Kada popis više nije statistika

KO NE SME DA SE PREBROJI U CRNOJ GORI?

Zašto je elementarna i rutinska aktivnost poput popisa stanovništva, koja je neophodna pre svega za normalno funkcionisanja svake države, ponovo izazvala velike kontroverze u Crnoj Gori? Ko i s kojim razlogom želi da se popis ne održi ove godine? Ko želi da „posrbi“ Crnu Goru, a ko se bori protiv toga i kakve veze ima ustoličenje novoizabranog mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija sa svim tim?

Prvi, najranije zabeleženi popis stanovništva datira negde u period oko 3.800 godina pre nove ere, dakle gotovo 6.000 godina pre našeg doba, a obavljen je u Vavilonskom carstvu. Trajao je šest-sedam godina i u njemu je izračunat broj ljudi i stoke, kao i mleka, meda, putera, povrća i drugih proizvoda, što je dalo ovom carstvu jasan uvid u to čime raspolaže i koji su njegovi kapaciteti, dometi i mogućnosti.

[restrict]

Od tada do danas mnogo se toga promenilo o pitanju popisa, ali je suština ostala ista – oni su neophodni za normalno funkcionisanje svake države, iz prostog razloga kako bi se znalo čime država raspolaže, šta poseduje i da bi u skladu s tim mogla da zna trenutnu situaciju i stanje stvari na terenu, šta treba popraviti i promeniti i kako bi mogla skrojiti adekvatan plan i strategiju za budućnost. I uglavnom su popisi u svetu rutinska i čisto proceduralna stvar, osim kada je reč o jednom aspektu; verskom, nacionalnom ili sličnom identitetu koji može biti polarizujući (ili se iskoristiti kao izgovor za nasilnu polarizaciju) određene države i društva. Tada popis prestaje da bude „samo“ statistika i počinje da bude gotovo isključivo politika, mada je svaki popis prvenstveno, ali ne isključivo i predominantno, stvar politike.

S tim „brojanjem krvnih zrnaca“, prebrojavanjem između različitih i sukobljenih tabora više naroda, vera i sl., te „merenja“ i pokazivanja mišića, uvek idu povećane tenzije koje često mogu da prerastu u veće eskalacije nasilja, pa i ratove. Popis je neretko korišćen (zloupotrebljavan) u razne svrhe. Osvrnimo se samo na naš region i situaciju npr. s popisom u BiH 2016. godine. Zbog izrazitih neregularnosti i brojnih manipulacija brojevima, ovaj popis su bojkotovali Srbi i Hrvati u BiH, jer je (nedovoljno) skrivena namera Bošnjaka bila majorizacija druga dva konstitutivna naroda, te se išlo na „navlačenje“ njihovog broja u BiH na više od 50% po svaku cenu, kako bi mogli tvrditi da su sada većina u BiH i da je zbog toga potrebna revizija Dejtonskog sporazuma u skladu s novonastalim (falsifikovanim) okolnostima. I uspeli su: 50,11%. Ali im je ova Pirova pobeda, ipak nedovoljna za ostvarenje fantazmagorija o vladavini čitavom Bosnom i Hercegovinom po principu „jedan čovek jedan glas“, kakav je slučaj u „normalnim“ zemljama i demokratijama, što BiH svakako nije.

PITANJE KRVNIH ZRNACA Kad smo kod „brojanja krvnih zrnaca“, upravo ta optužba u paketu s još nekoliko drugih i spornih izjava je pokrenula nedavno novu lavinu nezadovoljstva srpskog naroda u Crnoj Gori. Premijer Zdravko Krivokapić je prilikom posete Pljevljima za tamošnju TV stanicu dao intervju i između ostalog rekao kako će se popis stanovništva teško održati ove godine jer za to treba dosta pripreme, iz ugla pozitivne zakonske regulative, evropskih uporednih standarda i prakse, te dodao krajnje nepotrebnu i netačnu opasku da u Crnoj Gori ljude samo interesuje ko je koje vere i nacije. Abazović je dan kasnije to potvrdio rekavši da za održavanje popisa nema tehničkih uslova.

Da bismo u potpunosti dekonstruisali i demistifikovali ove sporne tvrdnje, prvo ćemo ih razložiti na dva zasebna dela; jedan koji se tiče formalnog dela – nepostojanja mogućnosti da se na organizacionom polju sprovede popis ove godine, i onaj drugi, mnogo značajniji, koji se tiče „krvnih zrnaca“, tj. pitanja vere i nacije.
Kada je reč o fizičkim ograničenjima, indikativno je da njih premijer Krivokapić apostrofira, dok je Uprava za statistiku Crne Gore, Monstat, nadležni organ državne uprave za ovo pitanje, naveo još u februaru ove godine da su sve planirane pripremne aktivnosti u ovoj fazi iz njihove nadležnosti završene, te su još tada istakli da tačan datum popisa treba da se definiše Zakonom o popisu koji treba da utvrdi Vlada. Dakle, u februaru je bilo mogućnosti za popis, a sada, pola godine kasnije, njih nema? Pritisnut negativnim reakcijama srpske javnosti Krivokapić je popustio i rekao da će neophodni Zakon biti stavljen na dnevni red i glasanje u Skupštini 26. avgusta, dodajući kako je jedno doneti ovaj zakon, a drugo održati popis jer tu postoje brojni problemi.

Nije mogao da ne doda i opasku o nacionalnom i verskom izjašnjavanju, pa je rekao: „Ako se popis svodi na to ko je Srbin, ko je Crnogorac, dajte da to definišemo kao referendumsko pitanje, a ne kao pitanje koje se tiče statistike. Zato sam i rekao da je to čisto tehničko pitanje. Nama je dovoljno podjela, treba nam pomirenje, to se postiže poštovanjem struke.“ To nas dovodi do drugog spornog dela; nacionalnog izjašnjavanja.

Kako navode iz nevladine organizacije „Mi znamo ko smo“, inicijative srpskog naroda iz Crne Gore koja se bavi promocijom i zaštitom srpske kulture, tradicije, jezika i pisma, osnovane prošle godine u septembru upravo i prvenstveno kako bi ohrabrili sve Srbe da se jasno i nedvosmisleno izjave na predstojećem popisu, premijerov stav o pitanju nacionalnog „prebrojavanja“ „nema utemeljenja u ranijoj domaćoj praksi, kao ni u pozitivnopravnoj regulativi, budući da je, za potrebe statističke obrade podataka, čemu popis stanovništva služi, podatak o etničkoj, jezičkoj i vjerskoj pripadnosti sasvim sigurno ne manje bitan od bilo kog drugog podatka koji se tokom popisa stanovništva prikuplja“. „Štaviše, ovi podaci igraju važnu ulogu u poštovanju i primjeni, Ustavom i zakonima, garantovanih prava pripadnika manjinskih zajednica u Crnoj Gori, kako onih individualnih, tako i kolektivnih“, dodali su. Dalje podsećaju na suprotstavljanje, koje je, između ostalih, tada izražavao i Krivokapić u svojstvu mandatara, prošlogodišnjoj tendenciji određenih NVO aktera i delova bivše vlasti da se s popisa ukloni bilo kakva nacionalna odrednica, te navode da bi isključivanjem ovog pitanja iz popisa „Crna Gora predstavljala rijedak izuzetak u Evropi“, jer „nijedna zemlja članica Evropske unije, čijem pristupanju Predsjednik Vlade nominalno teži, nije, tumačeći Direktivu o obradi podataka, to učinila na način koji bi nametnuo apsolutnu nemogućnost prikupljanja i obrade podataka o, prije svega etničkom, identitetu“. „Tim prije, dakle, na to nije obavezna Crna Gora, a posebno ne sa pozivom na usklađivanje sa evropskim vrijednostima i praksom, koja, iako nije unisona, očigledno ostavlja sasvim dovoljno prostora za sprovođenje popisa stanovništva u skladu sa demokratskim težnjama većine građana Crne Gore, koji su svoje opredjeljenje u tom pravcu, između ostalog, iskazali i dajući povjerenje aktuelnoj Vladi i njenom Predsjedniku. Takođe, navedeni podatak u cjelosti dekonstruiše ne nužno nelegitimni, ali svakako netačan stav Predsjednika Vlade kako interesovanje za identitetska pitanja postoji samo u Crnoj Gori!“, naveli su iz „Mi znamo ko smo“.

Za kraj otvorenog pisma Vladi Crne Gore, ispravno navode kako je pitanje popisa i mogućnosti da se Srbi otvoreno, bez ucena i pritisaka, izjasne na istom – pored izmena Zakona o slobodi veroispovesti, potpisivanja Temeljnog ugovora sa SPC, sređivanja biračkog spiska, izmene Zakona o državljanstvu i sl. – bio i ostao jedan od ključnih zahteva i legitimnih očekivanja svih građana koji su glasali za najveću koaliciju iz aktuelne skupštinske većine i koji su najzaslužniji za izbornu pobedu od 30. avgusta 2020. godine, te postavljanje Krivokapića na mesto na kom je sada.

Bilo kako bilo, većina aktera u Crnoj Gori se slaže da se popis mora održati ove godine jer u suprotnom je pitanje kada će to naredni put biti moguće. Ne samo što je po Ustavu vlada obavezana da ga sprovede ove godine već će naredne 2022. u Crnoj Gori biti nemoguće sprovesti popis zbog lokalnih izbora u 12 opština, što je neprihvatljivo po standardima UN i EU, a ako se on bude odložio za 2023. Godinu, „to će biti registarski popis, a to znači da neće biti prikupljanja podataka preko upitnika i da neće biti moguće uključiti ’tri pitanja’, što je osnovni cilj bivšeg režima“. Shodno navedenim činjenicama, „potrebno je da se popis sprovede od 1. do 15. novembra 2021. godine“, kako je kazao Slaven Radunović iz Demokratskog fronta. Što dovodi do zaključka da se radnje proceduralne prirode koriste kao izgovor za odlaganje popisa iz straha određenih aktera zbog mogućnosti da se Srbi jasno i nedvosmisleno, prvi put od Drugog svetskog rata bez pritisaka i ucena, izjasne o svom broju u Crnoj Gori, od čega mnogi (ne)opravdano strahuju. A zbog čega je to tako i kome to smeta?

IMA LI U CRNOJ GORI „POSRBLJIVANJA“? Pitanje popisa je neodvojivo od pitanja, tačnije iracionalnih strahova mnogih u Crnoj Gori i izvan nje da će se ona „posrbiti“ i da se aktivno radi na njenom „posrbljivanju“ od strane raznih aktera unutar i van zemlje, prvenstveno Demokratskog fronta, Srpske pravoslavne crkve i drugih, pod patronatom države Srbije. U isto vreme dok je trajala fama oko popisa, povelo se pitanje (ne)održavanja zakazanog ustoličenja novoizabranog mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija na Cetinju, na tronu Svetog Petra i u sedištu Mitropolije. Ustoličenje zakazano za 4. septembar sada se dovodi u pitanje iz „bezbednosnih razloga“, što će reći protivljenja većine Cetinjana i agresivne manjine u Crnoj Gori ovom događaju, koji vide kao potvrdu dalje okupacije Crne Gore i nastavljanje procesa započetog 1918. godine. Ovim povodom se oglasio i gradonačelnik Cetinja Aleksandar Kašćelan, rekavši da je ovo ustoličenje novog mitropolita crnogorsko-primorskog u sedištu Mitropolije crnogorsko-primorske „igranje s vatrom“ i da tu svečanost treba održati negde drugde (?!). Dodao je da događaj koji je najavljen za 4. septembar „vrijeđa nacionalna i religijska osjećanja pravoslavnih Crnogoraca koji, kao većinski narod u Crnoj Gori, imaju poseban sentiment i poštovanje prema Cetinjskom manastiru“. Zatim je, u najboljem maniru DPS-ovske prakse krađe crkava i manastira koja im je na koncu i došla glave izbornim porazom prošle godine, dodao da: „Niko, niti državna vlast, niti vjerska zajednica koja je u Cetinjskom manastiru, a koji je vlasništvo Prijestonice Cetinje, ne smiju zanemariti tu činjenicu, ali ni to da je najavljeni događaj ustoličenja mitropolita visoko rizičan i da su već sada tenzije veoma podignute.“ Dakle on smatra da je Cetinjski manastir vlasništvo Prijestonice Cetinje a ne SPC kako i jeste i po Bogu i po zakonu. A pominjanje „pravoslavnih Crnogoraca“ koji su „većinski narod u Crnoj Gori“ je samo još jedan dokaz zašto je vrlo bitno da postoji nacionalna i verska odrednica na predstojećem popisu, kao što novo svojatanje Cetinjskog manastira od strane lokalne vlasti pokazuje zašto je potrebno da se što pre potpiše Temeljni ugovor države Crne Gore sa Srpskom pravoslavnom crkvom.

O ovom starom-novom problemu (ne)potpisivanja Temeljnog ugovora pisali smo još ranije i posvetili mu čitav tekst, a ovom prilikom ćemo samo dodati da se s „mrtve tačke“ odmaklo ne bliže nego samo još dalje od potpisivanja ovog sveobuhvatnog sporazuma. Uprkos tome što su iz srpske Patrijaršije rekli da je tekst sporazuma usklađen još u maju, Krivokapić ga je naknadno i samoinicijativno izmenio i tako izmenjenu verziju poslao u Beograd, rekavši da su samo tri člana od 20 usklađeni sa zakonima Crne Gore. Iz Patrijaršije su rekli da su iznenađeni ovim izmenama i da će ih njihov pravni tim razmotriti krajem avgusta, kao i da ne vide razlog za novim izmenama, jer, ponavljaju, tekst je usaglašen još u maju, kada je do potpisivanja trebalo i doći. Toga nije bilo, ali je zato došlo do krajnje bespotrebnog Krivokapićevog noćnog upada u Patrijaršiju i do pokušaja uticanja na Sveti arhijerejski Sinod SPC koji je tih dana zasedao i birao nova „kadrovska rešenja“.

Uskoro nas očekuje godišnjica izborne pobede 30. avgusta i kraja 30-godišnje vladavine DPS-a i Mila Đukanovića. Posle godinu dana izvesno je samo jedno – izborna pobeda se pretvorila u postizborni poraz, mutna voda „duboke države“ u Crnoj Gori je progutala i aktuelnog premijera Krivokapića i brojne druge, a s demontažom prethodnog režima se nije temeljno ni počelo, naprotiv, on je demontirao snove i želje o drugačijoj državi i društvu, zajedno s nadanjima Srba da će se njihov položaj poboljšati. U skladu s tim, Srbi previše razloga za slavlje nemaju, što najnovije komplikacije oko popisa, ustoličenja Joanikija i Temeljnog ugovora potvrđuju.

[/restrict]