ZASTAVA

U mojoj zemlji se kleči samo pred Bogom i zastavom, rekao je tačno pre godinu dana ruski vozač Formule 1 u svom poznatom odbijanju da uoči starta Svetskog kupa u Austriji klekne u znak podrške pokretu Crni životi su važni.
Pred čim su danas Srbi voljni da kleknu bez opiranja i sumnje u autoritet s kojim se ne treba šaliti? Saglasnosti tako odrešite poput one koju je naveo Rus čini se da nema, premda se Tvorcu i svetinjama, verskim i nacionalnim, i ovde klanja – većinski i bez zanovetanja. Cinici će reći da je od ove tačke pa nadalje nacionalni izbor izuzetno šarolik: neki kleče pred Briselom ili moćnim valutama, drugi pred fudbalom, ženama i pivom – svejedno kojim redom, a nemali broj, izdvojen generacijski, lako pada pred idolima masovne kulture ili pak Silicijumske doline.
Šta vidimo kada usmerimo pažnju na srpsko poimanje važnog nacionalnog znamenja – zastave? Iskustvo beleži da su poneka javna skrnavljenja naše državne ili narodne zastave bila propraćena mlakim odgovorom, te da je izostao čak i društveni prezir prema vinovnicima ruženja tog simbola (u ime „stvaralačkih“ sloboda i kritičke reči u „borbi za istinu o srpskim zločinima“, nacionalna zastava bivala je na pozorišnoj sceni laka meta nekažnjenog „umetničkog“ zlostavljanja). Nije, čini se, ovde sa zastavom sve baš onako kako to nalažu pravila i običaji naroda naglašene samosvesti! Verovatno otuda i aktuelna poruka vrha srpske političke klase: pitanje odnosa prema nacionalnoj zastavi zahteva pedagoško-prosvetiteljski rad, kojim bi se ojačala kolektivna svest o važnosti ovog simbola.
Mediji su upravo objavili – „Ministarstvo spoljnih poslova priprema poduhvat kojim bi 15. septembra, na Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave svi Srbi, uključujući i one u regionu i dijaspori, na svojim kućama istakli našu zastavu.“ Ovo je na Samitu srpske omladine i studenata Balkana „Sinergija kao ključ uspeha“ najavio ministar spoljnih poslova Nikola Selaković. Naglašavajući da je anketa među mladima u regionu pokazala da većina misli da su srpski jezik i ćirilica ono što povezuje Srbe („identitetska esencija i najvažnije tkivo srpskog identiteta“), on je podsetio da pored jezika i pisma „ima još dosta zajedničkih stvari“. Jedna među njima je „naša crveno-plavo-bela zastava na čijoj promociji moramo da radimo više, jer je ona zajednička i Srbima u Srbiji i Republici Srpskoj i Crnoj Gori“.
„U narodu se veruje da crvena boja na zastavi Srbije predstavlja krv prolivenu za zemlju, plava slobodu i beskraj kome se teži, dok bela predstavlja majčino mleko koje hrani jaku srpsku decu.“ Ovo je zapisano i na sajtu Vlade Srbije, a može se razumeti kao jedan od mogućih odgovora na pitanje: čime nas trobojka spaja? Teško da bi se među „jakom srpskom decom“ našlo protivnika navedenoj poetskoj i uzvišenoj simbolici boja srpske zastave.
Ministar je inače imao publiku čija je pažnja za ovakve teme poslovično izuzetna. O patriotskom raspoloženju i sklonosti trezvenom i kritičkom razmatranju srpske unutrašnje i spoljne politike ne samo u redovima studenata već i mladih generalno rečito govori iskustvo, ali i rezultati jedne skorašnje ankete koja zaslužuje da je ovim povodom pomenemo. Pod naslovom „Studenti neće u NATO I EU“, portal Autonomija je početkom proteklog meseca objavio: „Istraživanje pod nazivom ’Stavovi studenata Univerziteta u Beogradu o spoljnoj politici Srbije’, koje je obuhvatalo 38 fakulteta Univerziteta u Beogradu, došlo je do rezultata da 39,7 odsto studenata nije za ulazak Srbije u EU, dok je za ulazak glasalo 28,9 odsto ispitanika. Kada je reč o učlanjenju Srbije u NATO, 88 odsto ispitanika smatra da ta zemlja ne bi trebalo da postane član ove organizacije, 10 odsto je za pristupanje, dok samo 2 odsto o ovome nema stav.“
Premda istraživači veruju da su za ovakve rezultate odlučujuća „još sveža sećanja na NATO intervenciju 1999. godine i podržavanje vojne neutralnosti Srbije koja je proglašena 2007. godine“, jasno je da je navedeno objašnjenje manjkavo. U serijskom odbijanju srpske mladosti da prigrli EU šargarepu i aminuje prihvatanje blagodeti integracija sa Zapadom pod spornim uslovima koji su, kako sada izgleda, jedino mogući, reč je o složenijem idejnom, političkom i moralnom sklopu, nesvodivom na prividno logična i neutralna objašnjenja. Svest srpske omladine oblikovana je u ekonomskim, političkim, kulturnim i svim drugim za naciju negativnim i poražavajućim uslovima u kojima Srbija i region žive tokom čitavog 21. veka. I time je sve rečeno.
Objavljen, dakle, u okruženju izrazito patriotske nastrojenosti i pozitivne energije, naum o jačanju kulta srpske zastave prihvaćen je kao vredan predlog. Nesumnjivo je pak da će poput drugih sličnih poduhvata imenovanih sloganima „Svi Srbi da…“ ili „Svi Srbi za…“ i ovaj program izazvati – na unutrašnjem i spoljnom planu – podozrenje, rezervu, pa i maliciozne komentare. Nedavno, kada se povodom najave podizanja monumentalnog jarbola na beogradskom Ušću razbuktala javna diskusija o ovom projektu, Al Džazira je javnosti protumačila: „Jarboli i nacionalne zastave na njima postaju novi statusni i marketinški simboli današnjih vlastodržaca i još jedan od nacionalnih identitetskih kultova – kult zastave.“ Ugledni antropolog je u programu ove televizije izneo mišljenje da je reč o „unosnoj političkoj investiciji“, to jest potezu „kojim je vlast ponudila javnosti i opoziciji još jednu laku temu kojom će se jedno vreme baviti i tako poštedeti vlast od nekih većih briga“.
Može se ovim povodom primetiti da su političke investicije jedan od regularnih poslova političara. No ukoliko povodom snaženja kulta zastave sve i jeste tako – planirano dobitno političko ulaganje, u konkretnom slučaju ova činjenica je zapravo nevažna. Šta za naciju jeste važno i spasonosno danas kada se, između ostalih snažnih političkih i ekonomskih pritisaka, „uočavaju novi pokušaji da se izoluju Srbija i Srbi tako što će, kao negatori genocida, ostati usamljeni u regionu, pa će regionalna saradnja s njima biti moguća samo ako se deizoluju i sami priznaju da su u Srebrenici počinili genocid“ (citat iz teksta u ovom broju!)?
Snaženje kolektivne svesti i pomenute nacionalne identitetske esencije, potom i razumevanja značaja nacionalnih simbola jeste jedan od uputnih odgovora. Kao deo takvog, nacionalno usklađenog i osvešćenog poretka vrednosti, tumačimo vimbldonsku izjavu svetskog šampiona Novaka Đokovića: „Za mene predstavljati Srbiju u svetu nije opterećenje, naprotiv. (…) Čast mi je da mogu da budem u poziciji da nosim grb i zastavu gde god da igram.“ Skrivenu srž Novakove izjave otkriva podatak: „Izveštači sa Vimbldonskog turnira u Londonu javili su da su redari i obezbeđenje proteklih dana revnosno svim gledaocima oduzimali bilo koja srpska obeležja.“ Srpske zastave i zastavice imale su status – not allowed. Nije dopušteno!