U ANDRIĆU JE SIGURNOST

Piše Miro Vuksanović

Romani, pripovetke, ogledi, eseji, besede i sve što je Ivo Andrić pisao bilo je ispunjeno smislom, odvažnošću i dubokom zagledanošću u čoveka, u njegovu radost, muku i rad, s merom i mirnoćom, bilo je kazano rečima i rečenicama koje se nisu otimale da budu dopadljive svima, i onima što su neuki i nenačitani, ali nije bilo ni namenjeno samo intelektualnoj eliti no je bilo i ostalo za svakog čoveka koji ima radoznale oči i može da vidi nepromenljivu ljudsku sudbinu

Srpska akademija i Andrićeva zadužbina, sada, na istom mestu gde je bila središna jugoslovenska svečanost povodom dodele Nobelove nagrade Ivi Andriću, šezdeset godina kasnije, obeležavaju taj značajni datum za srpsku književnost i kulturu. Tako Akademija slavi svog člana koji je u Srpsku kraljevsku akademiju primljen kada je imao trideset i četiri godine, a Zadužbina i na ovaj način pokazuje da u celosti poštuje oporuku Ive Andrića. On je svoje rukopise zaveštao Akademiji, autorska prava Zadužbini. Sa oba mesta se saopštava da je Andrić jedini pisac srpskog jezika čije delo već sedamdesetak godina pripada svetskoj književnosti i da se njegove izreke čitaju na srpskom i još četrdeset i devet jezika, da je broj izdanja Andrićevih radova i tekstova o njima prešao zbir od dvadeset hiljada, da je njegova književnost živa, savremena, pa i svevremena kao i svaka umetnost koja uspešno svedoči o trajnosti ljudskog zla i dobra, mržnje i ljubavi, nesreće i sreće. Andrić je odredio da pripovetka dobija nagradu s njegovim imenom, priči i pričanju posvetio je svoju nobelovsku besedu, a akademsku besedu Vuku kao piscu.
Romani, pripovetke, ogledi, eseji, besede i sve što je Ivo Andrić pisao bilo je ispunjeno smislom, odvažnošću i dubokom zagledanošću u čoveka, u njegovu radost, muku i rad, s merom i mirnoćom, bilo je kazano rečima i rečenicama koje se nisu otimale da budu dopadljive svima, i onima što su neuki i nenačitani, ali nije bilo ni namenjeno samo intelektualnoj eliti, no je bilo i ostalo za svakog čoveka koji ima radoznale oči i može da vidi nepromenljivu ljudsku sudbinu.
Andrić je prihvatao i ponavljao Vukovu devizu „Ne da se, ali će se dati“, tako umnožavao svoje stanovište da je osnovni smisao života u radu, da je ono što u dobroj nameri čovek stvori lepo i trajno kao počiteljski kamen ili „linija kamenog mosta na jedanaest jednakih lukova, sa kapijom, kao krunom na sredini“. Sve to ljudi osmatraju, diraju dlanovima i uzbuđeni, još koji put, gledaju s jedne na drugu obalu, a između obala, nad rekom kao ponorom, ljuljaju se predratna, ratna i poratna vremena, vere i narodi, gospodari i sužnji, majke, očevi i deca, svi što mogu da ostave beleg da ih je bilo za one što će ih biti.
Ivo Andrić je, na današnji datum, pre šezdeset godina, kada je doneta odluka da je dobio Nobelovu nagradu, novinarima rekao da jedva čeka da svečanost prođe, da se sve slegne, da se vrati u svoj mirni radni dan koji je za njega najveća svečanost. Dosledan svojim rano usvojenim gledištima, Andrić je za pripovetke i ostale književne „znakove“ birao, više puta, likove zadužbinara koji znaju da je suština u tvorenju zajedničkog dobra i da vrhunskom dobru nije potreban ni hronogram ni pečat, ništa, čak ni deviza: U ćutanju je sigurnost.
Ivo Andrić je verovao da „ćutanje je snaga a govorenje slabost“ i pisao „da je rad jedino što čovek može da suprotstavi svom nepoznatom udesu“, da tome pomaže podvrgavanje prirodnim i ljudskim zakonima, pravilima koja ne zastarevaju. Himnu čovekovom radu, u eseju o mostovima, Andrić je smestio u trostruku žižu koja osvetljava njegov literarni prostor ovako:
„Kako je čudno i uvek blagotvorno osećanje što ga imam kad gledam klesan kamen, rađenu zemlju i tesano drvo.“
Jesu Andrićeve misli jasne i jesu njegove rečenice dovršene, malo šta je izvan njih, ali ćemo komentarisati, ne tumačiti, Andrić je sebi najbolji tumač ako nije zlonamerno pročitan, što se velikim piscima dešava, jer ljudi vole da „šiču na sveca“. Nije, dakle, Andrićevo osećanje uvek čudno i blagotvorno dok gleda predele sa cvećem, napuštene livade i slatine, proplanke, uvale i lugove pored reke, već je njegovo osećanje uvek blagotvorno dok gleda rađenu zemlju. Ne zanose ga samo četinarska i listopadna šuma, visoka i razgranata stabla, belo inje i kitina na gori, njega posebno uzbuđuje tesano drvo. Njegovo oko privlače stene, lastve, litice i visovi koji sežu u nebo, ali – on je opčinjen klesanim kamenom, „Jer, obrađen kamen niti ume šta da sakrije, niti može šta da zaboravi.“
U ovim i drugim primerima, koji su najpotpunije predočeni u romanu Na Drini ćuprija, svuda je, dakle, kao životno geslo, kao filozofski pogled na čovekovu i umetnikovu misiju u svetu, pokazano da Andrić ima „čudno i uvek blagotvorno osećanje“ dok gleda ono što je čovekova ruka oklesala, obradila i stesala, dok gleda ono što je čovek iz prirode odabrao za sebe pa to udesio i prilagodio, dao mu viši smisao i značaj, tako što ga je oplemenio svojim umom, svojom rukom i ukupnim pregnućem, jer ljudski posao može da se opire ljudskom udesu, jer ono što je čovek smislio i za opšte dobro stvorio postaje večno, ako se nastavlja i obnavlja, ako je kao most na reci, gde je putnik, znojan i umoran, pod hladnim vetrom s reke osetio da „prijatan i čudan je bio dodir toplog klesanog kamena“. Tada putnik postaje pisac koji se leđima naslonio na klesani kamen mosta i posvedočio:
„Odmah se sporazumeše. Tada je odlučio da mu napiše istoriju.“
Tako se završava Andrićeva pripovetka „Most na Žepi“, u kojoj, pažljivim čitanjem, sa zastajkivanjima, možemo i celinu pronaći, u nagoveštajima, sićušnim i nešto većim, autopoetičkim (mada je Andrić sebe označavao kao „odsutnog savremenika“ u odnosu na sopstveno delo, podučavao da treba da govori ono što je napisano a ne da govori pisac šta je napisao, u akademskoj besedi o Vuku, ipak, izdvojio je da „tehnika dobrog pisca realiste“, kakav je i Vuk, traži tri bitne osobine, a „to su: pažnja, izbor i smisao za karakterističnu pojedinost“). U pripovetki „Most na Žepi“ jasno se nazire i postupak i suština ideja romana Na Drini ćuprija, gde se, dakle, kao s kamena na kamen, prirodnim putem, preko reke, dolazi i do istine da most nije samo „prilika“ za prelazak na traženu obalu, na pravu stranu, odlazak na drugo mesto, iz želje u stvarnost, iz goreg u bolje, ili sve to najčešće biva sasvim obrnuto, nije, dakle, „ćuprija“ samo svod neizvesnih prelazaka, sudaranje razlika, tragični susret vremena i ljudi u njima, već su most i prelaz preko reke istovremeno i dolazak do najlepših lirskih slika Ive Andrića, jer nigde kao tu nije vidljiv zanos pisca koji je sav od mišljenja i misli o čoveku u tri vremena odjednom.
Piše Andrić pesnik koji slavi rađenu zemlju, tesano drvo i klesani kamen, koji slavi ruku što ume da radi, da je most „neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini“, da je most nastao kao da su „obe obale izbacile jedna prema drugoj svaka po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk…“ i u „san o savlađivanju zemljine teže“.
Ovim Andrićevim rečima, u čast građevine koju su ljudi podigli, mora biti završena i naša nemoćna oda Andrićevoj ruci i Andrićevom pismu, lozinkom:
U Andriću je sigurnost.

Beseda na Svečanoj akademiji, SANU, 26. oktobar 2021