REKE – NOVE PLAVE GROBNICE SRPSKE VOJSKE

O Mitskim razmerama jedne tragedije: Knjiga BOJANA DIMITRIJEVIĆA I NEMANJE DEVIĆA (3.deo)

Po svršetku Drugog svetskog rata mnoge porodice u Šumadiji, Pomoravlju, Rasini, Toplici, Timočkoj Krajini, Kolubari i Podrinju uzalud su čekale glas o svojim vojnicima koji su se u jesen 1944. godine zaputili u Bosnu za Dražom Mihailovićem

Ravnogorci izginuli u bitkama nisu sahranjivani, a ranjenici su ubijani tamo gde su pali komunistima u ruke. Toga 13. maja predao se veći broj ravnogoraca, mnogi od njih držali su u rukama letke koje su partizani koji dan ranije bacali iz aviona na kojima je pisalo da se garantuje život onima koji se budu predali. Ova obećanja nisu poštovana, iz najviše komande stigla su naređenja da se streljaju svi odreda koji su živi dospeli partizanima u ruke. Traženi su obližnji ponori, propunte i pogodne vrtače nad koje su dovođeni vezani zarobljenici, gde su ubijani a njihova tela bacana u takve grobnice. Kako su svedočili seljaci iz obližnjih sela, na obodima ovih ponora, provalija i jama, neposredno posle zločina, ostala je zemlja natopljena krvlju i mnoštvo šajkača. Nekoliko meseci iza ovog zločina, kada su padale kiše, iz izvora kraj ovih jama izvirala je krvava voda i oticala krvavim potocima. Mnogi ravnogorci okončali su svoje živote u rekama Jezernica, Sutjeska, Drina, koje su postale nove „plave grobnice“ srpske vojske.
Izuzetno važna istraživanja istoričara Bojana Dimitrijevića i Nemanje Devića obavljena su na terenu, posebno na prostoru Zelengore. Oni su obilazili mesta na kojima su bile zajedničke grobnice, gde su, pored ostalog, prikupljali svedočenja seljaka iz okolnih sela koji su sačuvali sećanje na događaje koji su se ovde dešavali sredinom maja 1945. godine. Locirano je i opisano najveće gubilište jama Ponor u selu Budanj kod Miljevine u koju su bačena tela nekoliko hiljada ravnogoraca. Prema svedočenju očevica učitelja Gavrila Simovića, tada sedamnaestogodišnjaka iz jednog susednog sela, u veliku prirodnu jamu, duboku više desetina metara, iz čije utrobe na drugoj strani izvire rečica, bacani su ravnogorci koji su ovamo sprovođeni u kolonama, vezani jedni za druge. Zajedno s mrtvima koji su ubijani vatrenim oružjem, u Ponoru su završavali i živi. Pre nego što će ih gurnuti u bezdan, partizani su vezane ravnogorce „primoravali da igraju kolo uz harmoniku. Nekoliko dana čuli su se krici i jauci iz dubine Ponora, (…) a voda ponornica je tekla krvava do čiste i bijele Bistrice“.
Po nalogu vlasti, dvadesetak godina posle ovog zločina, grotlo Ponora je zasuto zemljom koja je kamionima dovožena iz obližnjeg rudnika uglja. Kada je otvor ponora potpuno zasut, zemlja je i dalje dovožena, tako da je na tom mestu formiran veštački breg.

NAREDBU O STRELJANJU IZDAO TITO Naredbe partizanskim jedinicama da se u vreme Bosanske golgote na licu mesta ubijaju ranjeni i zarobljeni ravnogorci, čak i civili i deca, došla je iz samog komunističkog vrha. Ta ubistva, bez saslušavanja i suđenja, posebno su bila masovna na Zelengori u danima kada je bio završen Drugi svetski rat, kada je partizanska vojska preimenovana u Jugoslovensku armiju koja je bila dužna da poštuje ratno pravo što je propisivalo način postupanja prema ranjenicima i zarobljenicima. Komunisti se toga nisu pridržavali. Ubistva nad jamama i ponorima na Zelengori, po načinu kojim su izvođena, podsećala su na ubistva nad jamama na Velebitu, ili ubistava nad hercegovačkim jamama, ili jamama na Duvanjskom i Livanjskom polju. Retke su bile pisane naredbe partizanskih komandanata do kojih su došli Bojan Dimitrijević i Nemanja Dević gde se direktno zahtevalo da se ranjeni i zarobljeni ravnogorci bez milosti ubijaju. Sačuvale su se naredbe koje je potpisivao Čedomir Čedo Drulović, posleratni general i narodni heroj, komandant 37. divizije u čijem je sastavu bila i 3. sandžačka brigada, jedinica koja se najviše istakla u borbama s ravnogorcima na Zelengori. Tako „štab 37. divizije 30. maja 1945. godine šalje starešinama 3. sandžačke [brigade] jasne instrukcije: ’Sve oficire koje imate kod sebe, naravno četničke, likvidirajte. Dostavite spiskove streljanih četnika i oficira’. Naredba se dopunjava 2. juna i proširuje i na zarobljene vojnike. ’Sve zarobljenike ukoliko ih imate i ukoliko ih bude – likvidirajte. Prikupite od njih podatke koji bi koristili daljem uništavanju njihovih grupa.’“ U svojim memoarima, kako podsećaju Bojan Dimitrijević i Nemanja Dević, Milovan Đilas je ukazao na to ko je mogao izdati takvu naredbu: „Član najužeg jugoslovenskog komunističkog rukovodstva, ali i kasniji najpoznatiji jugoslovenski disident, Milovan Đilas, zapitao se u svojim memoarima: ’Ko se potpisao, ko je izdao naredbu za uništavanje.’ I odgovorio: ’Ja to ne znam. Držim da pismena naredba nije ni postojala. Prema strukturi i hijerarhiji – tako nešto nije mogao izvršiti niko bez odobrenja vrha. Već pre toga se sazdavala ideja izdaje i obračuna.’ Ovo svedočanstvo je značajno jer usmerava na zaključak da do masovne likvidacije nije došlo stihijski već kao i u Sloveniji, direktnom instrukcijom vojnopolitičkog vrha. Đilas nastavlja: ’Jednom sam ja u nevezanom razgovoru – dakako posle sukoba sa sovjetskim vođstvom 1948 – spomenuo da smo tada preterali, jer je tu bilo i onih koji su bežali jedino iz ideoloških razloga. Tito je odgovorio, odmah, kao na nešto o čemu je stvorio konačni, ali ne i utešni zaključak: Svršiš jednom zauvek! Jer kakvi su bili naši sudovi… – Tako je nekako i bilo – ’jednom zauvek’, mada je Ozna i dalje vršila pogubljenja, po svojim kriterijumima često lokalnim i neujednačenim.’ Ipak, ma koliko ga pravdali, i oni su bili svesni razmera zločina. ’Niko nije rado govorio o svemu tome, čak ni oni koji su se razmetali revolucionarnošću – svak kao da se starao da se to ne preobrazi u strašan san. […] Ubijati bez ispita, kolektivno – ne, to nema smisla, to je suprotno našem učenju, našoj veri u ljude. Ali u ovom slučaju – ne, dosta je bilo! Svak je imao vremena da vidi, da shvati i napusti. ’“

U Sočanima, kraj reke Jezernice, koja se uliva u Neretvu u njenom gornjem toku, bačena su tela oko 400 ravnogoraca. Tokom leta njihovi leševi su plutali i raspadali se u vodi, pa su seljaci okolnih sela prestali da napajaju stoku na Jezernici. Nizvodno, prema Ulogu, na lokalitetu Zelenac bilo je još jedno stratište. Podno planine Lelije u pravcu Kalinovika u selima Romani i Graisavljevići ima nekoliko neobeleženih grobnica u kojima su kosti streljanih ravnogoraca. U Požegovom dolu u Romanima ostale su kosti streljanih vojnika iz Đačke grupe pukovnika Paloševića. U selu Vrtla je takođe masovna grobnica u kojoj je sahranjeno više od sto streljanih vojnika Jugoslovenske vojske u otadžbini. Među streljanima, tako je zapamćeno, bila su i izvesna braća Radulovići. Jedan ranjenik koga su vodili na streljanje je zavapio: „Dajte mi vode, valjda ste i vi Srbi.“ Komandir partizanske jedinice koja je streljala zarobljenike metkom je ućutkao ranjenika. Zajednička grobnica postoji i u Dobrom Polju, mestu gde se ukrštaju putevi za Kalinovik, Sarajevo i Foču. Na lokalitetu Podgajnica kod sela Mosorovići streljano je sredinom maja 1945. godine oko 170 zarobljenika koji su sahranjeni u tri grobnice. U selu Jelašnici na Ljubinom grobu na Zelengori postoji više obeleženih i neobeleženih grobnica. Na jednom drvenom krstu piše da je to grob popa Rakića (1912–1945).

U selu Vrbnica na fočanskom delu Zelengore, gde su se 12. i 13. maja vodile žestoke borbe, gde je i grob komandanta Srbije đenerala Trifunovića, stradale su stotine ravnogoraca, ležao je leš do leša. Slično je bilo i u susednim selima Ljubina i Zakmur. Na tom prostoru su, takođe, zarobljenici ubijani čim su zarobljeni. Krajem jula 1945. ovuda je prošao Aleksandar Milošević, i na jednom mestu naišao je na leševe veće grupe vojnika Smederevskog korpusa, koji su ostali bez municije, ali se nisu predali, „bili su to sasušeni kosturi u odelima“. Teške borbe između partizana i ravnogoraca vođene su i na Tjentištu 12. i 13. maja, i na ušću Sutjeske u Drinu. Mnogi ravnogorci streljani su na obalama Drine, posebno na mostu u Brodu, tela su im bacana u Drinu. U selo Lokve doterano je 45 zarobljenika. Podelili su ih na više grupa i streljali na različitim mestima. Na jednoj gomili leševa bila su i dva dečaka, petnaestogodišnjaka, koji su ležali zagrljeni. Na Ilijaku kod Prače na Spasovdan 1945. ubijeno je jedanaest omladinaca. U selu Risjak kod Foče ima više grobnica u kojima su streljani ravnogorci koji su bili zarobljeni ili su se predali s lecima u rukama koje su im izbacivani iz partizanskih aviona. Na lokalitetu Bjelilo usred sela ubijeno je oko 40 zarobljenika, u seoskoj šumi Lisnik je grob jednog sveštenika, a u ataru ovog sela je i jedna grobnica na lokalitetu Grdigora.

ŽRTVOVANJE I MUČENIŠTVO SVEŠTENIKA Krajem maja ili početkom juna 1945. godine iz Sarajeva je u Foču stiglo naređenje više komunističke komande da se ravnogorci koji su se predali ili su zarobljeni na Zelengori ne ubijaju nego da se sprovedu u Foču u posebne sabirne logore, gde ih je isleđivala lokalna Ozna i gde je odlučivano hoće li pojedinci biti streljani ili sprovedeni u Sarajevo. Neki od njih ubijani su prilikom prebacivanja u Sarajevo na planini Treskavici ili u okolini Trnova. Ravnogorci su dovođeni u Sarajevo u austrougarsku kasarnu „Filipovićev lager“, gde su ponovo isleđivani. U ovaj logor dospeo je i maloletni Mihailo Miša Kalabić, petnaestogodišnji sin Nikole Kalabića, za koga se pouzdano zna da je streljan u Blažuju zajedno s protosinđelom Jovanom Rapajićem i jeromonahom Mihailom Đusićem. Kako pišu Dimitrijević i Dević, „streljanje maloletnog Kalabića bio je sam po sebi zločin, pogotovo ako se uzme u obzir da mu je jedino stavljano na dušu to čiji je sin. Ubistvo Rapajića i Đusića značilo je pak nestanak dve vrlo važne figure u mlađem naraštaju Srpske pravoslavne crkve; radilo se o ličnostima koje su uz dr Jakova Arsovića (ubijenog u okolini Požarevca 1946) bile viđene kao nastavljači duhovne i bogomoljačke misije vladike Nikolaja Velimirovića. Dok je Đusić, žički monah, bio pripremio doktorat u Rumuniji koji zbog rata 1941. nije odbranjen, dotle je Rapajić teolog i urednik bogomoljačkog ’Misionara’, po svojim talentima, (pre kao propovednik) bio viđen ao duhovni naslednik vladike Nikolaja. Završili su nedostojno, iscrpljeni, pred partizanskim plotunom i u neobeleženoj grobnici. Ipak, njihova smrt (i posle pola veka proglašavanja za sveštenomučenike) simbolizovala je i stradanje srpskog sveštenstva na putu Bosanske golgote. Samo iz Šumadije, ovde su, pre svega tokom i nakon sloma na Zelengori proleća 1945, nastradali i ubijeni ovi duhovnici: Dragić Avramović, paroh stojnički, Miljko Ranković, paroh vlakčanski (nastradao sa sinom), Mihailo Radić, paroh krčmarski, Nikola Pejović, paroh đurđevski, Vladeta Pavićević, paroh kijevski, Svetolik Švabić, paroh aranđelovački (nastradao sa sinom), Budimir Sokolović (nastanjen u ovoj eparhiji kao izbeglica), Boško Živadinović, teolog iz Baljkovca, Života Dimitrijević, bogoslov iz Borča i drugi. Podaci govore da je samo iz Mitropolije crnogorsko-primorske na putu od Vezirovog do Zidanog mosta usmrćeno preko sedamdeset duhovnih lica, među kojima je bio i njihov mitropolit, Joanikije Lipovac, koji je, pošto je zarobljen u Sloveniji, vraćen u Aranđelovac i tu umoren u junu 1945. godine. Istu sudbinu, u većoj ili manjoj meri, podelilo je i sveštenstvo iz drugih eparhija koje je krenulo na put Bosanske golgote. Njihovo prisustvo i stradanje dalo je koloni JVuO drugačiji karakter – žrtvovanja i mučeništva“.

U fočanskom planinskom selu Trebičini na jednom mestu streljano je 17 ravnogoraca koji su se predali s partizanskim lecima u rukama. Među njima je bio i sveštenik. U ponoru jame Propas na okrajku ovoga sela, na dubini od oko četrdesetak metara, speleolozi su pre desetak godina pronašli desetak kostura među kojima je, moglo se zaključiti po veličini kostura, bilo i maloletnika.
Tokom celoga leta 1945. godine na širokom prostoru Zelengore, na kome su ravnogorci vodili svoju poslednju bitku, osećao se jak zadah ljudskih leševa rasutih svuda po planini. Isti zadah izbijao je iz ponora u koje su bačeni leševi ravnogoraca, ali i iz grobnica zasutih tankim slojem zemlje. A u godinama koje su usledile ostale su samo kosti, urasle u zemlju i zasute lišćem. Te kosti nisu se razaznavale od kostiju njihovih ideoloških protivnika, partizana, koje su Nemci dve godine ranije pobili na ovim istim prostorima. Kosti vojnika, poginulih u bitkama koje su vođene na istim prostorima, pomešale su se, nije se moglo razaznati koje su partizanske, a koje ravnogorske. Kada je 1953. godine podizana partizanska spomen-kosturnica na Tjentištu, sakupljane su kosti po Zelengori. Kako je kasnije posvedočio Milovan Đilas, sakupljači kostiju nisu mogli utvrditi kojoj vojsci su pripadali poginuli vojnici, pa su se među više od tri hiljade vojnika palih na Zelengori, sahranjenih u kosturnici na Tjentištu, našli i ratnici Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Po svršetku Drugog svetskog rata mnoge porodice u Šumadiji, Pomoravlju, Rasini, Toplici, Timočkoj Krajini, Kolubari i Podrinju uzalud su čekali glas o svojim vojnicima koji su se u jesen 1944. godine zaputili u Bosnu za Dražom Mihailovićem. Kako pišu Bojan Dimitrijević i Nemanja Dević, „do njih su vrlo često stizale protivrečne i iskonstruisane verzije potekle od Ozne (ponekad čak i pisma iz inostranstva), gde se tvrdilo da su njihovi bližnji živi, negde u emigraciji na Zapadu. Potomci ’narodnih neprijatelja’ mogli su da čuju da su njihovi očevi i stričevi viđeni negde u Trstu, Engleskoj, Americi, Australiji – sa novim poslovima i novim porodicama. Na taj način komunističke vlasti ostvarile su dvostruku korist: pred ’četničkom decom’ odricali su svoju odgovornost za smrt njihovih roditelja, njima su ih predstavljali kao nemarne emigrante koji su ih se odrekli“.

Kraj