Ideja i „bauk“ srpskog sveta

Teorija i praksa srpskih integracija za 21. vek

Pod srpskim svetom možemo podrazumevati ideju najpre kulturnog povezivanja i umrežavanja Srba gde god oni bili i živeli, pre svega na Balkanu. U širem smislu, on je apoteoza i zamajac srpske budućnosti, srpskog 21. veka, koji će biti stoleće srpskih integracija i spajanja, građenja veće kohezije unutar srpskog etnosa i premošćivanja svih nametnutih podela unutar srpske nacije, nasuprot mučnom 20. veku, veku srpske dezintegracije i rasipanja našeg naroda

Bauk kruži regionom – bauk srpskog sveta. Sve stare sile Zapadnog Balkana sjedinile su se u svetu hajku protiv tog novog bauka, visoki predstavnici i kolonijalni upravnici, zapadni mediji i njihove nevladine organizacije, autošovinisti i srbofobi iz svih šest bivših republika. Iako se prva upotreba ovog termina istorijski može pratiti još od 19. i 20. veka (o tome malo kasnije), on naglo „oživljava“ pred nama i za veoma kratko vreme stiče ogromnu popularnost. Možemo se složiti da je termin „srpski svet“, možda i bez inicijalne želje njegovih zagovornika s jedne, i defamatora s druge strane (ili možda upravo uprkos njima), adekvatan da izrazi ono čemu (bi) svi Srbi (trebalo da) teže: upravo srpskom svetu. Pri tome, tu se ne misli na veštačko i nasilno ostvarenje nekakvog (polu)tajnog političkog projekta u kom bi Srbi bili gospodari, a svi ostali narodi iz bivše Jugoslavije sluge i robovi (što je bauk „Velike Srbije“ / Načertanija / Memoranduma SANU na koji smo već, hteli – ne hteli, i navikli), niti se misli na stvaranje nekog zasebnog i izdvojenog sveta za Srbe gde bi oni živeli mimo ostatka sveta opasani spoljašnjim zidinama. Reč je o stvaranju jednog imenitelja i zajedničkog sadržatelja za Srbe rasute širom Helma (i širom sveta), pošto se imenovanjem nečega to nešto ovekovečuje, oživljava, daju mu se konkretna forma i sadržaj, suština, duh i zavetna misao koju treba da ispuni. Tako termin „srpski svet“ treba da posluži da imenuje i objedini prostor gde Srbi žive, i jasno i nedvosmisleno pokaže da je reč o jednom narodu, koji ima jednu kulturu, jednu istoriju, jednu prošlost, sadašnjost i budućnost. Zajedničku i srpsku. [restrict]

Poreklo pojma

Pojam „srpski svet“ i ono što se pod njim danas podrazumeva nisu izmislili niti njegovi moderni propagatori, niti njegovi moderni defamatori. On ima istorijsko utemeljenje u periodu koji nam može biti dosta indikativan i značajan za sadašnjost i budućnost. Reč je o srpskom 19. veku, tj. o istoriji srpskog naroda u 19. veku. Tada su razni ljudi taj termin obilato koristili. U političkom listu vojvođanskih Srba „Zastava“, koji je uređivao i vodio Svetozar Miletić, fraza „srpski svet“ je prilično česta, a označava celovitost srpskog nacionalnog bića i celoviti, integralistički pogled na srpski narod, uprkos tadašnjoj (poput današnje) rasutosti na više država, granica, imperija… U istom ili sličnom svojstvu ga spominju i „Zemunski glasnik“, „Sion“, „Starmali“, „Prosvetni glasnik“, „Školski list“, „Srpska nezavisnost“ i brojne druge novine, ali ne samo one. Na primer, u pesmi čuvenog Jovana Jovanovića Zmaja „Malena sam“ nalaze se stihovi: „Da sam cvetak, kao što sam mala, ja bih srpskom svetu mirisala (…) Da sam zvezda, kao što sam mala, na srpskom bih nebu zasijala.“ Dramski pisac Žarko Lazarević je tada napisao pesmu koja se zove upravo „Srpski svet“, a termin je koristio i velikan srpske istoriografije Vladimir Ćorović.
Nakon ovog kratkog rasvetljivanja porekla „spornog“ termina jasno je da sve optužbe da je ova kovanica (i njena praktična primena) produkt savremene „velikosrpske“ kuhinje i zakulisnih radnji aktuelne srpske vladajuće elite – jednostavno nemaju težinu, kao što značaj nikad nisu ni imale, već jedino i isključivo propagandnu upotrebnu vrednost.
Dakle, termin je star više od 150 godina, kao i ono što se želelo njime postići, tj. ono što se pod njim podrazumevalo. U skladu s tim, na krilima tog istorijskog kontinuiteta, treba posmatrati i njegovu savremenu (i sve veću) prisutnost u svakodnevnom diskursu. Zato mi ne želimo ništa više ni manje od onoga što su naši preci želeli i na čemu su radili kada su termin „srpski svet“ koristili.

Srpski kulturni prostor kao polazna osnova

Prve praktične korake u ovom smeru načinio je prethodni ministar kulture u Vladi Srbije Vladan Vukosavljević, kroz dokumenta poput „Strategije razvoja kulture Republike Srbije“, te „Povelje o srpskom kulturnom prostoru“, potpisane s ministarkom prosvjete i kulture Republike Srpske Natalijom Trivić u Sremskim Karlovcima, a kojom su definisane smernice za jedinstvenu kulturno-prosvetnu politiku srpskog naroda, pa i kroz Zakon o zaštititi ćirilice, koji je tada iniciran a ovih dana je ušao u „završnu fazu“ donošenja i postao predmet velikih polemika i negodovanja slučajnih i samomrzećih Srba. Jer bez jake i samosvesne Srbije kao temelja i nosećeg stuba celokupnog srpstva, ne može biti ni napretka i sreće Srbima u celini.
„Pod srpskim kulturnim prostorom podrazumevam onaj prostor na kojem je srpski narod u dugom istorijskom trajanju živeo ili još uvek živi, ostavljajući nesumnjive tragove svog materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa, bilo da se oni nalaze u okviru ili izvan granica njegovih sadašnjih državnih tvorevina. Drugim rečima, granice kulturnog prostora nije moguće svesti u granice jednog političkog, odnosno državnog prostora. Srpski kulturni prostor zato u transistorijskom smislu možemo posmatrati kao metaprostor čije spoljne ivice idu od Hilandara i Soluna preko Temišvara, Arada, Sent Andreje, Trsta, Zadra i Dubrovnika, sve do Boke Kotorske i Skadra. Stoga je danas prirodna težnja za uzajamno saglasnom kulturno-prosvetnom politikom, otvorenom za ravnopravnu i plodotvornu saradnju sa kulturama drugih naroda“, rekao je Vukosavljević za „Pečat“.
U skladu s tim, srpski svet možemo definisati kao nerazdvojnu kulturnu, duhovnu, teritorijalnu, ekonomsku (pa i parapolitičku) oblast na kojoj srpski narod živi vekovima, jedinstven i nerazdvojan uprkos svim pokušajima deljenja, komadanja, preveravanja i uništavanja našeg nacionalnog korpusa. I kao takav on predstavlja legalnu i legitimnu osnovu za unutarsrpsko povezivanje bez ikakvih političkih („velikosrpskih“) aspiracija, i to ne samo iz razloga što su takve aktivnosti trenutno nezamislive, u postojećoj konstelaciji, već i zato što je za takve aktivnosti u svakom smislu prerano i njima mora da prethodi set drugih akcija koje bi pripremale teren za potencijalno svesrpsko političko ujedinjenje kroz svesrpsko kulturno, ekonomsko i svako drugo nepolitičko ujedinjenje.
I uz to da dodamo da su takve nepolitičke aktivnosti u potpunosti u skladu s evropskom i svetskom praksom, gde se isti narod koji se nalazi u više država povezuje kulturno, ekonomski i na svaki drugi način. Te naše tendencije su legitimne svuda osim u glavama onih kojima je svaka Srbija velika ma koliko mala bila i kojima su Srbi uvek remetilački faktor, ma koliko (malo)brojni bili i gde god bili i živeli. Pa makar i nikada ne živeli svi u zajedničkoj državi, moramo imati, gajiti i negovati svest o zajedničkoj pripadnosti srpskom narodu, srpskoj kulturi, identitetu i naravno Kosovskom zavetu kao njegovom ključnom delu i savremenom kontinuitetu srpske večite „borbe neprestane“.

17

S reči na dela

Prema mišljenju srpskog teoretičara kulture i publiciste Vladimira Kolarića, ideja srpskog sveta, koju je počeo da promoviše deo srpske vladajuće elite, očito je nastala po uzoru na ideju ruskog sveta, baziranoj, bez obzira na različita tumačenja, na ideji zajedničkog prostora koji objedinjuju civilizacijska pripadnost, ruski jezik i dugotrajan formativan uticaj ruske kulture. Ideja srpskog sveta ima širu asocijaciju od ideje srpskog kulturnog prostora, ali se u osnovi svodi na kulturno jedinstvo zasnovano na jeziku i kulturnom uticaju, ali svakako i osećanju nacionalne pripadnosti srpskom narodu, odnosno osećanju nacionalnog identiteta.
Kada je jednom definisan teorijski okvir, treba se okrenuti stvaranju adekvatnih sadržaja kojim ćemo ga ispuniti. Jasnije rečeno – da li će pojam srpski svet ostati samo ideja, ili sintagma koja se koristi i u dnevnopolitičke svrhe i u svrhu političke (samo)promocije, bez ikakve konkretizacije, ili će to i stvarno biti jedan mehanizam koji će stvoriti jedinstveni kulturni (i ne samo kulturni) prostor. Da bi se taj definisani prostor ispunio sadržajima, prvo treba imati ljude kojima je stalo do tog prostora i koji će svoje delatnosti izvoditi u okvirima tog prostora.
Na primer, pošto je jasno da akcenat treba da bude na ljudima nosiocima ovih procesa, mogla bi da se za početak napravi jedna zajednička fondacija Republike Srbije i Republike Srpske koja bi finansijski podržala prekograničnu saradnju na akademskom i umetničkom nivou, odnosno, malo konkretnije, npr. studijske izlete, seminare, konferencije i sl. studenata na relaciji Republika Srbija – Republika Srpska, pa i Republika Srbija – Crna Gora (isto važi i za ostale krajeve u okolnim zemljama gde su Srbi zastupljeni u priličnom broju) a to se posebno odnosi na studente nacionalnih humanističkih disciplina koji će sutra taj srpski svet učiniti živim, konkretnim, tako što će postati živi i konkretni nosioci, „provodnici“ i rasadnici ideje srpskog sveta, sprečavajući tako da taj pojam ostane mrtvo slovo na papiru. Nije nemoguće, samo treba malo volje i malo institucionalne podrške. Na primer, nedavno je ministar obrazovanja Branko Ružić sa svojom koleginicom iz Republike Srpske Natalijom Trivić razgovarao o zajedničkom radu dvaju ministarstava na pripremi zajedničkih udžbenika za nacionalne predmete – srpski jezik, istorija i geografija. I to je dobro, ali nije dovoljno, jer jedno je da deca u Srbiji i Srpskoj uče zajedničku prošlost, jezik i geografiju iz istih knjiga, a nešto sasvim drugo (i mnogo značajnije) jeste da imaju živi kontakt, interakciju, da se upoznaju i da razvijaju svest o pripadnosti jednom te istom narodu. Ili kao što je ministarka Vesna Bratić prilikom posete Beogradu naglasila da delimo istu kulturu i vratila srpske pisce u udžbenike u Crnoj Gori. Tu se ne sme stati i ti primeri moraju postati pravilo a ne biti izuzetak kao do sad; treba praviti prekograničnu mrežu srpskih kontakata i to ne samo na kulturno-prosvetnom nivou.
Ekonomska saradnja takođe može biti tlo za plodotvornu saradnju. Jedno je ideja „mini Šengena“ i sve potencijalne dobiti koje odatle mogu proisteći za Srbiju i Srbe, a nešto sasvim drugo (i mnogo bolje) saradnja srpskih privrednika i srpskih firmi iz različitih zemalja i njihovo povezivanje kroz ekonomske sporazume, slobodne ekonomske zone i slično. Evropska praksa je prepuna takvih slučajeva, stvaranja slobodnih ekonomskih zona i drugih oblika ekonomskih olakšica kako bi se trgovina među istim narodima u različitim državama pospešila, na dobro svih koji u njima obitavaju. Isti princip se može uvesti i za sportske klubove, turističke organizacije, razna strukovna i druga udruženja koja bi svoja iskustva i umeća mogla podeliti sa sunarodnicima iz drugih država na korist i dobrobit svih.
Dakle, konkretizacija, operacionalizacija, podmladak – stavljanje akcenta na mlade koji tek dolaze i koji treba da stvore taj srpski svet budućnosti, jer ga stvaraju prvenstveno za sebe i svoje naslednike, nekontaminirani negativnim istorijskim iskustvom jugoslovenstva i komunizma, iz kog ipak mogu izvući vredne po(r)uke o tome kako ne treba delovati. Pa, da počnemo.

[/restrict]