„Rio Tinto“ perspektive i zamke

Srbija na litijumu

Srbiji se smeši svetla budućnost. Pod uslovom da osetljiva eksploatacija izuzetno perspektivne rude, jadarita, zadovolji sve ekološke standarde i bude pod budnim okom države zbog njene strateške važnosti

Priča da Srbija leži na milionima tona rude koja sadrži metal litijum, čija era tek počinje, stigla je u svoju ambivalentnu fazu u kojoj dve strane, zagovornici i protivnici, s podjednakim žarom potežu argumente u prilog svog stava. Dok jedni skoro euforično ističu da su litijum-jonske baterije za električne automobile, kao obećavajuća alternativa automobilima koje još uvek pokreću fosilna goriva sa velikim efektom staklene bašte koji uz njih ide, budućnost, a zemlja koja poseduje rudu za njihovu proizvodnju Eldorado, protivnici smatraju da iskopavanje famoznog „kriptonita“, zbog načina eksploatacije, donosi više štete nego koristi.

JADARIT I KRIPTONIT Upravo pomenuti pojam dodatno ukazuje da se u Srbiji prepliću stvarnost i fantazija, jer je otkriće rude svojevrstan ekvivalent kriptonita – izmišljene stene sa Supermenove rodne planete. Mineral nazvan „jadarit“, po dolini Jadar, ima hemijsku strukturu kao jedinjenje koje se može koristiti da uništi moć superheroja. Sadrži litijum i bor koji se koristi u keramici, đubrivima, izolaciji…
Procene i pretpostavke idu tako daleko da kažu da se u slivu Jadra na obroncima Cera nalazi jedno od tri najveća nalazišta jadarita u svetu, uz ona u Čileu i Argentini. Ovi rudnici će tek procvetati u budućnosti, sledeći upravo automobilsku industriju koja će u ovom veku, umesto nafte, forsirati električne baterije u kojima je litijum glavni element.

DOBAR RITAM Od novog minerala velika su očekivanja, kako za britansko-australijsku kompaniju „Rio Tinto“, koja već duže od decenije vrši istraživanja, tako i za razvoj lozničkog kraja. Na sajtu ove firme može se pročitati da „projekat Jadar“, koji podrazumeva eksploataciju novog minerala jadarita, ide dobrim ritmom.
S druge strane, odnedavno je više lokalnih ekoloških organizacija pokrenulo proteste, zabrinuti zbog mogućeg uticaja tog projekta na eko-sistem u Zapadnoj Srbiji, upozoravajući na potencijalnu štetu po životnu sredinu.
Pitanje eksploatacije jadarita vešto koristi i politička opozicija da, u nedostatku neke jasnije politike, bar u ovom pitanju nađe zajednički jezik, i da vlast optuži kako zajedno s kompanijom „Rio Tinto“, radi ekonomske koristi, želi da uništi reke i šume, kako su naveli na protestu ispred zgrade Predsedništva u kojoj je predsednik Srbije Aleksandar Vučić razgovarao s predstavnicima ove multinacionalne kompanije. Jer, navodno, gde god je ova kompanija radila, za sobom je ostavila „jad i pustoš“.
S druge strane, predsednik Vučić je izjavio da svi projekti moraju da zadovolje najviše ekološke i tehnološke standarde, naglašavajući da će država strogo voditi računa o primeni najstriktnijih ekoloških mera.

„Rio Tinto“ i ekologija Kompanija „Rio Tinto“ se na svetskom tržištu tokom svoje duge istorije suočila s više optužbi da uništava životnu sredinu ili krši ljudska prava. Jedan od najpoznatijih primera je slučaj na Papui Novoj Gvineji, kada je zbog pritisaka vlade da se nastavi rad u rudniku zlata i bakra stanovništvo počelo pobunu, koja je prerasla u građanski rat za nezavisnost ostrva Bugenvil, a koji se vodio od 1988. do 1997. godine. Maja 2020. godine svetske agencije prenele su i vest da je kompanija „Rio Tinto“ uništila dva aboridžinska svetilišta u Zapadnoj Australiji, u regionu Pilbara, tokom istraživanja gvozdene rude, u klisuri Jukan, od kojih je jedno predstavljalo retku istorijsku lokaciju nastanjenu 46 hiljada godina.

HEMIJA LITIJUMA Litijum je visokoreaktivan alkalni metal koji nudi odličnu toplotnu i električnu provodljivost. Ova svojstva čine ga posebno korisnim za proizvodnju stakla, maziva visoke temperature, hemikalija, lekova i litijum-jonskih baterija za električne automobile i elektroniku široke potrošnje. Međutim, zbog svoje visoke reaktivnosti, čisti elementarni litijum se ne nalazi u prirodi, već je prisutan kao sastojak soli ili drugih jedinjenja.
Većina komercijalnog litijuma je dostupna u obliku litijum-karbonata, koji je relativno stabilno jedinjenje koje se može lako pretvoriti u druge soli ili hemikalije. Litijumske soli se nalaze u podzemnim ležištima slane, mineralne rude i gline, kao i u slanim vodama i geotermalnim vodama. Po definiciji, ekstrakcija litijuma je skup hemijskih procesa u kojima je litijum izolovan iz uzorka i pretvoren u oblik za dobijanje litijuma, generalno stabilnog, ali lako konvertibilnog jedinjenja, poput litijumovog karbonata. Većina postupaka ekstrakcije litijuma podrazumeva neki oblik rudarstva da bi se došlo do podzemnih ležišta minerala ili slanih voda bogatih litijumom.
Ekstrakcija litijuma je prljava tehnologija koja generiše zagađenje i uništavanje životne sredine, ostavljajući teške posledice po prirodu, što ekologe zabrinjava da se Srbija ne pretvori u industrijsku deponiju Evrope.
Ruda nađena u našim krajevima specifičnog je sastava, a tehnologija izdvajanja litijuma iz jadarita još uvek nije poznata i ispituje se u Tehnološko-razvojnom centru „Bundora“ – Melburn u Australiji. Kako se navodi na zvaničnoj prezentaciji „Rio Tinta“, standardna tehnološka šema prerade pokazala je da može da proizvede visokokvalitetne proizvode uz predviđeni stepen iskorišćenja korisnih komponenti, dok su u okviru druge kampanje uvedena dva inovativna procesa koja su dala rezultate iznad očekivanja. Ali nije poznato šta ovi tehnološki procesi podrazumevaju.

Baterije budućnosti Prodaja električnih automobila premašila je dva miliona vozila u 2016. godini, s projekcijom da naraste na između devet i 20 miliona do 2020. godine, i između 40 i 70 miliona do 2025. godine (IEA 2017). S tim u vezi beleži se porast potražnje za litijumskim baterijama od 790% u poslednjih deset godina. Litijum potrošen u proizvodnji baterija povećan je sa 5.160 tona u 2007. godini na 19.780 metričkih tona u 2017. godini (Jaskula 2018). Međutim, najveći sektor svetske potražnje za litijumskim baterijama je „potrošačka elektronika“ (69%) dok je druga „automobilska“ sa 28%. Projektovana godišnja stopa rasta predviđa rast udela na tržištu litijumskih baterija za automobile od 22% do 41% do 2020. godine (NREL 2015). Međutim, ono o čemu se malo govori i zna, a što brine borce za životnu sredinu, jeste stopa oporavka/reciklaže litijum-jonskih baterija koja je i dalje izražena u jednocifrenom procentu čak i u najbogatijim zemljama sveta. Japan je već razradio novu i bolju bateriju na bazi aluminijuma.

ŠTA JE POZNATO U medijima su se pojavile i polemike o pitanju tehnološkog procesa eksploatacije rude jadarita, korišćenju sumporne kiseline, tretiranja na visokim temperaturama rude pune arsena i drugih otrova…, što će sve kao otpad završiti u reci Jadar. Demanti i višestruka umanjenja pomenutih zagađivača stižu iz „Rio Sava eksplorejšn“, domaćeg ogranka svetske kompanije „Rio Tinto“.
Početkom maja ove godine u Srpskoj akademiji nauka (SANU) održan je skup i okrugli sto pod nazivom „Projekat Jadar – Šta je poznato“, posle koga su predstavnici britansko-australijske kompanije s jedne, i ekološki aktivisti s druge strane, kako je preneto u medijima, ostali suprotstavljenih mišljenja.
Posle ovog skupa tri akademika, biolog Vladimir Stevanović, hemičar Bogdan Šolaja i tehnolog Velimir Radmilović, pisali su potpredsednici Vlade Srbije Zorani Mihajlović kako bi apelovali da vlada „bolje sagleda“ sve aspekte aranžmana s „Rio Tintom“ pre odlučivanja o projektu.
„Analizom održanih predavanja i dostupnih dokumenata, nalazimo da Projekat ’Jadar’ nije dovoljno osvetljen niti je dovoljno transparentan. Smatramo da će, osim velikih problema zaštite životne sredine, projekat imati važne socijalne, ekonomske i demografske implikacije koje su, čini se, stavljene u drugi plan, mada to tako ne bi trebalo da bude“, navodi se u pismu akademika. Zato su, kako navode u pismu, odlučili da svoje mišljenje iznesu ministarki i Vladi, kako bi im pomogli u donošenju odluke. Dokument koji je poslat uz pismo sadrži 10 strana mišljenja organizatora pomenutog skupa.
Ovi članovi SANU uputili su pismo i predsednici Vlade Srbije Ani Brnabić u kome su sugerisali, na osnovu detaljnih stručnih obrazloženja, preispitivanje ekonomske i ekološke opravdanosti projekta „Rio Tinto“ (kompanija je najavila da će u ovaj projekat samo u 2021. godini uložiti pola milijarde evra).

MEMORANDUM U RAZUMEVANJU Da bi umirila i njih i javnost, ministarka rudarstva i energetike Srbije Zorana Mihajlović izjavila je da ne postoji ugovor s „Rio Tintom“, niti s bilo kojom drugom kompanijom o eksploataciji jadarita u Srbiji, ističući da je to „neistina koju šire deo opozicionih političara i razni aktivisti koji preko ove teme žele da uđu u politiku“.
Ona je precizirala da postoji samo Memorandum o razumevanju iz 2017. godine koji je potpisao prethodni ministar Aleksandar Antić, kao i odobrenja za geološka istraživanja koja su izdavala različita ministarstva. „Koliko god puta oni ponavljali laži, mi ćemo odgovoriti istinom. Nećemo dozvoliti nikome da manipuliše građanima jer je ovo suviše važno pitanje za budućnost Srbije“, naglasila je Mihajlovićka u intervjuu za „Politiku“ i ponovila da je jadarit jedinstven mineral u svetu i da je Srbija u jedinstvenoj poziciji da odlučuje na koji način će iskoristiti činjenicu da raspolaže jednim od najtraženijih resursa u 21. veku.
„Sve što bude radilo, svaki novi rudnik moći će da radi samo uz najviše standarde zaštite životne sredine. Odluka o tome može da bude doneta tek kad budu završene sve studije i kad čujemo kakav je stav građana“, rekla je ministarka Mihajlović i poručila da neće biti rudnika ako priroda ne bude sačuvana ili ako građani, nakon što budu upoznati sa svim činjenicama, kažu da su protiv.
Iako još uvek nije tačno poznato na koji način će se dobijati litijum iz jadarita pronađenog u dolini reke Jadar, na zvaničnoj veb-prezentaciji kompanije „Rio Tinto“ navodi se da vrhunski tehnolozi u Australiji rade na tehnološkom procesu koji treba da bude ekonomski isplativ i ekološki odgovoran.

NORVEŠKI PRINCIP Zbog nedostatka sredstava, naša zemlja nije u mogućnosti da istraživanja vrši sama i taj posao se prepušta strancima. Koncesije za istraživanje nalazišta sirovina koje Srbija odobrava traju maksimalno 30 godina, posle čega država, ako nešto u nalazištu ostane, može i sama da ga eksploatiše.
Kao podsećanje i uzoran primer može da posluži Norveška, zemlja koja je pre 60 godina bila veoma siromašna, ali je zahvaljujući pronalasku nafte postala jedna od najrazvijenijih država sveta. Za razliku od arapskih zemalja bogatih naftom, Norvežani su sve držali u svojim rukama, prodaju pre svega.
E, tu na scenu stupaju domaći skeptici koji o pitanju ovog epohalnog otkrića smatraju da sve ovo ima smisla samo ukoliko naša država i isključivo mi budemo vlasnici tog bogatstva. Budući da perspektiva i količine nalazišta jadarita imaju za Srbiju i strateški značaj, eksploatacija rude i, eventualna njena finalizacija ne bi smeli da budu potpuno prepušteni strancima, koji bi, u tom slučaju, odneli sav profit a nama ostavili mrvice i jalovinske pustoši, poput onih kod Bora. Norveški primer o tome rečito govori – i u smislu profita, i u smislu ekologije.