Drajfus i Srebrenica

Kada se donose zakoni kojima se sprečava iznošenje argumenata za nešto i protiv nečega, jasno je da se radi o totalitarnom suzbijanju istine radi ustoličenja laži

To da je priča o genocidu u Srebrenici obična propagandna izmišljotina dobro znaju i oni koji nju u globalnim i lokalnim razmerama uporno guraju. Štaviše, oni najbolje razumeju do koje mere se radi o otrcanom pačvorku sastavljenom od niza gnusnih laži. Da je tako, upečatljivo se vidi po tome što, iako nehotično, svojim nervoznim i agresivnim postupcima demonstriraju nemogućnost da se srebrenička konstrukcija brani iznošenjem iole održivih tvrdnji.

SREBRENIČKA IZMIŠLJOTINA Srebrenička prevara je plasirana devedesetih godina prošlog veka od strane američkih stratega zaduženih za naš region kako bi bio stvoren izgovor za agresiju na Republiku Srpsku. Tada napumpan balon o srpskim zločinima u tom mestu zatim je korišćen kao važan element u pripremi za agresiju na Srbiju („da se ne ponovi Srebrenica“). I samim tim dodatno pumpan skoro do pucanja. Kada je na taj način uspešno upotrebljena srebrenička prevara, namah je delovalo da će biti zaboravljena. No to nije bilo realno. Radilo se samo o kratkotrajnom zamoru od Srebrenice onih koji su izmislili tamošnji genocid.
Jedan od kamena temeljaca agresivne NATO politike na Balkanu ne može da bude olako odbačen. Naprotiv! U cilju očuvanja njenih paklenih tekovina, nužno je da stalno bude obnavljan. Uz to je i procenjeno da je on važan segment zaokruživanja okupacije našeg regiona. U meri u kojoj ga Srbija i Srpska ne prihvataju, one nisu pokorene. I obrnuto. No problem je što je kamen o kome govorimo vrlo porozan i kruni se usled najmanjeg pritiska. Stoga se i radi na tome da on bude nedodirljiv. Drugim rečima, da postane svojevrsni sveti kamen iz evroatlantske imaginarne Ćabe, kome svi moraju da se klanjaju ne razmišljajući šta je u pitanju.

[restrict]

CEMENTIRANJE NEISTINE Zbog toga je i pokrenut novi talas donošenja rezolucija o izmišljenom genocidu u Srebrenici. I ranije svesni da puka laž, ma koliko medijski i propagandno bila gurana, ne može istinski da zaživi, zapadni stratezi su pre nešto više od deset godina odlučili da ona bude podržana i zvaničnim državnim odlukama. Tako je 2009. prvo Evropski parlament usvojio rezoluciju kojom se oficijelno definiše da se u Srebrenici navodno desio genocid a onda je isto zatraženo od država našeg regiona. One su to na eksplicitan (npr. Crna Gora 2009) ili implicitan način (Srbija 2010) i učinile. Međutim, i to nije pomoglo da srebrenička besmislica zaživi na način kako to žele njeni tvorci.
Državne strukture mogu da proklamuju nešto, ali to ne znači da će većina građana to slediti. Zato se sada (2021) krenulo dalje. I to u regionalnim razmerama, kao i prošli put, od male Crne Gore. Ona ima posebnu težinu jer je nesumnjivo zemlja srpskih korena ma koliko da danas svoj identitet zvanično gradi na antisrpstvu. Otuda, nema istu težinu kada nešto usmereno protiv Srba usvoji Slovenija, koja s nama nema nikakvu direktnu vezu, ili Crna Gora, koja je deo naše predstave o sebi. Tako je Crna Gora postala prva država koja je donela akt kojim se, za sada načelno, zabranjuje javno negiranje postojanja izmišljenog genocida u Srebrenici ili umanjivanje višestruko napumpanog broja tamošnjih žrtava.

FRANCUSKO ISKUSTVO Sledeća faza, to se već nazire, u Crnoj Gori biće usvajanje konkretne zakonske regulative koja će omogućiti sankcionisanje osporavanja srebreničke laži, odnosno kažnjavanje i samim time brutalno destimulisanje argumentovanog iznošenja činjenica o tome šta se zapravo desilo u Srebrenici i u vezi s njom. Kada se radi o drugim državama, odnosno entitetima tipa Kosova, namera je da se tamo takođe relativno brzo stigne do uspostavljanja takvog stanja stvari. Podgorica je pokrenula proces.
Tvorci srebreničke laži dobro shvataju da je ona isto ono, samo u mnogo većim razmerama, što je svojevremeno bila afera Drajfus. Francuski moćnici su krajem 19. veka odlučili – da sada šire ne ulazimo u pozadinu cele te priče – da nevin čovek (kapetan Alfred Drajfus) munjevito bude osuđen na doživotnu robiju zbog špijunaže u korist Nemačke, kako bi vrh armije bio pošteđen skandala zbog detektovanog curenja važnih informacija.
Namera je bila da se po cenu gaženja jednog života na celu stvar stavi tačka i tako ohladi interesovanje javnosti za to pitanje. Umesto toga izazvana je prava bura. Mnogi su skočili da brane Drajfusa. Ne samo što je vojska kritikovana zbog nesposobnosti da se odupre nemačkoj špijunaži već je njeno vođstvo napadnuto i zbog nameštanja sudskog procesa. Oko toga je otvoren pravi unutrašnji front koji je dubinski podelio francusko društvo. Na kraju je proces, posle dvanaest godina, 1906. obnovljen, te je Drajfus proglašen nevinim i rehabilitovan.

OPKOLJAVANJE SRBIJE Da ne bi bio takav epilog afere Srebrenica, oni koji su je kreirali preventivno deluju. Srpsku javnost nisu uspeli da prepariraju i nateraju da usvoji laž o genocidu u Srebrenici. Mnogi slobodoumni ljudi i u svetu a ne samo kod nas nju osporavaju. Pa da se u nekom trenutku ne bi pojavio neki novi Emil Zola (a taj francuski pisac je sa svojom popularnošću i autoritetom imao ogromnu ulogu u razobličavanju neistina o delu Alfreda Drajfusa), ne samo što se iz propagandnih bombardera istovaraju tone laži o navodnom opštinskom genocidu već se radi i na donošenju zakona kojima bi svima koji ne prihvataju srebreničku konstrukciju brutalno bila začepljena usta.
Da su francuske vladajuće strukture postupile tako pre više od sto godina, možda bi do danas ostala na snazi presuda nabeđenom francuskom oficiru. Ipak, u Francuskoj koja je i tada držala do demokratskih vrednosti (što naravno ne isključuje i razne prljave igre jer idealne demokratije nema), nikome nije palo na pamet da tako postupi. Evidentno je od kraja 19. do početka 21. veka demokratija devalvirala. Jer ono što onda nije bilo moguće danas postaje. U neototalitarnom duhu nameću se zakoni kojima se kažnjava borba za istinu. A domete toga ne treba da potcenimo.
Zamislite okolnosti za nekoliko godina, kada sve ili gotovo sve države i entiteti oko Srbije usvoje rešenja kojima se sankcioniše osporavanje srebreničke konstrukcije. Jasno vam je u kakvoj ćemo se situaciji naći. Svaki naš građanin koji javno govori o toj temi na način koji nije u skladu sa onim što je utvrdio lažni Haški tribunal, čim pređe međe Srbije mogao bi da bude procesuiran. Šta ćemo onda?

PROAKTIVAN ODGOVOR Da se to ne bi desilo, Srbija mora sada mnogo aktivnije da deluje na međunarodnom planu. Naše zvanične strukture, u to nema sumnje, ne prihvataju srebreničku konstrukciju i medijski i na druge načine joj se unutar naše zemlje opiru. To je za pohvalu. Međutim, potrebno je mnogo energičnije da se deluje i u regionalnim, pa i širim međunarodnim razmerama. Svakako će to vodeći zapadni krugovi ozbiljno zameriti našem državnom vrhu, ali tu se ništa ne može. Oficijelni Beograd ne sme da se zbog toga uzdrži od globalne akcije u prilog istine o Srebrenici.
Kao što je svojevremeno Srbija organizovala u Njujorku izložbu o Jasenovcu, slično treba da radi, gde god može, u vezi s onim što se stvarno desilo u Srebrenici. Možemo da dajemo oglase u vodećim svetskim medijima (neki će ih odbiti, ali ne baš svi) u kojima bi bila prezentovana istina o onome što se desilo. Imamo potencijal da snimamo zanimljive dokumentarne filmove. Uputno je i da se projektno podrži delovanje nevladinog sektora kod nas i u svetu usmereno ka razbijanju laži o Srebrenici van naših granica. I to je samo početak nabrajanja onoga što može i mora da se uradi.
Preko noći, i uz sve to, nije moguće postići bogzna šta, niti je realno da se borimo za istinu o Srebrenici a da time ne izazovemo odapinjanje lavine strela ka nama, ali sve to nije razlog da se ne krene u ofanzivu. Jer ako budemo pasivni, doživećemo da se oko nas stvori srebrenički koridor i onda je samo pitanje vremena kada će istina biti ugušena i u Srbiji. Tome možemo da se odupiremo, to ponavljam, samo proaktivnim delovanjem na globalnom planu. I tu ne sme da se postavlja pitanje da li je to, bukvalno ili preneseno, npr. politički, skupo. Jeste. Ali najskuplje će biti ako budemo pasivni ili se ograničimo samo na delovanje unutar sopstvene kuće. Time jedino kupujemo vreme bez mnogo izgleda da se postigne za nas koristan trajni efekt.

[/restrict]