uslovima za taj posao trebalo dva-tri meseca, a sada pola godine, pa se završetak radova očekuje na jesen.
Uskoro na gradilište dolazi predsednik LNR Leonid Pasečnik. Ranije je bio ministar državne bezbednosti (2014–2017). Čekam kraj protokola ispunjenog fotografisanjem, pitanjima novinara i svim ostalim, potom mu prilazim, pružam ruku i započinjem kratak razgovor.
„Prenosim vam pozdrave iz Srbije.“
„Hvala! Imamo i mi ovde mnogo Srba u Lugansku, veoma nam znače vaša podrška i pomoć.“
„Znam, a znate li vi da su Srbi ovde imali državu pre 250 godina, Slavjanoserbiju, i da je deo nje bio i Lugansk?“
„Znam, naravno, naši narodi dele mnogo zajedničke istorije, sudbine su nam vezane.“
„Slažem se. Izdržite. Pobeda će biti naša!“
Fotografišemo se i rastajemo u srdačnoj atmosferi.

Put nas vodi dalje ka nekadašnjoj bazi Desnog sektora na putu Lugansk–Alčevsk. Za neupućene i sve druge kojima je rat počeo 2022. a ne 2014. godine, Desni sektor je, poput Azova, nacistička i rusofobna paravojna formacija. Vojnici LNR nam pokazuju kompleks od nekoliko kuća i zgrada koji su desnosektoraši pretvorili u svoje utvrđenje, što je sada samo gomila sprženih cigli i gvožđa. Izložen nam je, zarad fotografisanja, deo arsenala ovih „branitelja“: tu su američki „džavelin“, britanski NLAV i švedski „stinger“ – sada samo ratni trofeji i pokazatelj gde završavaju stotine miliona dolara i evra poreskih obveznika iz zemalja zapadnog sveta, a u prilog prolongiranju, ne okončanju rata.
Dok nam vojnici pokazuju okolo po bazi i dok slikamo brojne kukaste krstove, SS oznake na zidovima i brojeve 14/88 (Adolf Hitler / Hajl Hitler) kojih ova baza ne manjka, kao ni druga uporišta ovog i sličnih bataljona, nailazim na zanimljiv grafit na zidu – „Smrt Rusima“. Zamolio sam vojnika LNR da stane da se slikamo tu pored, kao simbolični pokazatelj da oni kojima žele smrt – žive i da se najslađe smeje onaj ko se poslednji smeje.
Nastavljamo ka Alčevsku, industrijskom centru LNR. Obilazimo Alčevski metalurški kompleks, jedno od najstarijih preduzeća crne metalurgije u istočnoj Ukrajini. Njegova istorija seže još u 19. vek, kada je osnivač Aleksij Kirilovič Alčevski 1895. godine formirao metalurški kombinat Donjecko-Jurijevske metalurške kompanije.
Pošto je najveći metalurški kompleks u Ukrajini Azovstalj u međuvremenu postao gomila ruševina, ovo je trenutno najveći kombinat tog tipa u zemlji. Zanimljivo je da je početkom rata 2014. godine bio pred gašenjem, ali su radnici (kojih i danas ima više od 10.000) pristali da čak sedam meseci rade bez plate samo da se ne bi zatvorio i kako bi se „prebacio“ na ratnu proizvodnju, te doprineo u odbrani novoformiranih DNR i LNR. Tako su iz njega tenkovi, municija, oklopna vozila i ostalo otpremani pravo na front, kako bi se sutra tu ponovo proizvodio čelik i sve drugo za civilnu potrošnju. To je vreme sada došlo, pošto su linije fronta dovoljno daleko a LNR je gotovo u potpunosti oslobođena.
Kraj dana dočekujemo u Donjecku, gde se smeštamo u hotel i navikavamo na ono što će nas pratiti narednih dana – neprestano bombardovanje grada.

MARIJUPOLJ – GRAD, LUKA, PLAŽA I POZORIŠTE Drugi dan posete idemo u najpoznatije mesto na svetu u prethodnih nekoliko meseci – Marijupolj. Rusi su ga nazvali po ruskoj carici Mariji Fjodorovnoj, drugoj supruzi ruskog imperatora Pavla I i majci ruskih imperatora Aleksandra I i Nikolaja I. Sada je ponovo u ruskim rukama a vraćanje ovog grada simboliše vraćanje ruskog imperijalnog ponosa i slave na teritorije nekadašnje velike imperije. Sada je, zahvaljujući taktici ukrajinskih branitelja koji su civilnu infrastrukturu koristili kao vojna utvrđenja, u velikoj meri porušen, ali se vidi da se uveliko radi na rekonstrukciji i vraćanju života u normalu.
Prolazimo kroz grad i idemo u marijupoljsku luku, jednu od najznačajnijih u Ukrajini, na obalama Azovskog mora. Tu nas dočekuju povećane mere obezbeđenja i ruski ratni brod. Očekuje se dolazak predsednika DNR Denisa Pušilina i kratka pres-konferencija. Procedura je bila slična kao i s Pasečnikom – sačekao sam da se „izređaju“ novinari s formalnim i dnevno-političkim pitanjima vezanim za stanje na frontu, izvoz žita, obnovu grada… a potom prišao i rekao da sam novinar iz Srbije.
„Vaša poruka građanima Srbije?“
„Srbi su naša braća. I mi vidimo kakva se nepravda čini srpskom narodu, kakvi su pritisci i ucene. Poslednji slučaj je dolazak Šolca i priča o tome kako Srbija, ako želi da bude deo EU, mora da prizna Kosovo. Mi znamo koliko je teška situacija i koliko vam znači Kosovo. Ali je jednostavno – sve će biti Rusija, osim Kosova. Kosovo je Srbija!“
Uz iskrene osmehe i bratski zagrljaj završavamo kratki razgovor i predsednik DNR nastavlja dalje a mi se ukrcavamo na ruski ratni brod.

Sledi vožnja od sat po oslobođenom i razminiranom Azovskom moru, koje je sada rusko mare nostrum, plovilom ruske Crnomorske flote. Ni istorijat ove najslavnije ruske flote nije mogao proći bez Srba, pa tako čitaoce ovom prilikom upućujem da sami istraže i malo više saznaju o Marku Vojnoviću, srpskom pomorcu iz Boke Kotorske. Izdaleka razgledamo mirno i plitko more (najpliće na svetu) i brodove poređane u luci i spremne da izvezu žito u evropske zemlje. Kada se za to budu stekli uslovi.
Glavni problem su, mimo političkih nesuglasica, brojne mine koje su Ukrajinci postavili i koje sada čekaju da budu uklonjene. Imali smo privilegiju da prisustvujemo završnoj fazi čišćenja plaže u Marijupolju od mina, ali, nažalost, one su već odnele brojne živote, neke čak i nakon okončanja borbi, jer su stradali nesrećni kupači željni vraćanja normalne svakodnevice.
Da čovek zaista peva posle rata, saznali smo kada je naš autobus stao pred aveniju Metalurgov, ispred Regionalnog akademskog ruskog dramskog pozorišta, gde nas dočekuje spomenik A. S. Puškinu, podignut 2000. godine. Iznenađen sam što je spomenik i dalje tu, ne zbog rata nego zbog sudbine sličnih (pro)ruskih spomenika širom Ukrajine u majdanskoj eri brisanja svega ruskog. Na primer, njegov parnjak, spomenik Puškinu u Ternopolju, gradu na zapadu Ukrajine, oboren je i uništen početkom aprila, u jeku opšte antiruske histerije na svetskom nivou (i intenziviranja istog procesa u Ukrajini).

Ulazimo u ovo pozorište koje je dosta očuvanije od čuvenog (i devastiranog) Marijupoljskog teatra, čije su fotografije obišle svet, ali bez naglašavanja da je tu, kao i u teatru gde smo sada, bila baza Azova. To nije relevantna informacija, dovoljno je da „svetska javnost“ bude upoznata sa „činjenicom“ da su ga Rusi uništili. Na vratima nas dočekuje plakat koji najavljuje svečanosti povodom 12. juna – Dana Rusije, a na spratu, na daskama koje život znače traje predstava. Malobrojna publika, mahom deca s roditeljima, bakama i dekama. Čekamo kraj predstave da bismo se upoznali i popričali s meštanima.
Mali Džora od osam godina nam prilazi i samoinicijativno govori kako se zove, gde ide u školu, koliko ima braće i sestara, u kojoj ulici živi…
„A je li sada bolje kada su Rusi tu?“ , pitam ga iskreno, znajući da deca mnogo ređe lažu od odraslih.
„Pa jeste… sad mogu da govorim na svom, ruskom jeziku.“ Odgovara mi tiho i povučeno, kao da i dalje strepi od onih koji su kontrolisali grad donedavno. Pošto je Džori osam godina, rođen je otprilike u vreme kada je Azov preoteo grad 2014. godine, te je ceo život proveo čekajući ono što je tek skoro došlo – oslobođenje od nacističkog i rusofobnog terora i miran život u gradu koji je i pre rata imao većinu ruskog stanovništva.
Pored Džore, najveći utisak mi je ostavio stariji čovek koji nam je govorio da radi u pozorištu decenijama i žalio se kako je Azov tu postavio svoju bazu, pa je zato njegovo radno mesto razoreno. Ali se polako obnavlja. Ni njegova kuća nije pošteđena. „Dođu u komšiluk, pucaju na Ruse i pobegnu. Koriste nas kao živi štit. Donesu nam smrt i razaranje pa nestanu. Slava Bogu, pa ih više nema.“
Koliko god paradoksalno zvučalo, građani gotovo sasvim razorenog Marijupolja su trenutno mirniji i spokojniji od građana daleko manje razorenog Donjecka, koji je i posle osam godina na udaru i čijem stradanju se ne nazire kraj. Tako nas tutnjava i nova vazdušna bitka nad nebom ovog grada dočekuje po povratku u hotel. Sutra nastavljamo svoje putovanje – čeka nas Azovstalj.

Nastaviće se…