Zečevizija – Porodica plus: večiti ultimatum

Ne trebaju narodu ova objašnjenja, on dobro zna kad ga masno politički lažu u ime metafora i sloboda, kao što je to slučaj u petodelnoj TV seriji pod naslovom Porodica (Fajerflaj – Telekom), emitovanoj nedavno na Javnom servisu Srbije

Nikada kao danas nije se umetnička sloboda više prizivala u medijima koji toliko lažu ili zaobilaze istorijske činjenice da je postalo nemoguće uopšte raspravljati o stvarnosti i o fikciji dok traje ova obesna šarada. Umetničkom slobodom brane se bezočni, dakako vanumetnički falsifikati, dok neki reditelji, koji deluju sasvim ozbiljno, i dalje naklapaju o razlici između dokumentarnog i igranog filma! Ne trebaju narodu ova objašnjenja, on dobro zna kad ga masno politički lažu u ime metafora i sloboda, kao što je to slučaj u petodelnoj TV seriji pod naslovom Porodica (Fajerflaj – Telekom), emitovanoj nedavno na Javnom servisu Srbije. Autor ove serije Bojan Vuletić prikazuje „poslednje zajedničke trenutke porodice Slobodana Miloševića na slobodi (što) predstavlja metaforu i tragediju ne samo njih samih već i cele zemlje i naroda“ (kako nekako, u zvaničnom biltenu RTS-a, autor objašnjava smisao svog preduzeća). Kako sve to uzvišeno zvuči… Taman što su neki gledaoci u ovakve ripide poverovali, sam RTS, još u toku emitovanja serije, u svom programu iznenada iznosi činjenice, kojim se ozbiljno dovode u pitanje sve ove metafore i slične slobode. U emisiji Četvrtkom u devet Gorislava Papića od 1. aprila na RTS-u, odmah posle četvrte epizode serije Porodica, pojavio se Čeda Jovanović, koji je voljom Vuletića i njegovih producenata postao zvezda ove fikcije i nešto poput – heroja nacije! To je ono plus u naslovu ovog teksta, pravi spoj realnog i imaginarnog, onaj bitni dodatak bez koga ovde ne bi bilo ni metafore ni umetnosti; lice i naličje jednog te istog spina.
Evo, dakle, u čemu je stvar.

[restrict]

ENTROPIJA MEKE MOĆI Prvo, valja reći da Porodica predstavlja nesvakidašnji iskorak: prvi politički triler u nas i to je jedan od razloga što je ova serija izazvala nezapamćeno interesovanje. Poseban razlog je i odsustvo stvarne vremenske distance: odvođenje Slobodana Miloševića s Dedinja u Centralni zatvor pre dvadeset godina bio je šok za celu naciju, koji još odjekuje u svesti građana Srbije, kao i samih učesnika ovog događaja. Stoga se i moglo očekivati da će izazvati različita, pa i dijametralno suprotna mišljenja, a to se, širom zemlje, upravo i događa. Vuletić je bio svestan ovog rizika i prihvatio ga je, pa stoga zaslužuje izvesno priznanje, bez obzira na umetničke i profesionalne domete serije.
Dramska radnja Porodice je, gotovo aristotelski, omeđena na dva dana i dve noći i osniva se na izvesnom jedinstvu mesta (vila „Mir“, čije ime, posle svega, dobija sardoničan prizvuk). Ova veza s Aristotelovom „Poetikom“ nije slučajna: u pitanju i jeste jedna tragedija u antičkom smislu, čije obrise naziremo u poslednjim danima slobode Slobodana Miloševića, 2001, dve godine posle agresije NATO-a na Srbiju i u toku nastavka ovog rata drugim sredstvima. Srž tragedije su igra i protivigra kao osnovni činioci tragičke radnje. Igru predvodi premijer Zoran Đinđić sa svojom petooktobarskom hobotnicom, u kojoj deluje najmanje jedan strani agent, docnije uhapšen i pravno sankcionisan pod ovom inkriminacijom. Đinđićev cilj je da Miloševića pritvori do isteka predviđenog roka i da ga odmah potom isporuči Hagu, što on i ne krije, bez obzira na ovaj ili onaj juridički alibi. S tim nije saglasan njegov takmac unutar vladajuće koalicije Vojislav Koštunica, legalist, nesumnjivi baštinik narodne volje i predsednik nove države. Tu su, naravno, i mediji glavnog toka, kao produženi pipci opisane hobotnice. I narod, okupljen ispred Užičke 11, koji poput antičkog hora (ili Njegoševog „kola“) motiviše radnju, protivi se izručenju i podiže napetost.
Unutar zidova je Milošević sa suprugom Mirjanom i ćerkom Marijom, okružen najbližim saradnicima iz SPS-a i još aktuelne vlasti, zabrinutim zbog mogućeg krvoprolića. I tu se razvija jedan naročit kontekst, koji otkriva vrlo specifične odnose među članovima ove porodice, odakle i potiče semantika naslova serije. Sve ovo spliće se u zmijsko klupko: akcija i protivakcija su u frikciji „političkog trilera“, žanra koji želi da zastupa Vuletić. Kao najbliži primer ovog žanra iz svetske prakse mogao bi se uzeti prošlogodišnji film Koste Gavrasa Ponašajte se kao odrasli, takođe primer dramaturgije dvaju suprotnih vektora: na jednoj strani je zločinac, berlinsko-briselska plutokratija, na drugoj žrtva, grčki narod, koji se očajnički brani. Dramaturgija ovog trilera sastoji se od čudovišne koreografije zločina, na čijem čelu se nalazi zlikovac, inkvizitorski sud evrozone, što Gavras na kraju pretvara u pravi pir smrti, fantazmagoričnog duha i obličja. I ovde je na delu sukob „malih s velikim“, arogantnog severa s ubogim jugom, koji ugrožava suverenitet i najavljuje dužničku i svaku drugu okupaciju. Oba filma istražuju entropiju „meke moći“ Zapada, plus izdaju kao biblijski arhetip (Kain i Avelj), ali se razvojem radnje takođe otkriva i fundamentalna razlika između ova dva kinematografska dela.
Kao i svaka ambiciozna serija, Porodica počiva na fotogeniji glavnog junaka, a to je ovde Milošević, ličnost koja je obeležila epohu svojom nespornom harizmom. Sličnu moć trudila se da ostvari njegova supruga Mira s mnogo manje dara. Iako nikako ne spadam u ljubitelje njihovih stavova i postupaka, moram da priznam da su Boris Isaković i Mirjana Karanović uspeli u odbrani svojih likova. Preobražajima, glumačkim sredstvima, dobrom maskom i promišljenim pristupom zorno su ispoljavali osnovnu osobinu glumca, večitog „drugog“, koju je Didro nazvao paradoksom. I to ostaje glavni domet serije. Sve ostalo je ispod toga. Naročito demonoliki Đinđić Uliksa Fehmijua ili nesnosno stereotipizirani Koštunica Svetozara Cvetkovića, pa dalje, sasvim promašeni i predimenzionirani Milan Marić kao Čeda Jovanović, koji na kraju još postaje neki vajni – nacionalni junak. Ni traga ičemu „fenomenalnom“ i „maestralnom“ kako trubi besomučni marketing ovog preduzeća, s tek ponekom minijaturom, poput ubedljivog glumačkog medaljona Svetlane Bojković. Osim (sasvim nearistotelske) necelovitosti i nedostojnog i demagoškog montažnog finala serije, sve ovde počiva ne toliko na laži i izmišljotinama koliko na prećutkivanju i izostavljanju istine, čime se strpljivo gradi jedna iskrivljena predstava. Na stranu egzaltacije kao što su vitlanje pištoljem, pretnje samoubistvom, otkrivanje Titovih podzemnih hodnika i histerični ispadi, koji se nikada nisu dogodili. Šta je ishod ove negativne slike Miloševića i njegovog okruženja, koju su po svaku cenu želeli da stvore „Fajerflaj“ i njegovi sponzori? Gde su ovde „metafora i tragedija celog naroda“ koju je obećavao Vuletić?
Na jednoj strani je sam Milošević, koji želi da do kraja ostane uspravan u odbrani onoga što smatra svojom etičkom vertikalom („Živeo sam uspravno. Tako ću i otići“!). Na drugoj bulumenta prestrašenih, ucenjenih i konfuznih miševa s nekoliko časnih izuzetaka, što sve želi i upinje se da izgleda kao verna slika epohe. Pokušaj političke ujdurme vraća se tako kao bumerang. Neka gledaoci sami sude ko je ovde zaista pobednik: stvarni nacionalni heroj (kao Varufakis u Gavrasa) ili protuve koje uvlače Miloševića u mrežu izdaje i prevare. Pri svemu tome, do kraja nema odgovora na glavno pitanje serije: šta je bio stvarni razlog, zašto je postojao rok i ko je bio pravi nalogodavac Miloševićevog hapšenja?

SKANDALOZNO PREĆUTKIVANJE A odgovor se odavno zna. Zato je važan plus Čede Jovanovića u političkoj emisiji RTS-a posle četvrte epizode, po svom sadržaju (iako „prvoaprilski“) nasmrt ozbiljan. Čeda sada javno, urbi et orbi, saopštava da je u Vašingtonu Zoran Đinđić dobio od Kolina Pauela, državnog sekretara SAD, ultimatum da uhapsi Slobodana Miloševića do ponoći 31. marta 2001. godine i potom ga preda Hagu. Ili… O tome ili Čeda ne govori, niti ga Papić išta pita. (Sada se sve vrti oko iznosa od 50 miliona dolara, što se može čuti i s govornice naše Skupštine.) Đinđić je znao da Pauelov ultimatum potiče direktno iz Ovalnog kabineta i da o njemu nema diskusije. Bio je to nastavak agresije drugim sredstvima. Kako je sve slične ultimatume Đinđić ispunjavao bez pogovora, vidimo premijera nešto kasnije u Luganu, kako s Karlom del Ponte, u lokalnoj policijskoj stanici (!), dogovara detalje ove isporuke u predviđenom roku. O svemu tome nema ni reči u seriji Porodica. Pravi razlog događaja na Dedinju je umetnički prećutan (zato Đinđić kaže: „nema plana B“!). I zato se sve tamo događa baš onako kako je naređeno.
U tekstu iz „Pečata“ br. 644, od 11. decembra prošle godine („Baron Gizl i treći svetski rat“), detaljno se opisuje otkriće tajnog memoranduma Ričarda Holbruka, savetnika za nacionalnu bezbednost SAD od 20. aprila 1999, sa koga je u Vašingtonu tek prošle godine skinut embargo i koji je obelodanio RTS u emisiji Rambuje, srpska priča). Taj papir ne ostavlja ni najmanju sumnju u pogledu pravog karaktera rata 1999. o kome Holbruk, bez ikakvog zazora, kaže: „Naš stvarni cilj, zvanično ili nezvanično, mora biti promena na čelu Jugoslavije. Instinkt mi govori da je Milošević gotov, ali se ne može predvideti kako i kad… Naš najvažniji cilj treba da bude podsticanje promene režima. Ako Beograd ne iznese kredibilnu pregovaračku ponudu, treba da pojačamo bombardovanje dok to ne učini.“ Nije naveo šta za njega znači „kredibilna pregovaračka ponuda“ (a to je bila bezuslovna kapitulacija, kao i 1914, kao i 1941) posle jednog diktata, kome se već čitav jedan vek obnavlja moć. Tako se baron Gizl, koji je ultimatum predao u Beogradu 1914, ponovo javlja na vratima vile „Mir“ 2001, sa sličnim, ako ne i istim zahtevima. Malo je dokumenata u istoriji međunarodnih odnosa kojim se ovako prostački i drsko priznaje zločin agresije na jednu suverenu zemlju, što je svakako razlog za pomno skrivanje ovog papira u proteklih dvadeset godina. Štaviše, Holbruk na istom mestu najavljuje i smrt Miloševića u Hagu. „Pretpostavljam da Milošević neće preživeti ove događaje“, veli tamo Amerikanac, „i da će, ovako ili onako, ne samo pasti nego i umreti kao posledica toga“ (upravo kako se kasnije i dogodilo).
To je skandalozno prećutana dramska srž Porodice, a istoričari i pravnici neka raspravljaju o sudskom nalogu po kome je Milošević te noći bespravno priveden, bespravno držan u pritvoru, tj. otet i poslat u Hag sa svim daljim posledicama. Papir sudije Čavline je nestao, nestali su i Milošević i Đinđić, još mnoge stvari su iščezle, samo je Gizlov ultimatum ostao na snazi i on će nam, sasvim sigurno, biti vraćen u prvoj narednoj prilici. To je realnost ove drame, sve ostalo su luk i voda. Mora da je velika ta umetnička sloboda koja može da prećuti ove kapitalne činjenice i mora da je žestoko uznemirena savest, koja ih, već sutradan po premijeri opisanog igrokaza, iznosi na videlo.

[/restrict]