FANARIOTI I SRBI

CARIGRAD I RASKOLI U PRAVOSLAVNOM SVETU

DRUGI DEO

Fanarioti i Kada je sredinom 18. veka Carigradska patrijaršija, uz pomoć sultana, ukinula Pećku patrijaršiju, nastupio je period u kome su tzv. fanarioti, episkopi Carigradske patrijaršije, upravljali teritorijom Srpske crkve. Otuđeni od naroda, spremni da služe turskim i ličnim interesima, ostali su Srbima u lošoj uspomeni. Naš nobelovac Ivo Andrić, engleski putopisac ser Artur Evans, srpski letopisci s Kosova i Metohije, kao i istoričari SPC, ostavili su zapise o tome. Objavljujući odlomke ovih svedočenja u doba kada Carigrad pokušava da se meša u poslove naše autokefalije sećamo se, kao i uvek, da je istorija učiteljica života.

Đoko Slijepčević

GORI OD SVAKOG TURČINA

Vladike Grci, u našim krajevima poznati pod opštim imenom fanarioti, jer su postavljani u Fanaru, delu Carigrada u kome se nalazilo sedište Patrijaršije, nisu ni bili, niti su mogli biti, bolji nego u drugim našim krajevima, gde su upravljali crkvom. Oni su našom crkvom u Bosni i Hercegovini upravljali nešto više od jednoga veka. O sebi su ostavili dosta rđav spomen. Za hercegovačkog mitropolita Josifa rekao je Tomo Kovačević da je bio „veliki neprijatelj narodnosti srpske i crkve hrišćanske, gori od svakog Turčina“.

Ovakvo mišljenje o vladikama Grcima nastalo je, najviše, zbog njihove velike gramzivosti za novcem, koja je ponekada, stvarno, prelazila svaku meru. A i zbog toga što su se, kao beratlije, više držali uz turske vlasti, nego uz narod.

[restrict]

Demetar Atanacković, austrougarski konzul u Sarajevu, izveštava, 30. jula 1851, kneza Feliksa Švarcenberga da dabrobosanski mitropolit ima godišnje 60.000 fiorina prihoda, što je možda malo preterano, ali je sigurno da su grčke vladike neštedimice globile narod. Tako je bilo sve dok 1862. godine nije donet Statut o crkvenim i školskim poslovima.

Do toga vremena vladike su naplaćivale nekoliko vrsta prihoda. Jedna je vrsta uzimana od naroda u ime danka, što je svaka eparhija morala davati državi. Ovaj danak je sredinom XIX veka iznosio godišnje po 3-4 groša od svake kuće, a zvao se mirija. Nju je episkop predao državi. Ostale danke je episkop uzimao za sebe. Svaka mu je kuća morala davati godišnje po jedan groš i četiri pare pod imenom batik ili dimarina. Obje vrste danka skupljao je sveštenik i predavao ih episkopovu čovjeku, koji je išao po eparhiji da skuplja danke. Sveštenici su napose plaćali druge danke. Svaki je morao dati episkopu po 25 dukata kada bude proizveden za sveštenika, a kada dobije parohiju, morao je dati za svaku kuću u parohiji po jedan talir. Osim toga svake je godine sveštenik davao po 50 groša za vodicu i neke takse za vjenčanice. Kada bi se sveštala nova crkva, narod je morao dati episkopu 5.000 groša.

Ostalo je dosta zabeleženih podataka o načinu na koji su se bogatili vladike Grci u Bosni i Hercegovini. Gustav Temel je, na svojim obilascima Bosne i Hercegovine, zabeležio da je ono lice koje se htelo zapopiti, moralo platiti vladici od 20 do 200 dukata za parohiju 1902. Parohije su taksirane prema tome koliko se sa njih može ubrati prihoda. Za vladiku Dionisija se veli da je 1869. godine rukopolagao za sveštenike čobane po Bosanskoj Krajini samo da bi došao do novaca. To isto je radio i u Bosanskoj Gradiški, gde je odbijao da rukopolaže bogoslove koji su završili Pelagićevu bogosloviju u Banjoj Luci, iako se na to bio obavezao jednim ugovorom sa banjalučkom opštinom 1903. Isto je radio i mitropolit Pajsije, „desni dokoljenik valijin“, koji je zapopljavao za 60 do 70 dukata „ne gledajući da li je što učio ili nije, nego samo daj dukate, pa kad sve to učini on mu još kaže: šteta je da ti mlad ideš 3-4 godine učiti, kad ja svakako namjeravam sa valijom ovdašnjim Banjalučku bogosloviju srušiti, dakle bolje ti je kad te ja zapopim na vreme i dam ti nuriju, pa da zato vreme stečeš i sebi i meni“.

Ponekada su i sveštenici, pritisnuti od vladika, morali da gule narod, da bi mogli platiti vladikama ono što su tražili. Sve se to veoma teško odražavalo na narod, koji je i inače bio pritisnut dažbinama. Gustav Temel veli da je, obilazeći Bosnu, nalazio odraslu decu koja još nisu bila krštena jer roditelji nisu mogli da plate takse…

Nije, zbog svega ovoga, nikakvo čudo, da su vladike Grci bili vrlo omrznuti kod naroda. U predstavci, koju je, u ime hrišćana Bosne i Hercegovine, fra Ivan Jukić, 1. maja 1850. godine, podneo sultanu Abdul Medžidu, navodi se, u 15. tački, u ime pravoslavnih Srba, i ovo: „Da je slobodno krstijanima grčkog obreda sebi po sebi arhiepiskopa i episkope izabrati, koji jezik i običaje zemaljske znaju, a ove za odobrenje vašemu veličanstvu prikazati…“ U objašnjenju uz ovu tačku molbe rečeno je za grčke vladike da oni „ne brinu za odhranjenjem sveštenika, njima je svejedno pop zna li čitati ol ne čitati, samo ako ima platiti, odmah ga zapope, kasnije opet ga uciene i ako ne ima više odklen platiti to ga na krvoločni način izlupa i raspopi. Kanone i svete naše crkve uredbe svojevoljno tlačeći i za novce prodajući kao čarobnik Simeon. Jedna od najveći za nas milosti carskih ta bi bila, kad bi nas ovih nezvanih pastira oslobodio.“           

Ser Artur Evans

USTANAK U HERCEGOVINI

Prethodnik sadašnjeg sarajevskog mitropolita, uz druge osobine, bio je obična pijanica. On je živio u raskalašnom luksuzu i na njegovom stolu su zveketali tanjiri. I na samrti ostavio je neiskazano blago, naročito u skupocenom krznu, razumije se, ostriženom sa potčinjenog mu stada. Njegova lakomost bila je toliko velika da je čak i bosanska raja ropskoga duha bila prisiljena na otpor, i 1864. uzbuđenje je bilo tako opasno da je održan sastanak najuglednijih građana u Sarajevu da bi se pronašla sredstva za liječenje…
Nije, međutim, tajna da je jedan od glavnih uzroka ustanka u Hercegovini bila tiranija turkofilskog vladike Prokopija. Kad je oluja izbila, prvi pokušaj za pomirenje bio je premještaj ove sablasne krvopije na neku bogatiju episkopsku stolicu…
Ove bezbožne episkopske ulizice na stotinu načina služe Turcima da prikriju stotine raznih nasilja.
(Zapis s kraja 19. veka)

ODBRANA KRSNE SLAVE

Reč je o fanariotima u Prizrenu.

Za vladiku Sinesija (1836–1840) Panta Srećković piše: „Mogao je dnevno popiti po tri oke rakije… Kao pijanica sabirao je sebi družinu i tu se činila svaka bezakonija.“

Za mitropilite Ananiju, Germana i Sinesija kaže čuveni naš istoričar kosovski, Janićije Popović: „I sva trojica behu okoreli Grci, sa mržnjom prema Srbima – ’varvarima’, te stoga nikad Srbina ne uzeše u zaštitu od turske obesti, niti ma koga čime pomogoše. A naprotiv i oni Srbinu guliše kožu, kao i age i begovi (…) trudili se da Srbima unište čisto srpsko obeležje – Slavu, a uvedu ’imendan’ čeljadi.“

Zbog mitropolita Ignjatija (1840–1849), takođe gulikože, mnogi Srbi su se poturčili. Mitropolit Partenije (1849–1854), šta god je od naroda dobijao, sve je davao na piće.

Janićije Popović beleži: „Kad je došao u Prištinu, narod ga je dočekao kao što i dolikuje glavaru svoje Crkve: svečano i predano, i s njim ušli u crkvu, a tamo sveće zapalili. Ne mogući, valjda, da podnese dim, vladika se iz oltara pojavio na dveri, pa umesto blago i očinski da im kaže da sveće pogase – a on se bio narogušio i riknuo na turskom jeziku: ’Sunder bu bokleri!’ tj. ’Ugasite ta…’ Te reči pogodiše Srbe do srca, i oni uhvatiše mitropolita, izneše ga i baciše na kaldrmu kao kladu, govoreći: ’To nije vladika, nečastivi je to!’“

Evo šta se desilo u Peći, kad je vladika – fanariot Meletije 1854, kao 28-godišnjak, došao za mitropolita raško–prizrenskog. On je bio iz okoline Sera, pa je dobro govorio srpski (mitropolit Meletije je, inače, kasnije postao zreliji, pa je našao zajednički jezik sa svojim srpskim vernicima, i bio je dobar vladika, s čijim blagoslovom je otvorena Prizrenska bogoslovija. Mnogo je pomagao da se s turske robije puste zatočeni Srbi). Odseo je u Pećkoj patrijaršiji, i na razgovor primio sve članove crkveno–školske opštine iz Peći, koji su došli da ga pozdrave. Kad su popričali, vladika poče svoje: „Braćo moja, čuo sam da vi pored drugih praznika imate i neku slavu. To je neznabožački običaj. Naša sveta Pravoslavna crkva ne zna za taj praznik, umesto slave da praznujete imendan. Ja kao vaš arhijerej tražim da ostavite slavu i uzmete imendan!“

Svi nikom ponikoše, ćute. Ustade Spasoje Gašić, kujundžija, koji je znao da Grci slave imendane, ali se napravio lud, pa upitao vladiku:

– Da li treba slaviti imendan svakome muškarcu u jednoj porodici?

– Ne, samo imendan domaćinu, a ne i ostalima!

– Dobro, a ako domaćin ima ime: Živko, Stojan, Dragutin, Svetolik, Borivoje, Ozrislav i druga imena kojih nema u kalendaru, imena tih svetitelja, onda šta ćemo u tom slučaju?

Vladika reče da se slavi dan kad se taj i taj rodio. Gašić primeti da je to onda rođendan, a ne imendan. Grk uporan – neka slave ime nekog od ukućana. Kujundžija se ne da – to neće biti pravo glavi kuće. Fanariot predlaže da se slavi imendan domaćice. I ona može imati narodno, nekalendarsko ime, nastavlja Gašić. Deci treba da se daju kalendarska imena, veli vladika. Srbin nastavlja da „zvoca“ – to je pitanje budućnosti, za decu koja će se tek roditi, a šta ćemo sad?

I onda Spasoje kujundžija veli mladom mitropolitu da je slava drevni srpski običaj, primljen prilikom krštenja srpskog plemena, a da je svetac-zaštitnik zamenio negdašnje kućne i plemenske bogove. Ništa ne vredi – mitropolit traži od Pećanaca da se odreknu krsne slave. Svi ćute, u strahu, a Spasoje Gašić ustaje i kaže: „Braćo, ko oće da slavi nek slavi, a ko neće nek ne slavi. Ja ne napuštam svoju slavu koju su mi pradedovi slavili.“

Razjari se Grk, pa poče da kune Spasoja, a ovaj, ni pet ni šest: „Bojim se Boga i roditeljske kletve, a ti si Grk, idi u peršun!“

Uplašeni članovi crkveno-školske opštine obećaju mitropolitu da neće slaviti.

Od septembra, počinje novi bogoslužbeni krug i kreću slave. Pećanci, osokoljeni postupkom kujundžije Spasoja, slave slavu sve u šesnaest, ne mare za odluku mitropolita. Sam Gašić slavi Mitrovdan, i veli: „Ne ostavljam ja svoju lepu slavu za ćef Grka.“ A šta bi sa ostalima iz crkveno-školske opštine?

Petar Petrović, koji je o ovome pisao, kaže: „Svi opštinari, koji su pristali da neće slaviti, nisu ni slavili. Kome je umrla majka, kome otac, kome žena, brat ili čeljade, tek svakome se ponešto desilo da ga spreči da ne slavi. Narod to vidi i narod trijumfuje i otvoreno se siti. Iduće godine svi su opštinari jedva čekali da im dođe slava, da im se skine narodno prokletstvo.“     

Ivo Andrić

BIČ ZA MASE

Grčke vladike bile su u Bosni kao i u Srbiji „bič za mase“. Tuđe po jeziku i duhu, gledajući u svome episkopskom dostojanstvu jedino izvor prihoda, oni ne samo da nisu ništa učinili za duhovni napredak eparhije koja im je bila poverena već su u mnogim prilikama nanosili štetu kako u materijalnom, tako i u moralnom pogledu, često radeći sa Turcima na štetu hrišćana. Od godine 1766. do 1880, znači u stoleću koje je bilo toliko bogato novim idejama u kulturnim podsticajima, oni su srpsko-pravoslavno sveštenstvo držali u stalnoj bedi i na niskom stupnju obrazovanja. [/restrict]