JANA ALEKSIĆ – Književnost, slamka spasa čoveku

Umetnost inicira, a potom i usmerava naše odupiranje, našu pobunu u ime istine i ličnosnog integriteta. Istražujući estetske i kulturne modele tog otpora i te pobune, koji su, treba reći, još uvek institucionalnog karaktera, dobijamo privilegiju da svedočimo o ljudskom dostojanstvu. Valjalo bi samo da naši umni i talentovani ljudi preduprede malodušnost

Jana Aleksić (1984, Kragujevac) osnovne i master studije završila je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na studijskom programu Srpska književnost i jezik sa opštom književnošću. Na istom fakultetu odbranila je doktorsku disertaciju Milan Kašanin kao tumač nove srpske književnosti. Oblasti njenog proučavanja su istorija srpske književnosti i kulture, a istraživačka područja istorija i teorija književnosti, književna kritika, studije kulture i duhovno-estetička istraživanja. Poeziju, kritiku, naučne radove i esejistiku objavljuje u književnoj i naučnoj periodici i zbornicima. Zaposlena je u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu kao naučni saradnik. U razgovoru za Pečat, između ostalog objašnjava – kako se usuđuje da se bavi književnošću, tako efemernom u doba prevlasti Silicijumske doline?

Pesnikinje često budu čelična sečiva u kanijama od svile. Da krenemo. Jonesko je, još pre Drugog svetskog rata, bio odsečan: „Gospodo, ako nema Boga, šta će nam književnost? Ako Boga ima, treba nam još manje“ (parafraziram). Vaša tumačenja književnosti imaju, pored naučne, i metafizičku dimenziju. Tražim od vas, da tako kažem, „teodiceju“ literature!
Kroz sočivo književnosti slike spoljašnje i unutrašnje stvarnosti se pojašnjavaju i lakše imenuju. To je kao da obitavate u mreži suptilnih analogija ljudske zaostavštine i neprestano samogenerišuće realnosti. U književnosti se premošćuju egzistencijalne kontradikcije u kojima se obreo svaki čovek, bez obzira na stepen duševne osetljivosti ili situacione okretnosti. Nalazeći reči za kretanje po teško prohodnom prostoru misli i osećanja, oprezno pretrčavate one Valerijeve daščice postavljene nad ponorom besmisla. Puno je rizika, ujedno i pohvale, to približavanje sebi i drugome u nastojanju da se bolje razumemo. Uvek preti opasnost da se omakne i da sa strane svaki takav, ma koliko vešt, manevar bude proglašen za anahron i suvišan. Prevashodno u odnosu na dominantne obrasce, koji je iznedrio duhovni horizont Silicijumske doline. Na nama je da još odvažnije i odlučnije nastavimo svoj treći put između negiranja i prihvatanja, predikcije i opomene. U tome se ogleda nešto što bih nazvala kontraaktivizam, koji umesto socijalnih promena u društveno legitimizovanim i podrazumevanim oblicima otpora, ima za cilj duhovno buđenje i oplemenjivanje pojedinca. Time bi se u procesu samooblikovanja prekinuo lanac teške zavisnosti od društvenih i kulturnih institucija, vladajućih doktrina i aberacija javnog mnjenja, što iznova generišu nezadovoljstvo i uistinu oslobodilo za kritičko mišljenje. Ne radi se ovde o prezrivom nipodaštavanju istorijskih tekovina niti o apološkom propagiranju nesavremenosti, već o provetravanju, prebiranju po savremenosti u kojoj je ljudskom duhu vazda zagušljivo i skučeno. Nema tog ni neoliberalnog, ni agresivnog ni nadzornog kapitalizma koji bi mogao da otuđi našu slobodu od nas. Slobodu za lični preobražaj, ma koliko bio podložan krizama. Književnost, duboko verujem, kao uostalom i druge umetnosti, imaju zadatak da osveste i osmisle tu slobodu za nas. Danas više nego ranije. Jer, čoveku je potrebna slamka spasa i krhke daščice pesničke reči. On zapravo preko njih i pretrčava sa neverovatnom gipkošću i lakoćom, čak iako toga nije svestan ili ne želi da bude svestan. Samo tako on izbegava da postane zamorče sistema izložen njegovom strašnom pritisku. Umetnost inicira, a potom i usmerava naše odupiranje, našu pobunu u ime istine i ličnosnog integriteta. Istražujući estetske i kulturne modele tog otpora i te pobune, koje je, treba reći, još uvek institucionalnog karaktera, dobijamo privilegiju da svedočimo o ljudskom dostojanstvu. Valjalo bi samo da naši umni i talentovani ljudi preduprede malodušnost. Jer, ona nas duhovno nagriza, ugrožavajući našu veru u spasenje. Ne smemo pristati na optužbu da smo nemoćni, bar ne u oblasti svoga delovanja, u svojoj mikro sferi.
U svojoj knjizi Žudnja za lepotom i savršenstvom bavili ste se teurgijskom dimenzijom umetnosti. Koliko je ona moguća posle „smrti Boga“ (Niče) i „smrti čoveka“ (Fuko)? Zar danas nije sve ono Sofkino brljanje prstom po prašini?
I ovde se može govoriti o veri u bogočovečanski lik umetnika, koji vaskrsava iz naturalizovanih „smrti“ Boga, autora, čitaoca, estetskog, čoveka. Ta umorstva možda mogu biti konceptualna, filozofska, ne i duhovna. Forme mišljenja su prolazne, stvaralački impuls traje. Za mene su to očigledne stvari. Prividno prozorljive, ali u osnovi himerične, intelektualne konstrukcije neretko imponuju našoj istorijskoj potištenosti, ma koliko se činila opravdanom. Osim na konceptualnoj mapi, nema nikakvog post-stadijuma. Ako pristanemo na to, prihvatamo da živimo u permanentnoj krizi. I onda nema nijednog zadovoljavajućeg koncepta. Ipak, istorija nastavlja svojim tokom, neprestano pomerajući svoju fingiranu završnicu. I dalje se odvija život, za svakog od nas autentičan i jedinstven, i novum umetničkog doživljaja. I dalje se odigravaju delikatna, a nužna egzistencijalna opkoračenja iako mimo očiju javnog mnjenja što propisuje kulturne modele i habituse. Naravno, i stvaraoci – po prirodi vezani za svoj projektovani imago za lovorovim vencem – podležu trendovima i zahtevima epohe u njihovom sve intenzivnijem smenjivanju. Shodno tome prilagođavaju izražajna sredstva i odlučuju se za izvesne poetičke izbore, tačnije kompromise. Ali i tako, oni čine sušti iskorak iz aksiološkog slepila, svake, pa i naše epohe. Dovoljno je osvrnuti se na savremenu srpsku poeziju. Posebno je pitanje kulturnog kalupa u koji se ona smešta. Naravno, štošta zavisi od tačke gledišta iz koje polazimo u razgovoru o književnosti i umetnosti. Mada, i to govori o našim intimnim preokupacijama, bolećivostima i strahovima. I tu dolazimo do fenomena teurgije. Pokušajem da se argumentuje jedno protežno kontemplativno-empirijsko iskustvo ne okreću se leđa stvarnosti, već, sasvim suprotno, odgovorno se prema njoj odnosi jer joj se pretpostavlja suština čovekovog istorijskog poslanja, njegova ontološka mogućnost, način da se um i duša razobruče iz obruča hegemonog sekularnog teorijsko-estetičkog pristupa, kulture, ideologije, koncepta filozofskog humanizma, koji snishođenjem čovekovom razumu, nipodaštava umetnički priziv onostranosti. Književnost, duboko verujem, nije isključivo kulturni objekt, etiketirana kulturna vrednost, podložna zahtevima aktuelnog poretka vrednosti ili promenljivim ćudima kulturne politike. Umetnost nije ni izgred kojem je imanentno simboličko značenje u konkretnom vremenu i prostoru, već teurgija – oznaka novog života, izvan kulture.

Ove godine se navršavaju dva stoleća od rođenja Dostojevskog i četrnaest decenija od njegove smrti. Može li se šta naučiti od velikog pisca koji je verovao da je čoveštvo više Božje no đavolje tkanje? Koliko ste u pravu kad ste napisali: „Delo Dostojevskog svojom umetničkom istinom, kao i stilsko-jezičkom lepotom literarnog prikazivanja i objave čovekovih stradanja, uz pomoć imaginacije dovedenih do krajnjih konsekvenci, postaje peto Jevanđelje, lepa vest o ovozemaljskim stranputicama, ali i poukama i čudima Bogočoveka.“
Delo Mihaila Fjodoroviča Dostojevskog posmatram kao lakmus papir naših čitalačkih preferencija, ali i duhovnih interesovanja, možda i za raspoznavanje vlastite ličnosne strukture. Poznajem neke tinejdžere, digitalne domoroce, koji sa žarom čitaju njegove romane i na tim stranicama pronalaze sebi važne poruke. Pitam se da li su oni nekritički usvojili tradicionalnu predrasudu o svetskom klasiku ili, pak, svojim primerom svedoče o tome da još uvek nismo naseli na priču o ponornom i prezrivom nerazumevanju prošlih i budućih. Zar vrhunska književnost ne amortizuje pretpostavljeni antagonizam tih aproksimativnih epiteta za isticanje epohalnih senzibiliteta? Naravno, tu se postavlja pitanje uloge posrednika, što nas vraća na Valerijevu metaforu daščica i našu obavezu da ih što bolje učvrstimo kako bi se lakše i bezbednije premostile napetosti u estetskim i diskurzivnim praksama. Svaka vrhunska književnost ima tzv. „slaba mesta“. Ni delo Dostojevskog nije u tome izuzetak. Posebno ukoliko bismo kao kriterijum uzeli načelo koherencije, o čemu je svojevremeno pisao Nikola Milošević. Neću se u tome sporiti sa velikim Nabokovim, jer uvažavam njegove argumente, iako mi se čini da uz njegovo pomno, zatvoreno čitanje ide ceo paket psiholoških nedoumica i estetičkih predrasuda, pa i poetičkih ubeđenja, kao, uostalom, i kod svakog književnika. Zato je uvek bilo teško uspostaviti estetički konsenzus. Ipak, u slučaju Dostojevskog, taj dogovor je odavno uspostavljen, uprkos pojedinačnim neslaganjima, ma koliko ona bila hvaljena i minuciozna. Sve to potvrđujemo i mi danas jer nam, premda egocentrično zaokupljenima sadašnjošću, bar za Dostojevskog nije nužan jubilej kao institucionalna forma negovanja kulture podsećanja na ljude koji su konstituisali modernu svest. Uvek je, međutim, pitanje na čemu ćemo staviti akcenat u našem apartnom približavanju svojim strahovima i tminama posredstvom književnosti. Tako je i sa svetim knjigama i sa vrhunskim literarnim ostvarenjima. Upravo stoga smatram da je njegovo delo zbog svog enciklopedijskog karaktera, univerzalnih premisa i humanističkih upozorenja akreditovan ispit za proveru dometa duhovnoistorijskih silnica prošlih i ovog veka, kao i stepena sazrevanja čovečanstva.
Šta ćemo sa istorijom, koja je, u našem slučaju, bila previše krvava da bi se do kraja mogla preobraziti, da bi postala sublimna kao u romanima Gorana Petrovića, o kome ste pisali svoju studiju Opsednuta priča? Čemu poezija posle Aušvica (Adorno)? Čemu proza posle Jasenovca?
Svi do jednog otplaćujemo kredite porodičnog, društvenog, političkog ili ekonomskog nasleđa sa ogromnim kamatnim stopama. Sputani smo, dakle, trenutkom u kojem smo rođeni i istorijski postojimo. Prezaduženost, međutim, podrazumeva obaveze. Zato je, čini mi se, potrebno da izađemo iz stadijuma hibernacije, postmoderne samoskrivljene nezrelosti, uslovljene akademskim cinizmom i rezignacijom, kako bismo, kao osetljivi pojedinci i grupe, odgovorno gledali u oči stvarnosti i iznosili umetnički relevantne opaske o spoljašnjem i unutrašnjem čoveku. Književnost je baština kojom se jača duh, a ne rida nad prosutim mlekom istorije. U njoj samo nalazimo dokaze o ponovljivosti sopstvenih grešaka. Naime, u ljudskom smislu – kako i Goran Petrović ispostavlja u svojim romanima i pripovetkama – ništa se nije promenilo. U tome se ogleda i vitalnost humanističkih disciplina koje i te kako imaju spremne replike na postavke digitalne civilizacije i robotike. Humanistici, kao ni pravoj umetnosti, cilj nije da usporava i ometa civilizacijski progres koji poboljšava kvalitet života, već da predvidi i opomene kada se on okrene protiv čoveka, protiv njegove primarne ontologije. Valjalo bi ga samo iznova navići na njihove komunikacione kanale i sredstva opštenja, podsetiti ga na blaženstvo svoje i tuđe protivrečnosti. Ma koliko sklon autodestrukciji, čovek još uvek nije zamenljiv nijednim drugim humanoidnim oblikom.
Kao tumač književnosti, došli ste do Milana Kašanina, o čijem shvatanju kulture ste objavili uputnu monografiju. Pisali ste da su „vrhunski umetnički izraz, zdrave nacionalne ideje i aktivan, stvaralački odnos prema tradiciji, kao mera prosvećenosti, kulturne zrelosti i istorijske samoosvešćenosti srpskog naroda, za Kašanina nedeljivi od dobre i snažne književne kritike“. Koliko je to i vaš put u bespuću koje nas iz stvarnosti vodi u stravnost, iz realnosti ljudskog u rijaliti subhumanizma?
Prilikom iščitavanja Kašaninovih napisa i postepenog upoznavanja sa činjenicama iz njegove radne biografije, došla sam do zaključka da je svoju književnu kritiku, esejistiku, te istorije književnosti i umetnosti ovaj polihistor pisao sa višom kulturnom (samo)svešću i produhovljenim osećajem da je sve to u službi srpske zajednice. Pride što je, kao upravnik Muzeja Kneza Pavla, a potom i Galerije fresaka, bio jedan od neimara srpske kulturne građevine XX veka. Osmišljavanje srpske kulture za njega je bilo prioritetnije od apartnog bleska književne slave i društvenih povlastica. Upravo zato što je i sam iskusio barokno kolo sreće, časno se oduprevši ideološkim pritiscima. Kašanin je vanredan sagovornik i instruktor u sistematizaciji istorijskih fenomena i saznanja, ali i u beskompromisnom odupiranju svakoj aksiološkoj inerciji i uvreženim sudovima. Njegova istraživanja i revalorizacije u znaku su afirmacije jedinstvenih epohalnih obeležja, kulturnih modela i duhovnih vrlina. Ujedno i intelektualac i umetnik umeo je da prepozna i iznutra sagleda estetske vrhunce i nedostatke, kao i domete stvaralačke svesti. Njegova raznostranost, složena radna biografija i ličnosni sklop dovoljno govore o njegovoj izuzetnosti. Štaviše, podstiču na reprogramirano čitanje srpske književne istoriografije, kao uslova pravilnog konstituisanja naše kulturnoistorijske samosvesti. Preusmeravanje fokusa književne i kulturne istoriografije na ljude poput Kašanina mislim da je prioritetan zadatak savremenih istraživača. Tome se, na našu kolektivnu radost, već uveliko pristupilo, pa već imamo odlične monografije i studije o pripadnicima tzv. utuljene baštine, kao i priređene knjige njihovih rukopisa i prepiske. Na sličnom zadatku osvetljavanja nedovoljno poznatih kulturnih spomenika, kao i činjenica kulturne prošlosti bio je u svoje vreme i sam Kašanin, što pored objavljenih knjiga, potvrđuje i njegova rukopisna zaostavština. Otuda mislim da su istoriosofska i kulturološka promišljanja ovog naučnika, uz nužnu kritičku zadršku koju podrazumevaju nova saznanja i savremene metodologije, više nego instruktivna i za nas danas. Milan Kašanin predstavlja punokrvnije i vedrije lice srpske kulture i pruža nam razlog za ponos.
Vere i ljubavi je u svetu transhumanizma sve manje. Ima li, bar malo, nade? Ako ne sija, da li bar svetluca?
Sve zavisi od toga sa kojeg sprata ili sa kog prozora posmatramo stvari i na koje uslove stanovanja smo pristali. Možda smo samo dali isuviše za pravo našem pogrešnom znanju i ranjivosti, negde usput smetnuvši s uma da uvek ima ko da nas dočeka na svojim rukama.

Jana Aleksić je autor monografija Opsednuta priča: Poetika romana Gorana Petrovića (2013), Žudnja za lepotom i savršenstvom: Teurgijska dimenzija književnoumetničkog stvaralaštva (2014), Kulturna ideologija Milana Kašanina (2019), Književna misao Milana Kašanina (2020), Metapoetičnosti: Prilozi proučavanju pesničke samosvesti (2021), kao i četiri knjige pesama Topao kamen (2014), Upijanje (2017), Arijel anonim (2018) i Na sredini (2020)