Белоруска карта у једном смеру

Лукашенко ће, највероватније у децембру, заједно с Путином први пут посетити Крим после 2014. и избијања украјинске кризе, чиме шаље Западу јасну поруку – не рачунајте више на нас

Европа и Запад у целини здушно помажу зближавање Русије и Белорусије. У тој мери да званични Минск сада више не крије да признаје Републику Крим у саставу Руске Федерације, што до пре годину дана није био случај. Ако су раније Вашингтон и Брисел водили промишљену политику којом су меко и готово неосетно забијали клин између две братске земље, и у томе често постизали резултате, рекло би се да сада својим „грубим радовима“ чине све супротно томе. Прошло је више од годину дана од када је, како тврде у западним престоницама, снажни белоруски лидер Александар Лукашенко „изгубио“ председничке изборе од готово анонимне Светлане Тихановске – а Американци и Европљани одмах похрлили да њену непостојећу победу признају – али добили су само још чвршће укотвљење актуелног председника на власти. Разлог томе је снажна подршка коју је Лукашенко добио од савезника у Кремљу Владимира Путина у најтежим тренуцима кризе, која је започела вишенедељним протестима, а наставила се увођењем чак четири пакета санкција против Белорусије, њене привреде и грађана. Ових дана, док мигрантска криза букти на границама Белорусије с Пољском и Литванијом, из Брисела најављују и пети пакет.

ДЕМОКРАТСКЕ ЛЕКЦИЈЕ С БЕЗБЕДНЕ УДАЉЕНОСТИ Ако бисмо данас запитали било кога на улицама европских престоница, зашто је Запад увео санкције Белорусији, тешко да би ико могао јасно да одговори на ово питање. О грађанима САД да се и не говори: не само што имају својих, много већих брига и мука већ они традиционално не познају елементарну географију, а камоли геополитику. Такво стање омогућава западним владама да воде спољну политику с „позиција моћи“, често супротну прокламованим начелима и „западним вредностима“ слободе и људских права, али и истинским интересима њихових народа и регионалне и глобалне безбедности. Зашто је све тако и коме је у интересу заоштравање односа науштрб мира и економског развоја, није тема овог пута. Довољно је тек рећи да западна политика конфронтације подсећа на вожњу бицикла – падаш ако не окрећеш педале. Али није најгоре пасти док стојиш у месту и никог не угрожаваш, имајући у виду да су се последњих година бициклисти толико зајурили да не могу да закоче, па прети опасност да оборе пешаке. Или ударе у зид.
Последња етапа ове кризе разбуктала се протеклих недеља на границама Савезне државе Русије и Белорусије с Европском унијом, где се окупило више од десет хиљада миграната с Блиског истока, са захтевом да их, као и милионе њихових претходника – пропусте до територије Немачке. Стојећи по киши и хладноћи на ничијој земљи између Пољске и Белорусије, они представљају живи споменик западне политике „помахниталог бицикла“. Док су НАТО чланице, опијене идејом о овладавању енергетским ресурсима Блиског истока, северне Африке и централне Азије, рушиле редом велике градове и друга насељена места у овим земљама, нису много размишљале о томе да ће сви ови људи остављени без домова и основне инфраструктуре неопходне за живот – једног дана закуцати на њихова врата.
Напротив, тада им је важно једино било да прелију још коју милијарду долара или евра у своје џепове, а то што су милионе невољника оставили иза себе у крви и блату – о томе се у њиховим медијима много мање говорило. И да би били до краја лицемерни, извештавали су како у овим разореним земљама нема довољно „демократског напретка“, како су тамошње владе корумпиране и нелојалне. Ваљда нису били довољно захвални што су их бомбардовали и срушили им све. Па су онда, када је геополитички бицикл почео да губи контролу, напустили ове земље и оставили их да се сами сналазе, као у Либији, Ираку и Авганистану. Уз, наравно, неизбежне „демократске лекције“ с безбедне удаљености.

ТЕНКОВИ И БОРНА КОЛА УМЕСТО АУТОБУСА ЗА ИЗБЕГЛИЦЕ Али ни та раздаљина више није тако безбедна. Након мигрантских рута преко Италије и Балкана, појавила се и једна релативно нова – на северном правцу. Пољска и прибалтичке републике, чланице НАТО-а и ЕУ одраније познате по чврстим ставовима да „неће примити ниједну избеглицу“, одједном су запљуснуте овим таласом. И затекнуте неспремне, јер су навикле да им Русија и Белорусија, попут бедема чувају леђа и не допуштају да мигранти нагрну на источну границу ЕУ коју они поносно чувају. Шта би тек могле да кажу балканске земље, попут Србије, кроз коју је прошло вероватно око милион и по избеглица – а да готово никаквих инцидената није било. Насупрот томе, Пољаци су одмах подигли бодљикаву жицу и не пуштају никога да прође, стварајући тако још једну хуманитарну кризу. Али овог пута у Европи, на сопственој граници. Без хране и топлог смештаја, ови људи пристигли углавном авионима из Турске у Белорусију, осуђени су на пропаст.
А само су желели обећани бољи живот – чиме су их европске владе мамиле прихватајући на милионе њихових сународника – а сада су их оставили да се смрзну на ледини. Где су силне организације бораца за људска права, које су апеловале да нико не сме да зауставља мигранте на њиховом путу? Зашто Пољска, уместо аутобуса за прихват избеглица, на белоруску границу шаље тенкове и борна кола – претећи чак да ће „употребити силу против Лукашенка и Путина“? Па неће бити баш да су њих двојица криви што су милиони људи у ратним зонама остали без крова над главом, па сада – све и да хоће – више немају где да се врате.
Додуше, нису ни челни људи Русије и Белорусије остали дужни на овакве провокације. Руски стратешки бомбардери Ту-160 извели су, у пратњи ловаца Су-30СМ на небу изнад савезничке територије Белорусије, тренажни лет у трајању од 4 сата и 36 минута – таман довољно да западни „зајапурени бициклисти“ схвате да изводити тенкове и другу борбену технику на границу Савезне државе – није исто што и бомбардовати Триполи и Багдад са 15.000 метара висине. Јер ову границу, ако на Западу нису приметили промене у последњих годину дана, сада чувају Оружане снаге РФ. И напад на њу једнак је нападу на Москву. А стратешки нуклеарни ракетоносци Ту-160 пролетели су им изнад глава само да би их подсетили на ову чињеницу. У Белорусији неће бити могуће ни мајданске, ни ратне игре као у Украјини, а још мање као у Сирији или Авганистану.
Осим ове авионима, Западу је из Белорусије упућена још једна порука. Председник Лукашенко је запретио да може да прекине транзит гаса по цевоводу Јамал–Европа, који преко Белорусије води за Пољску и земље ЕУ, у случају да Брисел уведе пети пакет санкција Минску. „Министарство иностраних послова треба да упозори све у Европи: ако нам само уведу додатне санкције, ’несварљиве’ и ’неприхватљиве’ за нас, ми морамо да одговоримо. Ми грејемо Европу, а они нам прете да ће затворити границу. А ако ми затворимо природни гас? Превише су почели да нас застрашују петим пакетом. За пети пакет, Романе Александровичу, добили сте налог: ми им нећемо ништа опростити“, подвукао је Лукашенко, обраћајући се белоруском премијеру Роману Головченку.

БЕЛОРУСИЈА ШАЉЕ ЈАСНУ ПОРУКУ Тако смо, у основним цртама, добили слику. Лукашенко, оптужен од ЕУ за наводно кршење људских права, довео је Брисел у позицију да мора да брани своју и иначе „проблематичну“ чланицу Пољску, која је сада под оптужбом да крши права миграната. А санкције које ЕУ жели да уведе Минску могу се преокренути у санкције Европи – у виду обуставе испорука гаса! Треба се подсетити за тренутак ситуације у којој се 1990-их нашла СР Југославија када су јој те исте европске земље увеле санкције на увоз енергената – колико је било тешко без струје, нафте и гаса, поготово зими. Надајмо се да народ у ЕУ неће бити у прилици да тако нешто ужасно искуси. Али ако се то деси, не би требало за то да криве Лукашенка, већ сопствене лидере. Белорусија, у случају агресије – а унилатералне санкције, ма под којим „благородним“ изговором биле уведене, свакако представљају атак на суверенитет једне земље – неће остати дужна. Многи су заборавили да је по међународном праву једино Савет безбедности УН властан да уводи било какве санкције, било коме.
Да ли би Русији одговарало да Лукашенко прекине доток гаса преко Белорусије у ЕУ? У неку руку свакако да. Тиме би неопходност пуштања у рад „Северног тока 2“ била још наглашенија. Па чак, како неки тврде, отворила би се и легитимна расправа о изградњи „Северног тока 3“. Имајући у виду све извесније формирање пуноправне Савезне државе РФ и Белорусије, отпашће аргумент да гасовод Јамал–Европа, преко Пољске, наводно представља „независан“ извор снабдевања, иако је и у њему, као и у украјинском цевоводу исти гас као у „Северном току“ – руски. Једина разлика је у томе што „Северни ток“ заобилази сувишне посреднике између Немачке и Русије и двоструко скраћује транзитни пут гаса, чиме он постаје и знатно јефтинији. А за зелене активисте ту је и још једна предност – „Северни ток“, за разлику од старих белоруских и украјинских цеви, у потпуности испуњава највише еколошке стандарде ЕУ.
Имајући у виду да ће Лукашенко, највероватније у децембру, заједно с Путином први пут посетити Крим после 2014. и избијања украјинске кризе, чиме ће суштински после скоро осам година признати Русију у њеним уставним границама, јасно је да званични Минск шаље Западу јасну поруку – не рачунајте више на нас. Посебно је важно што је и белоруски шеф дипломатије, прозападно оријентисани Владимир Макеј, стао на ову позицију. „Ми разумемо реалност да је Крим сада руска територија. Хајде да полазимо од тога“, изговорио је прошле недеље први пут овај дипломата. Тиме ће Александар Лукашенко и његова влада купити геополитичку карту у једном смеру за Москву. Где их већ дуго чекају и питају се – зашто воз касни седам година.