U SENCI APOKALIPSE

EVROPSKA UNIJA I SUKOB U UKRAJINI

Rusiji se – prema projekcijama onih koji vuku konce u ovoj apokaliptičnoj igri, a nijedan od njih se ne preziva Zelenski – ne bi smeo, da ga kojim slučajem zatraži, omogućiti ni častan izlaz iz konfliktne situacije, a kamoli nekakav, makar i najminimalniji mogući ratni dobitak koji bi sporazumom bio verifikovan

Kako rat u Ukrajini odmiče, tako se intenziviraju isporuke zapadnog oružja na ukrajinska ratišta. Time i inače neizvestan kraj ovog tragičnog unutarslovenskog sukoba, njegovi uglavnom neslovenski, spoljni akteri, pomeraju u svakim danom sve dalju i sve manje doglednu vremensku tačku. Čak i deklarativno uzev pacifistički nastrojeni evropski i vanevropski zvaničnici, iz dana u dan upadljivo neinventivno, ali zato krajnje zloslutno ponavljaju: „S naoružavanjem Ukrajine nipošto ne smemo stati. Naš cilj u ovom ratu ne sme biti što skorije okončanje sukoba, već apsolutni i bezuslovni poraz Rusije.“ S tim na umu, šef diplomatije EU Žozep Borelj u danu u kojem nastaje ovaj tekst, na povratku iz Kijeva u Poljsku, zapoveda članicama Unije: „Upregnite sve svoje snage u pojačanje isporuke oružja. Sankcije jesu važne, ali one neće rešiti problem borbi u Donbasu. A rat će odlučiti bitka za Donbas.“ [restrict]

Poslušno prihvatajući nalog, danska premijerka Mete Frederiksen poručuje da će njena zemlja svoj doprinos naoružavanju Ukrajine povećati za šeststo miliona danskih kruna. Time bi, ističe s ponosom prva među danskim ministrima, ukupan vojni doprinos te nordijske zemlje Ukrajini dostigao iznos od basnoslovnih milijardu kruna. „Nameravamo da isporučimo što više oružja Ukrajini, jer je to u ovim trenucima najpotrebnije“, poentira Frederiksen. Portparol nemačke vlade pak slavodobitno informiše javnost da nema kašnjenja u isporukama oružja Ukrajini, a nemačka ministarka inostranih poslova Analena Berbok iz Rige samouvereno obznanjuje da njena zemlja ubuduće neće ni obelodanjivati podatke o tim isporukama.

NAORUŽAVANJE UMESTO DIPLOMATIJE Ipak, prizivani poraz Rusije, uporno ponavlja nedostojni lider Ukrajine, svetu bi mogla sigurno da isporuči samo združena vojna akcija velikog broja zemalja koje bi on želeo da vidi na prvoj liniji fronta protiv mrskog mu suseda. U iščekivanju da se to desi, okuražen redovnim i sve izdašnijim zapadnim pošiljkama smrtonosnog streljiva na rusko-ukrajinska bojišta, s početka rata snažno zagovarane pregovore s protivničkom stranom, i postizanje sporazuma kojim bi se sukob s njom okončao, danas jedva da spominje. Jer Rusiji se – prema projekcijama onih koji vuku konce u ovoj apokaliptičkoj igri, a nijedan od njih se ne preziva Zelenski – ne bi smeo, da ga kojim slučajem zatraži, omogućiti ni častan izlaz iz konfliktne situacije, a kamoli nekakav, makar i najminimalniji mogući ratni dobitak koji bi rečenim sporazumom bio verifikovan.

Vojno iscrpljena dugotrajnim ratom, ekonomski razorena sankcijama bez uporedivog primera u dosadašnjoj istoriji, moralno stigmatizovana besomučnom medijskom kampanjom kakvu samo Zapad ume da sprovede, očajna Rusija bi u određenom i sasvim skorom trenutku kao za svojevrsnom „tačkom na rat“ mogla da posegne za nekim od nuklearnih oružja iz svog golemog arsenala; tim aktom pokrenuo bi se lanac istovetnih odgovora drugih nuklearnih sila, i vrata kataklizmi biblijskih razmera bila bi širom otvorena. Bila bi to, rečima Noama Čomskog, „smrtna presuda za našu vrstu, sukob bez pobednika“ iza kojeg bi, da prizovemo u sećanje i slikovito upozorenje Entonija Gidensa, na planeti Zemlji „ostale samo republike insekata i trave“. Revolver iz one davnašnje i efektne metafore Svetozara Stojanovića o apokaliptičkom ruletu koji, kako je tvrdio, čovečanstvo odavno samoubilački igra, ovoga puta bi, dakle, zasigurno opalio.

EVROPSKA UNIJA JE MIROVNI PROJEKAT? U istoriji bi, kao svojevrstan kuriozitet, ostala krupnim slovima upisana činjenica da se takav kraj sveta, ili bar njegovih velikih delova, zbio u epohi u kojoj se kao jedan od dva ključna aktera globalne politike uspostavila zajednica država koja sebe definiše pre svega kao mirovni projekat. Štaviše, nastalu na uvidu u razorne posledice Drugog svetskog rata – okidač onog revolvera iz pomenute Stojanovićeve metafore povučen je već tada, nuklearnim napadima na Hirošimu i Nagasaki – i iz zainteresovanosti vodećih zemalja Evrope da se kontinentu obezbede pretpostavke trajnog i stabilnog mira, Evropsku uniju neki autori i vide prvenstveno kao „Uniju straha“, straha od rata, a ne „zajednicu vrednosti“, kako ona sebe najčešće predstavlja.

Ukoliko su zapažanja rečenih autora tačna, nije li jedan takav subjekat međunarodne politike trebalo da se na samom početku rusko-ukrajinskog sukoba stavi na čelo pokreta onih i državnih i nedržavnih aktera, te samo dobronamernih posmatrača današnje tragedije na istoku Evrope, koji su zahtevali da se oružane akcije što pre obustave i odmah otpočne intenzivan dijalog između zaraćenih strana, koji bi se odvijao bona fide i bez prekida, sve dok se ne postigne trajno rešenje spora? Nije li EU, prepoznata, kako smo videli, kao unija straha od rata, ili bar aktivne brige za mir, na čiji žrtvenik je u minulom veku prinela više od sedamdeset miliona ljudskih života, u aktuelni spor morala intervenisati i preventivno, mnogo godina ranije, a najkasnije nakon 2014. i drugog kijevskog „Majdana“, kada je i malo upućenima u svetska zbivanja bilo jasno da iz tog pravca ka ostatku kontinenta, a i svetu u celini uzev, kreće veliki i crni ratonosni „oblak“?

Da li bi to EU doista i učinila da taj „oblak“ u proteklih petnaestak godina nisu formirale krv i suze delova jednog slovenskog etnosa koji su se pre stotinak godina, voljom nekadašnjih komunističkih moćnika koji su iscrtavali unutrašnje granice tada nestajućeg, a nekoliko decenija docnije rasformiranog SSSR-a, našli izvan državnih okvira svoje matične, današnje Ruske Federacije? Nije li u osnovi i aktuelne odluke Evrope da umesto galona „vode“ na razbuktalu ukrajinsko-rusku „vatru“ izliva kanistere pune „ulja“, njeno uverenje da ta „vatra“ odnosi malo vredne živote dva slovenska naroda, od kojih se neki čine unekoliko vrednijim samo zato što su pristali na ulogu marioneta u rukama jednog još uvek moćnog vanevropskog „igrača“ na globalno-političkoj sceni, na ulogu njegovih „korisnih idiota“?

U SLUŽBI TUĐIH INTERESA Odgovori na sva prethodna pitanja bili bi mnogo jasniji da Evropa pre četvrt veka nije dobrovoljno na sebe preuzela ulogu trojanskog konja prekookeanskih geopolitičkih interesa u ovom delu sveta, „udarne pesnice“ donedavnog globalnog hegemona s druge strane Atlantika, a neki bi rekli tek „fantomskog uda“ jedne opake i svakim danom sve više invalidne, a sve manje moćne „imperije“. I što se njena moć više krunila i opadala, a dešavalo se to najmanje dve decenije unazad, to je njena indiferentnost spram sudbine ostatka sveta, u kojem je nadalje mogla biti samo jedan od najmanje tri mega aktera, bivala snažnija i izraženija.

Zar se u drugačijem ključu može tumačiti američko dugogodišnje ignorisanje zahteva Rusije koji su se ticali obustavljanja daljeg širenja jedne ozloglašene i ubilačke vojne alijanse na istok, u prvom redu na zemlje nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, a pre svih na Ukrajinu i Gruziju, i postizanja dogovora o konačnom bezbednosnom liku sveta nakon kraja Hladnog rata? Šta je drugo značila, i mogla da znači, američka gotovo jednoipodecenijska ravnodušnost prema dramatičnom jačanju neonacističkih vojnih formacija u Rusiji najbliskijoj Ukrajini i njihovim bezbrojnim zlodelima počinjenim protiv ruskog i ruskojezičnog stanovništva iz južnih i istočnih delova zemlje? Nije li taj uporni ignorantski stav SAD prema svemu što je opterećivalo, ili moglo da optereti njene, od pada Berlinskog zida ionako stalno napete odnose sa evroazijskom supersilom, tako dugo održavalo „u životu“ uverenje da će njegovu cenu, kada dođe na naplatu, a pre ili kasnije je doći morao, najvećim delom platiti njihovi lojalisti i saveznici sa Starog kontinenta?

I tako, bespogovorno sledeći SAD na tom hazarderskom, u ovim trenucima se čini putu bez povratka, Evropa danas gleda rat u svom „dvorištu“, a na tu zahuktalu „lomaču“ čiji plamen guta i njenu budućnost svakog dana, zajedno sa svojim putovođom, dotura nove i sve obilnije naramke „drva“, a po svojim ustrašenim gradovima čisti i privodi nameni zapuštena i odavno zaboravljena atomska skloništa! Sve to vreme joj prekookeanski „veliki brat“ i demijurg zla koji se valja njenim, a ne njegovim geografskim prostorima, prodaje životno važne energente po, nota bene, cenama višestruko većim od onih po kojima ih je kupovala od ruskog „agresora“. Da se o tom bizarnom, patološkom odnosu pre tekućeg rusko-ukrajinskog rata nije znalo ništa, a znalo se mnogo toga, samo ovih nekoliko frapantnih podataka bilo bi dovoljno da se detektuje njegova čudovišna priroda.

Da li će bar pod senkom apokalipse kojom joj dešavanja u Ukrajini ozbiljno prete, Evropa uspeti da se izvuče iz tog smrtonosnog „zagrljaja“, ili će, neodlučna i inertna kakva je bila i svih tridesetak prethodnih godina, u njemu sasvim „izgoreti“, pokazaće dani pred nama.

[/restrict]