Prof. dr Radomir Lukić – Republika Srpska nije projekat Srbije i Rusije!

Prvi deo

Savet za sprovođenje mira u BiH i njegov upravni komitet su, pravno gledano, samozvana tela koja nemaju nikakvu vrstu pravne nadležnosti nad BiH. Iza njih stoje sila i moć glavnih država NATO-a i to je temelj na kome sila nadvladava pravo. No to ne može da traje večno

Profesor doktor Radomir Lukić jedan je od najuglednijih pravnih stručnjaka Republike Srpske, ali i čovek koji je uoči, kao i tokom rata u BiH bio uključen u proces stvaranja i odbrane prve srpske države zapadno od Drine. Obavljao je dužnost zamenika ministra spoljnih poslova RS, te kao pravni ekspert učestvovao na Konferenciji o Jugoslaviji, kao i pregovorima u Ženevi i u Dejtonu, gde je stvorena sadašnja BiH. Posle rata bio je profesor na Pravnom fakultetu u Srpskom Sarajevu i Istočnom Sarajevu, kao i dekan ovog fakulteta u više mandata. Profesor Lukić je bio jedna od žrtava „seče kadrova SDS-a“ koju je sproveo visoki predstavnik Pedi Ešdaun. Bio je odstranjen s posla na fakultetu i, kako sam kaže, „osam godina bio s onu stranu zakona i života“. Zamolili smo ga da se u razgovoru za „Pečat“ priseti svoje uloge u diplomatskim pregovorima tokom rata u BiH, ali i da da viđenje aktuelnih problema s kojima se suočava Republika Srpska u dejtonskoj BiH.

Kao pravni savetnik i zamenik ministra spoljnih poslova Republike Srpske učestvovali ste na Dejtonskoj mirovnoj konferenciji. Kakvi su bili vaši konkretni zadaci u Dejtonu i kako s ove vremenske distance ocenjujete rezultate ove konferencije na koju u RS danas čini se mnogo pozitivnije gledaju nego nakon njenog okončanja?
Godinama sam izbliza mogao da pratim tok pregovora o Jugoslaviji, bivšoj Jugoslaviji i Bosni i Hercegovini. Prvo sam kao predstavnik Srba iz BiH učestvovao u radu Mirovne konferencije o Jugoslaviji u Hagu i radu Mirovne konferencije o bivšoj Jugoslaviji u Ženevi, a kao pravni savetnik pregovaračkog tima Republike Srpske učestvovao sam u radu Radne grupe za Bosnu i Hercegovinu u okviru Mirovne konferencije o bivšoj Jugoslaviji u Ženevi, Taluaru, Briselu i Njujorku, te na samom kraju i u radu Mirovne konferencije u Dejtonu (Deyton ́s Peace Proxymiti Talks). Moj pravnički zadatak u Dejtonu sastojao se od pravne analize komentara, ocena, primedbi i predloga na delove mirovnog sporazuma, a to su bili, da se podsetimo, Opšti okvirni sporazum o miru i njegovih 11 aneksa. Na tom poslu sarađivao sam s pokojnim akademikom Gašom Mijanovićem, vrsnim znalcem ustavnog prava i članom delegacije Republike Srpske, koja je bila deo zajedničke delegacije SR Jugoslavije i Republike Srpske, ali i s akademikom Kostom Mihailovićem, prof. dr Balšom Špadijerom i Branislavom Srdanovićem, članovima delegacije SR Jugoslavije u zajedničkoj delegaciji. S druge strane, akademik Mijanović i ja smo bili obavezni da o našim ocenama pojedinih delova mirovnog sporazuma obaveštavamo politički deo naše delegacije, koji su činili pokojni Momčilo Krajišnik, akademik Nikola Koljević i akademik Aleksa Buha. Pregovori u Dejtonu bili su teška završnica brojnih prethodnih pregovora uz međunarodno posredovanje i građanskog rata u Bosni i Hercegovini i bivšoj Jugoslaviji. Vođeni su u atmosferi dubokih i istorijski gledajući veoma dugih međusobnih nerazumevanja, oštrih sukoba ratnih ciljeva i vizija budućnosti i, ne treba zaboraviti, u još uvek ratnim okolnostima. Republika Srpska je autentičan pokret i projekat Srba iz bivše Bosne i Hercegovine. To je projekt koji nije uvezen iz Srbije, iz Rusije ili s Meseca.
Kada je pokret konkretno stvoren?
Stvoren je još početkom 1991. godine, nakon prvih iskustava političke koalicije s Hrvatima i Muslimanima u državnoj vlasti Bosne i Hercegovine posle parlamentarnih izbora iz 1990. godine. Isprva to je bila samo podsvesna predstava o tome šta treba da činimo da bismo obezbedili istorijsko trajanje na prostorima bivše SR Bosne i Hercegovine. Kako su se događaji razvijali, a u njima jasno isticane težnje za secesijom SR Bosne i Hercegovine od SFR Jugoslavije, Republika Srpska je postajala u svesti Srba iz SR Bosne i Hercegovine jedini politički i istorijski modus vivendi i modus operandi fizičkog opstanka, političkog subjektiviteta, nacionalne samosvesti i časti Srba u Bosni i Hercegovini. Hrvati i Muslimani, osokoljeni pre svega podrškom Nemačke, koja je izričito podržavala nestanak SFR Jugoslavije i secesiju Slovenije i Hrvatske, a potom i Sjedinjenih Američkih Država i njihovih NATO satelita, Srbima u bivšoj Bosni i Hercegovini nisu pružali ni promil šanse za sporazumni izlazak iz krize u bivšoj BiH. Nisu nas tretirali kao ravnopravnog partnera u odlučivanju o budućnosti bivše Bosne i Hercegovine. Srbi su želeli da ostanu u Jugoslaviji, zajedno s onima koji su takođe želeli da ostanu u njoj. To je „bilo zapisano“ i u Ustavu Republike Srpske i to je bila istorijski, politički i vrednosno sasvim opravdana, legalna i legitimna težnja, kojoj ne može da se prigovori. Upravo zbog toga su i naše prve reakcije na Dejtonski mirovni sporazuma bile unekoliko skeptične i izražavale su naše nezadovoljstvo što nismo uspeli u tom naumu da ostanemo u Jugoslaviji i što moramo da živimo u jednom državno-pravnom poretku s onima s kojima smo do jutros ratovali.
Zašto se odnos prema Dejtonu kasnije promenio?
Vremenom smo razumevali da u tom istorijskom trenutku više nije bilo moguće s obzirom na ekonomski razorenu SR Jugoslaviju, ondašnji unipolarni raspored snaga u međunarodnoj zajednici i položaj Rusije i Kine u njoj, kao i na posledice dugotrajnog građanskog rata. Borba za opstanak u Jugoslaviji zamenjena je borbom protiv otvorene okupacije i desuverenizacije Bosne i Hercegovine, tihe, podmukle i na sili i sejanju straha zasnovane nepisane revizije pisanog Ustava BiH. Utoliko je i zato Dejtonski mirovni sporazum prihvaćen, ali nije prihvaćena njegova faktička promena. Pod faktičkom promenom Ustava Bosne i Hercegovine podrazumevam i navodno „mehanizmima pravne države“ i „vladavine“ izmene ustavnog poretka izvršene dekretima visokog predstavnika, koje on sam naziva „zakonima“. Vladavina prava i socijalna pravna država su složeni pojmovi i koncepti, kojima je zajedničko to da počivaju na narodnom suverenitetu, a ne na suverenitetu visokog predstavnika. Stranci su vladavinu prava sveli na devizu „slušaj i bespogovorno i u svakom slučaju izvršavaj zapovesti visokog predstavnika“. Utoliko je Dejtonski mirovni sporazum, a posebno Ustav Bosne i Hercegovine, kao njegov deo, po onome šta je u njemu jezikom izraženo, cenjeniji sada nego neposredno posle njegovog potpisivanja.
Mnogi političari sa Zapada, pa i visoki predstavnici u BiH vole da se pozivaju na „duh Dejtona“, kako bi nametnuli njegovu tihu reviziju na štetu RS. Može li, gledano s tačke međunarodnog prava, taj „duh“ da ima prednost nad „slovom Dejtona“?
Odgovarajući na vaše prethodno pitanje, odgovorio sam i na dobar deo ovog pitanja. Zbog toga mi se čini da je potrebno kazati samo ponešto o navodnom „duhu“ i „slovu“, tj. „telu“ Dejtonskog mirovnog sporazuma. Čini mi se da govor o „slovu“ i „duhu“ Dejtonskog mirovnog sporazuma, a posebno o „slovu“ i „duhu“ Ustava Bosne i Hercegovine u dobroj meri podseća na dvojstvo, na dualizam između čovekovog „duha/duše“ i njegovog „tela“ u teologiji i filozofiji u raspravama o odnosu nematerijalnog i materijalnog, o višim i nižim bićima, te o besmrtnosti i smrtnosti. Oni koji govore o „duhu“ Dejtonskog mirovnog sporazuma i Ustava Bosne i Hercegovine, a takvih je najviše među ovim i onim stranim namesnicima, podnamesnicima, namesničićima i inim kolonizatorima Bosne i Hercegovine, posebno među diplomatama, izričito ne kazuju šta je to po njima taj i takav „duh“ i u kakvom je on odnosu prema „slovu“ istih. Dosledno prateći takve iskaze, zaključujem da je za njih „duh“ Dejtonskog mirovnog sporazuma i Ustava BiH nematerijalni, vrhovni, natčulni, nadumni, nadistorijski, onostrani, onoživotni, večni sadržaj i najviši princip njihov, koji je saznatljiv samo njima kao nadljudskim bićima i umovima. Zato nam oni povremeno i na kašičicu, u obliku odluka, rezolucija i kominikea, te odluka visokog predstavnika, daju taj duh da se njime povremeno napijemo i osnažimo i nastavimo da se borimo za centralizovanu, unitarnu državu Kalajeve jedinstvene bosanske nacije, kao krajnji izraz tog apsolutnog duha Dejtonskog mirovnog sporazuma i njegovog ustava. Međutim, sve je zlo u tome što tog unitarnog, bosanskonacionalnog i centralizatorskog „duha“ nema u „slovu“ Dejtonskog mirovnog sporazuma i Ustava BiH, koje je njegovo „telo“. Dakle, grešno „telo“ nije moglo poneti u sebi bezgrešni „duh“, ono ga je odbacilo, zbog čega „duh“ kao biće više od „tela“ treba da koriguje ili čak eliminiše „telo“ u obliku „slova“ Dejtonskog mirovnog sporazuma i njegovog ustava. Jer je „duh“ uvek viši od „tela“, kao što je „duh“ viši od „čoveka“. No pravo, kao racionalna tvorevina, odbacuje ovo dvojstvo, ne prihvata ovaj dualizam, već kaže da „duh“ koji se u pravu naziva ciljem ili svrhom, koji su opipljiviji od duha, prebiva samo u njegovom slovu, tj. u jeziku. Zato su i te brbljarije o „duhu Dejtona“ koji navodno nije adekvatno izražen samo gluposti koje treba žigosati. Svako loše rešenje se u opštim aktima unutrašnjeg i međunarodnog javnog prava koriguje njihovim (jezičkim) izmenama. Tako je i u slučaju Dejtonskog mirovnog sporazuma i Ustava BiH. Jedino što po mom višestruko lično propitanom stavu ovi akti ne zahtevaju promenu, već samo primerno sprovođenje. A ako to ne ide, onda su u ponudi ili novi sukobi, građanski ratovi, revolucije, a u njima ne vidim rešenja već nove i nikom potrebne tragične komplikacije.
Savet za sprovođenje mira u BiH, kao i „bonska ovlašćenja“ koja su dobili visoki predstavnici nemaju osnova u Dejtonskom sporazumu. Osim sile „velikih igrača“ koja stoji iza njih, da li oni uopšte imaju pravni legitimitet? Ukoliko nemaju, može li Skupština RS da poništi sve nametnute „zakone“ visokih predstavnika kojima su bez njene saglasnosti ovlašćenja entiteta prenesena na BiH?
Savet za implementaciju mira i njegov upravni komitet nisu institucije koje su nastale, tj. osnovane i institucionalizovane nekim međunarodnim ili unutrašnjim pravnim aktom. Pravno gledano to su samozvana tela, koja nemaju nikakvu vrstu pravne nadležnosti nad BiH. Oni nisu čak ni negotiorum gestor, odnosno nezvani vršioci tuđih poslova, jer ovaj institut postoji samo u privatnom, ali ne i u javnom pravu. Jednostavno su pravno kazano uzurpatori državne vlasti i državnog suvereniteta Bosne i Hercegovine, a uzurpacija državne vlasti je zabranjena. Čak i okupacija kao svojevrstan oblik uzurpacije teritorije ili dela teritorije druge države podleže određenim pravilima međunarodnog prava. Međutim, pošto zvanično gledajući Savet i njegov komitet nisu delovi ni okupatorske, ni kolonizatorske, ni protektorske ili ni sizerenske vlasti druge ili drugih država, a jesu od svega toga pomalo, oni lebde u jednom bespravnom međuprostoru. Pravno gledajući, njihove odluke i ne postoje i pravno ne obavezuju. No iza njih stoji vojna, diplomatska i ekonomska sila i moć glavnih država NATO-a i zahvaljujući tome i to je temelj na kome sila nadvladava pravo. No to ne može da traje večno i nastupiće momentum u kome će se pitanje sudbine faktičkog primenjivanja nepravnih odluka biti na dnevnom redu. Drugačije kazano, doći će vreme da se samo ono što je pravno uistinu i primenjuje ili da se menja. To će obuhvatiti i prisilno prenošenje nadležnosti s federalnih jedinica na institucije BiH, jer vreme ne ispravi što se (pravno) grbo rodi.
Savet za sprovođenje mira u BiH imenovao je Kristijana Šmita, novog visokog predstavnika, ne samo ignorišući Aneks 10 Dejtonskog sporazuma već i vlastiti statut koji predviđa da se odluke ovog tela donose konsenzusom. Koji je pravni osnov ovakvog nametanja nemačkog političara i može li on uopšte da ima legitimitet u obavljanju ovog posla ukoliko njegov izbor ne bude potvrđen u Savetu bezbednosti UN?
Maločas rekoh o pravnoj prirodi Saveta za implementaciju mira i njegovog upravnog komiteta. Rekoh da ta tela nisu institucioanalizovana na bilo koji način, kako u pogledu njihove organizacije, tako i u pitanjima načina rada i načina odlučivanja. Tamo je sve improvizacija na osnovne note koje postavljaju vodeće članice NATO-a. One same i razvijaju i dalje note te političke kompozicije. No jedno je izvesno: nije u nadležnosti ovog samozvanog tela, koje se postavlja kao suvereni organ BiH i vršilac njenog suvereniteta, da određuje, tj. imenuje visokog predstavnika. Njegova nadležnost ne može da se pravno izvede. Faktički može: jači kvači. Visokog predstavnika može da imenuje samo Savet bezbednosti uz primenu svih mehanizama odlučivanja u njemu. Naravno, nužno je voditi i računa o stavovima svih strana u Bosni i Hercegovini, tj. o stavovima dva entiteta i tri konstitutivna naroda. Upornost Nemačke da ustoliči Kristijana Šmita samo govori o tome da Nemačka želi da preuzme evropsko liderstvo u „saniranju“ stanja u BiH. No obično se ta vrsta upornosti završi loše. Nesumnjivo je da Nemačka u tom smislu ima podršku Hrvata iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske, a ne treba posebno objašnjavati zašto je to tako. Bošnjaci se opet nadaju čvrstoj ruci koja će obuzdati, slomiti i ukloniti Milorada Dodika i Republiku Srpsku i dovesti na vlast u RS neku, kako to oni kažu, „probosansku“ političku garnituru. Kandidata za ove ima, iako su oni malobrojni i sasvim neuticajni. Na kraju, ovakav način nametanja Kristijana Šmita nije ni u skladu s pravom, a ni u skladu sa zahtevima političkog legitimiteta.
Iako Dejtonski ustav BiH ne predviđa mogućnost otcepljenja entiteta, čini se da ga – suprotno tvrdnjama zapadnih faktora – izričito i ne zabranjuje. Mada je u slučaju priznavanja nezavisnosti neke nove države ključna podrška velikih sila, da li će RS u slučaju da – kako Dodik najavljuje u bližoj ili daljoj budućnosti – pokrene referendumski proces, imati neku potporu u međunarodnom pravu za takav „kurs“?
Objektivno gledajući, postavili ste mi preteško pitanje. I terminološki i pojmovno i konceptualno i pravno i praktično gledajući. Da li mislite na secesiju/otcepljenje kao jednostrano otcepljenje ili na tzv. „razdruživanje“ (koje su često koristili slovenačko-hrvatski secesionisti), kao suprotnost udruživanju, kao dogovorni izlazak jedne federalne jedinice iz federacije? I jedno i drugo je komplikovano i kompleksno pitanje. Mislim da razdruživanje neće biti moguće, jer će se tome protiviti i Hrvati i Bošnjaci. Tome bi se protivili i Evropljani, jer bi se tako polako otvorio put potencijalnom nastanku muslimanske i islamske države u Evropi, od teritorija koje većinski naseljavaju Bošnjaci, što imaju visok kapacitet islamskog ekstremizma raznih vrsta i provinijencija. Jednostrano otcepljenje je moguće, ali samo pod uslovima pod kojima su se otcepile Slovenija i Hrvatska: uz podršku odlučujućih, najuticajnijih država u međunarodnoj zajednici. Različiti non-papers ovih dana potvrđuju da se razmišlja i o tome. Istina, ima i onih koji nisu na korist Srbima i Srbiji. U ishod jednog takvog budućeg referenduma u Republici Srpskoj ne treba sumnjati, barem ne iz perspektive ovog vremena. Na Zapadnom Balkanu još ništa nije okončano. Moram da kažem, nažalost. O tome šta je sudbina odvajanja jedne federalne jedince od BiH u situaciji kada Ustav i zakonodavstvo o tome ćute možemo da raspravljamo ovako i onako, koristeći različite vrste argumenata. No mislim da je ovde pretesan prostor za to.